Брега, цар Гуче

Први „Калашњиков“ после двочасовног урнебеса запалио је масу обожавалаца, на други „јуриииииш„ - стадион је експлодирао, чинило се да ће све одлетети у ваздух.

Стари сарајевски шмекер, у суботу увече, за два сата жестоке свирке - покорио је Гучу. Из трубачке престонице отишао је право у Шпанију, на заказани концерт, као - крунисани краљ трубе, коју, иначе, уопште не свира! Пред можда и 30.000 људи, свој први гучански концерт Горан Бреговић и момци из „Оркестра за свадбе и сахране“ завршили су у суботу око један по поноћи дуплим „Калашњиковом“, на небу изнад града био је ватромет, на стадиону у ваздуху шездесет или седамдесет хиљада руку, гореле су бакље, Гуча је била у трансу. Први „Калашњиков“ после двочасовног урнебеса запалио је масу Брегиних обожавалаца, на други „јуриииииш„ - стадион је експлодирао, чинило се да ће цела Гуча одлетети у ваздух!

Брега и јесте, у петак по подне, чим је стигао у Гучу, најавио прави поноћни урнебес.

- Овде сам у најбољем могућем друштву. Ја овде, овом поднебљу, припадам. Свираћу вам оно што волим да свирам када пијем - изјавио је.

У 11 сати увече, Брега се пред препуним стадионом појавио са чашом вискија с ледом у руци, отпио је добар гутљај, а онда је, уз поруку да ту песму нарочито обожава да пева када пије, из звучника кренуо урнебес:

- Расле тикве на буњишту, расле тикве на буњишту, море бре, море бре, ајд одатле бре...
После тикви, препознатљиви Брегин етно звук за час се прелио у стару сарајевску „На задњем седишту мога аута“, и већ је читав стадион певао. Французи, који су два сата пре концерта заузели прве редове, уз металну ограду, стајали су као опчињени, пиљили у Брегу као у бога, одскакали од земље у ритму његових нота...

Бреговић се у петак на концерту појавио обучен у бело, његови момци из оркестра у опанцима, обучени редом у србијанске, босанске, македонске ношње... Нови Брегин певач Ален Адемовић, због кога су цурице из првих редова све време вриштале, слале му стотине пољубаца, на велику бину изнео је бубањ на коме је, као и на бубњевима свих оркестара који свирају у Гучи, писало кратко шта су Брега и његови, наводно, освојили у Гучи - први баритон, и прву трубу 2001. године... А у Гучи су - први пут, мада...

- Моја музика је одавде. Ја сам локални композитор, а лепо је видети да у свету постоји толико занимања за моју музику - изјавио је Брега пред концерт.
Сатима пред жељно чекани Брегин гучански деби, у петак још у осам увече, половина стадиона у Гучи, она до бине, била је крцата. Французи и Словенци, Немци заузели прве редове, ухватили се чврсто за металну ограду на местима са којих ће Брегу најбоље видети, и редом заспали... Пробудили су се тек кад је из звучника грунуло „расле тикве на буњишту“, а неки су чврсто спавали све док Брега није запевао „не рачунај на мене“, и док пластичне флаше и чаше пуне пива нису полетеле увис, док пола стадиона није било окупано...

Брега је мало певао, па се онда прихватао оне чаше вискија с ледом, а када је уз трубе, лагано и сетно из грла Алена Адемовића, који је прексиноћ у Гучи певао као Брега пре 30 година, кренуло „мени је увјек требао неко само да те заборавим“, утихнуо је стадион на трен, зањихао се у добром старом ритму, неки Срби у првим редовима су плакали, Французи у чуду гледали око себе... Никада толико емоција стадион у Гучи, на коме се деценијама и слави и пева и плаче, и весели и тугује, није видео...
Само који секунд касније, све је, као да се малочас није плакало, поново експлодирало уз Горанову етно варијанту чувене - „напиле се улице јер на тебе мислим цурице“...

Онда су поново трубачи извукли из лимених инструмента ноте од којих се стезало грло и плакало, поново је тридесет хиљада људи утихло, поново су сузе ишле низ образе - „а ја сам сањао твоја колена, твоје пољупце“...
Певао је цео стадион, уживао је Горан на позорници, трубе његових момака дирале су небеса, чачкале душу... У првим редовима, једна поред друге вијориле су се заставе Србије и Словачке, мало иза на великим српским тробојакам писало је Брчко и Барајево, „Оркестар за свадбе и сахране“ у пола један жарио је и палио са „Ђурђевданом“, у ритму нота одскакала је испред позорнице Јо из Јужне Кореје, која је у Гучу допутовала из Сеула преко Истанбула... Само да види Брегу...

Онда је био крај... Или се само тако учинило...
- Још, још, бис, бис... Брего, врати се... Горане, ми те волимо... - орило се из хиљада грла.
Брега се вратио, своје трубаче и певачице, два Бугарке, закитио са по сто евра, а онда је тек настао урнебес... Све је около летело у небо...
- Јеремија пали топа, затресла се сва Европа...
- И ову нарочито волим да певам када пијем - причао је Брега, отпијајући виски из оне чаше...

- Служио сам стари кадар, артиљерија...
- Ни мени се, људи, не иде на спавање, али, ово је све што сам спремио за вас, немојте да ми умрете, скупи смо за сахране, много јефтинији за свадбе - поздравио се Брега с публиком, онда је запраштао дупли калашњиков, над градом ватромет...
Гуча, до прексиноћ, такав спектакл није видела!