Од немила до недрага

Прича ми моја пријатељица, иначе избеглица из Крајине, како једна њена пријатељица, такође избеглица, не може да се запосли као лекар па конкурисала у пекари и одбили је... Одем у пекару да купим детету кифлу а тамо ме пресретне једна предивна госпођа и каже ми како су је у овим транзиционим тендерисањима отпустили и сада са 45 не треба ником и нема од чега да живи и храни децу. Жена је, као и поменута лекарка, нажалост такође, факултетски образована, речју потпуно неприпремљена за транзицију.

На сваком кораку једна жена, млада или стара, скапава од глади и беде. Неке оду у лудило, друге у проституцију, треће у депресију а четврте још увек чекају боље сутра... Жртве транзиције су на сваком кораку, оне су се некако спојиле са жртвама комунизма. Парадоксално, системи су као бајаги дијаметрално супротни, али жртве и профитери су исти... Ето, то је оно о чему се не говори... Како је, у три лепе пичке материне, могуће да једни увек најебавају а други увек профитирају?

За Тита и после Тита, као и многи непоћудни, најебах због штафете и члана 133. За то време данашње демократе, бар њихов цвет, били су у Партији бар као омладинци и носали ону фалусоидну штафету... После тога у оним суморним Милошевићевим временима, кад се цркавало од глади, гледала сам како једно двадесетак уметника профитира, добија милионе, станове, речју богати се, док народ скапава... Како деветог марта, тако петог октобра, знала сам да томе мора доћи крај и трудила се да не мислим на црне листе, избацивање из стана, на снег, претње, забране, бункерисање, јер шта је то било према свим оним мртвим и прогнаним, према Олуји...

Е, јеби га, после петог октобра, кад је мој миљеник Коштуница дошао на власт, пита ме један пријатељ како је то кад ти особа коју заговараш скоро деценију дође на власт, ја кажем: зајебано... Међутим, није било потребе за бригом, ето нама "Сабље", сад ту, за промену, нису претили само мени него и деци, а шта је то опет према свим оним ухапшеним и на правди Бога криво оптуженим који су тих дана трпани у тамнице... Е, после "Сабље", дође киднаповање и сад један господин полисмен саопшти мојој мајци на пијаци како је то незгодно што ја увек кажем оно што мислим, јер ме и ова нова власт опет сматра за неподобан елемент... Јеб'о те, замислим се, докле ће увек једни те исти да буду подобни а ми исти неподобни...? Нешто ту дубоко није у реду... Да ли је проблем у нама или њима?...

Океј, признајем, ја сам деценију паламудила о демократији, либерализму, монархији, али кад све ово видим, онда се питам како се то код нас системи стално другачије зову, а крађа и методологија владања је иста... Јер, молим вас лепо, каква је разлика између једног Жарка Броза или овог малог принца који се ваља с истетовираним дегенерицима по базену испред Двора? Каква је разлика између Марка што је носао гајбе и Ђинђићевих богатих пријатеља с авионима и јахтама.... Каква је јебена разлика за овај несрећни народ, осим за личне пријатеље, шлихтаре и кумове оних који су на власти? Никаква. Опет су голи, боси, опљачкани, зајебани...

И сваки тај систем, сваки нови вампирски систем има своје вампирчиће. Све те подобне уредничиће, новинарчиће, уметничиће, све оне који су у савршеном сагласју са системом на власти и који га славе... За Тита им се тата талио, за Милошевића су добијали кинту и шепурили се по малоумним пријемима, за Ђинђића су дочекали „ослобођење" у становима које су већ заузеле тате и деде, а за Коштунице и Тадића постали су стубови демократије и капиталисти...

Та мутације деце комунизма у елитне еуропејце, капиталисте и еумунисте је свакако нешто што је подесније за комедију него за есеј, али остаје ипак горак укус у устима и једноставно питање: како их, бре, није срамота? Како не помисле да није у реду да се бацају милиони на малоумне филмске фестивале, концерте, Гуче и друге баханалије, кад немамо клима-уређаје у болницама, ни апарате за дијализу, ни болничке кревете, ни инкубаторе... Па, не може да се плаћа јебени трубач на Крозети 45.000 евра, а да се пуштају деца да цркавају по болницама, и труднице да умиру у породилиштима. И шта мисле они несрећници што се шепуре својим скупоценим јахтама, где ће им душа спрам оволиких сиромаха, јадних, отпуштених, бедних, гладних... Србија почиње да личи на најмучнију банана-државу, где двеста људи има све а остатак ништа...

Ових дана, пишући роман о Милици Стојадиновић Српкињи, коју су пустили да умре од глади полулуда и заборављена, заправо сам писала о транзицији и о томе шта је она урадила женама. Не, ништа ново што већ елитни грађани нису урадили несрећној Милици... Неке су претворили у курве, друге су одвели на контејнер, треће у ред на онкологију, четврте морају да тастеришу за разноразне службе... Језиви, потпуни, ненормални суноврат свих моралних вредности дошао је дотле, да је човеку просто непријатно да каже да има неки принцип или да има идеју шта је неморално. Али све што је морално је ненормално, а све што је крајње неморално, друштвено је пожељно... И тако данас деца комунистичких кољача у отетим становима глуме демократску елиту, тако данас деца и курве лихвара и црноберзијанаца представљају економски џет-сет и долазе као повратници са Харварда и Јејла, тако данас они што су накрали милијарде гоне оне што су у општем суноврату покушали да преживе јер су украли јогурт, а највећа олош на сваком кораку доказује да је баш све на продају и да је већина тога и за џабе. ..

У свом том јаду и беди још морамо да гледамо и тај циркус имитације страног гламура и џет-сета. Боже ме опрости од свих тих сељачких пирева, од црвених тепиха до мегаурбаних ходочашћа на рок-концерте, до ових крстарећих милионерских џет-сетера ... Погледајте добро скоро сваки часопис, новину, магазин, и видећете да вам се нуди само један и једини садржај, а то је како бити богат... Е сад, ко то успе легално, ко илегално, ко преко кревета, ко преко отимачине и пљачке, али ми смо бомбардовани неукусним, готово порнографско досадним садржајем да је сав смисао овог живота једино да се има новац. Као да новац није средство него циљ! Као да не треба да нам служи да Србија буде боље место за све, него да се двеста малоумника ваља по базенима и преврће кураве...

Уместо несрећне Милице Стојадиновић, идоли и то школски, нашој деци постају проститутке, транзиционе курве и тастерско-окупационе конкубине... И пита се човек шта су радиле све те жене, и са њима несрећна Милица, које су још ономад објашњавале девојкама да треба да читају, да се образују, да воле своју земљу и да зарађују свој хлеб да би биле слободне... Залуду све образовање, залуду сва прича о правима и слободама када је данас један једини парадигматични симбол успешне жене. О жртвама турским, немачким, комунистичким, писано је много, али о транзиционим се ћути... Колико се дневно жена у овој земљи понизи само зато што су одбиле да постану курве и тастери, конкубине, брачни фикуси или љубавице за прамац брода... Колико дневно младих и старих жена проживи судбину несрећне Милице Стојадиновић Српкиње, која је доживела да умре у 46. години разочарана, заборављена, гладна, сама, презрена, сувишна...

Самохране мајке, удовице, болесне, отпуштене, заборављене Српкиње тумарају од немила до недрага, од контејнера до бироа за запошљавање, од болнице до гробља, и никог није брига... Није срамота бити богат, али је срамотно бити богат и глуп и не схватати да се не може бити срећан поред толиких унесрећених... Јер, што рекао Вилијем Ш, ни ја не верујем више у правду, али верујем у милост, а у Србији је тако проклето мало милости, и толико много демонстрације и шепурења око хуманости...

Дај помоћ у тишини, у мраку, помози да те нико не види и поштеди нацију свих оних неподношљивих хуманитарних акција, које су само пропедеутика у нове талове и фелације, разметање и лечење комплекса.

Сваког дана је у транзиционој Србији хиљаду Милица Стојадиновић остало гладно, жедно, босо, болесно, остављено... Сваки дан десетине хиљада жена је понижено, јер су узалуд училе и школовале се, јер су узалуд рађале, јер су узалуд веровале у Србију, а по сто пута дневно понови им се да су непотребне Србији.

Јер, Србија има две своје узданице - телесне и менталне курве међусобно се презиру и зазиру једне од других, али заправо живе у савршеном складу, у хармонији презира и лажи. У идили политичке и телесне проституције... Оне су српска транзициона антиномија, а сви други су само црне рупе на светлом путу у европску будућност, која је све извесније скоро исто тако светла као она комунистичка...
Исидора Бјелица