Анихилација Републике Српске Крајине

Као што је Фрањо Туђман стварао другу хрватску државу на идеологији НДХ, тако је и Стипе Месић своју политичку каријеру остварио подржавањем усташке идеологије. То је једини разлог што је Месић убеђен да су Хрвати "побиједили 10. травња" (1941). Уосталом, то потврђују не толико успостављене везе ХДЗ и хрватске политичке емиграције, која је Павелићеву НДХ доживела као круну тисућљетњег напора хрватског народа, колико "успјешне каријере" хрватске емиграције у структури нове хадезеовске државе, макар је то емиграција заробљена политичким тестаментом антисрпске и мародерске прве НДХ. Да је Месић на таласима усташке идеологије градио своју нову демократску биографију сведоче и чињенице којима је оправдавао некрофилску политику Павелићевих домољубаца. На трибини у Швајцарској, 1992, он децидно каже: "Усташе су били они који су жељели хрватску државу... А ако је било злочина, био је то рат у којему су ратовали сви против свих".
 
Слаба је и накнадна, метафоричка Месићева одбрана, уз помоћ познате сентенце Вунка Николића да је био "за 10. али не и за 11. травња". Његова критичка тврдња (изнета на предавању у ХАЗУ 15. децембра 2006) да је већ "8. свибња (/маја/) 1941. донијета одредба којом се у Загребу Србима и Жидовима забрањује становање у сјеверном дијелу града..." а "другом одредбом од истог дана Србима и Жидовима... ограничава слободно кретање Загребом" и "Србима се улазак у Загреб и излазак из њега дозвољава само уз претходно полицијско одобрење" – не разјашњава зашто је Павелићева Хрватска спроводила државни терор над лојалним житељима. Његова хипокризија као "испричавање" делује неубедљиво јер у потпуности затамњује његов став да су у тој држави која је хитлеровце дочекала егзалтирано "ратовали сви против свих": "Кад су Њемачки тенкови ушли у Загреб, на улицама је било пуно свијета што је пљескао и био раздраган, јер је нестала Краљевина Југославија у којој Хрватима сигурно није било лако, но међу тим раздраганим свијетом несумњиво је било пуно оних који касније нису одобравали усташки терор, масакре, концентрационе логоре..." (Ферал Трибуне, 14. 12. 2006). Срби не само што су у тој држави жигосани, носили су траке на којима је писало "Сербен" (Месић не треба да се теши да се комунистичка забрана српског памћења обрачунала и са овим делом стравичне оставштине и да тих трака нема), већ су стајали у редовима за клање и масовно уништење.
 
У првој НДХ нису "ратовли сви против свих" већ је то, као и у другој, демократској НДХ био рат против Срба. Зато преузета Месићева изјава да је био "за 10. али не и за 11. травња" делује цинично и у свему одбранашки када је у питању историјска истина о Павелићевој НДХ. Да није било егзалтираног хитлерофилства као покрића за нарастање острашћене србофобије – зар би Херман Нојбахер, специјални аташе Адолфа Хитлера за Балкан, могао да остави следеће сведочанство: "Кад вође усташког покрета изјављују да су истребили милион Срба, рачунајући ту новорођенчад, жене, старце и децу, мислим да се хвалишу. Према извештајима које сам добио процењујем да број незаштићених особа које су убијене није већи од три четвртине милиона".
 
Месић је алергичан на помињање масовног истребљења Срба и "зверског крсташког рата" који је спроводила прва НДХ – као што не помиње ни завршено етничко чишћење Срба 1995. у новој, његовој НДХ, које су Хрвати овога пута извршили не уз прећутну сагласност немачких нациста већ дириговану лобистику евроамеричких глобалиста. Чак и када критикује поставку Меморијалног музеја у Јасеновцу (новембар 2006), он паушално излаже свој антифашистички став, педантно заобилазећи да именује конкретне кривце и да у име хуманистичког мемента изнесе застрашујуће бројке о невино пострадалим у првој НДХ. Штавише, искористиће сваку прилику да уопшти фашистички (!) злочин над нехрватима (Срби, Јевреји, Цигани) чији број увећавају српски националисти.
 
Али, Месић, хадезеовски интелектуалци и квазинаучници немају проблем са српским историчарима веч фактографијом несрпских извора. Немачки историчар Валтер Герлиц (W.Гöрлитз, "Дер Зwеите Wелткриег 1939-1945", Стуттгарт,1952), не уочава да су у првој НДХ "ратовали сви против свих" већ констатује: "На жалост, једна од првих мера које је применио католички усташки режим био је ужасни војни подухват истребљења уперен против становништва које је припадало гргоправосланој вероисповести".
 
У првој НДХ, о којој се не усуђује да говори Стипе Месић, сем сабирних логора, "збиралишта" (Цапраг код Сиска, Бјеловар, Славонска Пожега) било је 10 масовних концентрационих логора ("Даница" код Копривнице, "Јадовно" код Госпића, "Слано" на острву Пагу, "Крушчица" код Травника, "Лоборград" недалеко од Златар Бистрице у хрватском Загорју, "Ђаково", "Тења", "Сисак", "Јасеновац" и "Стара Градишка"). Фикрета Јелић – Бутић наводи изворе и ауторе који тврде "да је на досад испитаном простору од 57.000 м^2 покопано преко 360.000 погубљених заточеника", односно да је број уништених људи на свеукупном простору од 700.000 врло реалан ("Усташе и НДХ", Загреб, 1978). О преко милион побијених Срба у папохрватском холокаусту 1941-1945. извештава "Дизионарио Енцицлопедицо Треццани" (том ВИ), а кардинал Ежен Тисеран процењује у пролеће 1942. "да је број жртава покоља већ прешао 350.000".
 
Није неважно истаћи да у своме предавању у ХАЗУ (15. децембар 2006), које је као особено "испричавање" за недопустив иступ у Аустралији и кокетирање с усташтвом, Стипе Месић ставља на супротна догађања, рачунајући да таквим мењањем разлога за "испричавање" придобија аудиторијум коме се обраћа. Као што је у Швајцарској, 1992, придобио слушатељатво анализом Домовинског рата ("Морамо рећи свијету и свима да у Хрватској нема грађанског рата, нема међуетничког и вјерског сукоба. То је сукоб српског агресора с Хрватском војском и хрватским редарственицима") он и у ХАЗУ рачуна на изазвану наклоњеност окривљујући друге, разумљиво не изостављајући и Србе.
 
Служећи се фразеолошким белфом, ругањем корифејим Павелићеве НДХ који су "још прије истека 1941. навијестили рат Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији", затим стављајући у исту раван жртве прве НДХ (Србе, Жидове, Роме, Хрвате – антифашисте) те истичући сопствени флуидни и недефинисани став према Јосипу Брозу Титу – Месић коначно академицима препричава оно што претпоставља да их једино чини испуњеним: анализира "распад Југославије". Тада "/на сцену/ излази /у Србији/ (сиц!) Слободан Милошевић, човјек који је напросто волио власт и који је желио власт".
 
Међутим, права градација је у Месићевом наставку реченице, у свима препознатљивом процесу сатанизације читавог једног народа, јер је Милошевић "желио власт да би могао мењати границе и повећати териториј Србије. У служби тих својих амбиција извео је /на сцену/ (подвлачења а.т.) и великосрпски национализам, однсно шовинизам". Тако – уместо "исприке" због кокетирања с усташством – сазнајемо да Милошевић није прошао са причом о спасавању Југославије, није успео да прикрије великосрпске амбиције (иако је свет био сентименталан према Југославији), није успео да свет убеди да они који излазе из Југославије јесу сепаратисти – пошто су они били корисници уставног права.
 
Цела прича не би имала смисла и оправдања за успостављени драматуршки заплет, који јој претходи и који у ствари постоји из једног јединог разлога: да покаже како је Месић "увијек инзистирао на томе да се зна редослијед догађања, да се зна што је било прије а што послије". Једноствно, "редослијед догађања" и то "што је било прије" оправдава разлоге Месићевих излива разумевања за усташку НДХ. Напросто, кључни Месићев став у предавању у ХАЗУ јесте тај његов морални, интелектуални и политички хабитус утемељен на "инзистирању редослиједа догађања".
 
Проблем са "редослиједом догађања", међутим, садржан је у (помињаном) његовом децидном ставу да су у првој НДХ "ратовали сви против свих". Тешко је, чак и тако вештом белф-интелигенту и непринципијелом политичару у какве спада Стипе Месић, да нас убеди у важност "редослиједа догађања" у рату "свих против свих" – кад историјске чињенице неумољиво показују да се основни програм НДХ састојао из жеље да се обрачун са Србима оконча њиховом анихилацијом. Наиме, пре рата "свих против свих" логор смрти, Јасеновац, је почео да гута непожељне Србе већ током 1941. Није ли први логор овог балканског Аушвица ("Брочице" – Брочке Јесенине зване и "Версајев" логор) дичекао несрећнике непуна три месеца од проглашења хрватске усташке Независне Државе. Остаје питање зашто о усташким злочинима и Јасеновцу, који су до "краја седамдесетих година" XX века "били табју тема", Месић није заступао принципијелан став о "редослиједу догађања". Тим пре што Јасеновац није био ни сабирни ни радни логор већ "творница смрти" ("Јасеновац" – Споменица СПЦ, Београд, 1990).
 
Прећуткивање истине о усташким злочинима није пуко интелектуално прекомпоновање идеолошке творевине НДХ (као што то не може бити ни прекомпоновање НАТО фаланге у институцију војне хумане мисије) но већи злочин од почињеног злочина. Нема и не може бити никакве сумње да "талас покоља које су усташе диктатора Павелића покренуле у прољеће – љето 1941. у складу с програмом етничко-вјерске чистоће, подстичу стални позиви на расну мржњу које шири Поглавникова пропаганда, а често и проповједаонице католичке цркве" (Марко Аурелио Ривели, "Надбискуп геноцида", Никшић, 1999, стр. 121). МЕсићева одбрана НДХ као историјексе тежње хрватског народа коме се независнос први пут назирала "сломом Југославије 1941" значи више од релативизовања злоћудности прве НДХ. Својим кокетирањем са усташтвом он, заједно са идеолошким истомишљеником Туђманом, постаје саучесник свих заступника разних верзија "лажи о Аушвицу".
 
Размере геноцида над Србима није могуће поништити, најмање фризирањем претпоставки и измештањем са становиштва садашњости (шта би неко желео) у становиште прошлости (шта је стварно било). Тог злочина над злочинима Хрватска се не може ослободити политичким пертубацијама нити пројектовањем своје кривице на другог, понајмање затирањем истине. Та национална сенка остаје трајни историјски жиг о служењу изопаченом политичком идеалу и хомицидном аријевском хуманизму. Хрватске усташе су створиле монструм-државу у којој су "биле уобичајене масовне егзекуције", где су се у месарама излагали комади са натписом "људско месо" и у којој су вршена "племенита такмичења" у најбржем и најбројнијем пререзивању људских вратова. "Спаљивали су цркве пуне људи, набијали децу на колац... секли носеве и уши, копали очи. Италијани су фотографисали неког усташу око чијег врата су висила два ланца људских језика и очију" (Карлхајнц Дешнер "Политика римских папа у XX веку", Београд, 2005,књига II, стр. 138).
 
Све ове чињенице клонирани хрватски интелектуалци и глобалистички просвећени варвари поништавају како би неоусташку творевину комунистичког генерала Фрање туђмана (кога су, због крилатице: "Поносан сам што моја жена није ни српкиња ни жидовка", његови истоделатници прогласили новим оцем хрватке нације) оденули у демократско рухо. Тај напор евроамеричке политичке секте усмерен је само једном циљу: оправдању обрачуна и сатанизације Срба од стране "међународне" заједнице и оправдању бесправног бомбадовања Срба 1995. и 1999. године. Али, то је и разлог што амерички идеолози, као и њихови сателити, нису могли да избегну сукоб са историјом. Зато се и може закључити: јасеновачки синдорм у првој поливини XX века и етничко чишћење Срба у другој половини XX века не може прикрити нити и једна идеологија, па ни хадезеовска, шенгенска или петагонска.