Жута линцура као злато

Јавност Србије сазнала је почетком ове године, захваљујући шумарима из Пирота, за нову врсту криминала на овим просторима – шверц законом заштићене биљке жута линцура, у народу познатије као „краљице лековитог биља”. Реч је о веома уносном криминалном послу на којем кријумчари зарађују огроман новац, истовремено реметећи флору и фауну, као и еко-систем на Старој планини.

Полиција и истражни органи имају податке о криминалним групама које се баве овом врстом кријумчарења, али проблем је углавном у недостатку прикупљених доказа који би били ваљани за судски поступак. Проблем је и лоша заштита ове биљке која расте само на надморској висини претежно већој од 1.000 метара. Док сви редом покушавају да реше проблеме, кријумчари и даље сакупљају линцуру и зарађују на њој.

Жута линцура је изузетно ретка биљка и законом је заштићена. Налази се и на „Црвеној листи флоре Србије”, као и у међународној законској регулативи „Хабитат директиви” којом се, због општих интереса, посебно регулише њено сакупљање. Како објашњава Предраг Лазаревић, биолог ботаничар из Завода за заштиту природе Србије, линцура се користи у народној медицини, али и у фармацији. У народној и званичној медицини користи се за лечење стомачних тегоба, грознице и опште јачање организма. Лазаревић каже да се корен ставља у ракију и пије против болова у стомаку или у грудима, а кувани корен се пије против кашља и за јачање организма. Он наглашава да се обично користи сам корен линцуре или понекад у смеси са другим лековитим биљем. Линцура је прописана у фармакопеји великог броја земаља Европе и света.

Истраживање „Политике”, урађено уз помоћ SCOOP-a, данског пројекта за помоћ истраживачком новинарству у источној и југоисточној Европи, показало је да се жута линцура уходаним шверцерским каналима пребацује углавном у Бугарску, а потом се одатле односи у Турску. Иако се не може са сигурношћу тврдити која су крајња одредишта законом заштићене биљке са Старе планине, претпоставља се да део кријумчарене количине остаје у Турској, док остатак иде у неку од блискоисточних земаља. Биљка се тамо користи у фармацеутској индустрији, углавном за прављење лековитих тоника. Истраживање је урађено на основу интервјуа са стручњацима и познаваоцима ове проблематике, као и на основу доступних јавних података.

Но, кренимо редом. Шумари су, дакле у јануару ове године открили надомак села Арбиње, код Пирота, на Старој планини 136,2 килограма ове биљке, које су биле спаковане у осам џакова, припремљених за даљи шверц. Шумари су у близини откривених џакова приметили теренско возило „ладу ниву” и три особе које су се ту налазиле. Против неименованих особа, инспектор за заштиту животне средине поднео је кривичне пријаве, али, како се чини, на томе ће се све и завршити.

Да би се схватило о којим размерама еколошког криминала је реч довољно је рећи да једна фармацеутска фабрика у Србији годишње потроши највише пет килограма линцуре, а да је за један литар ракије довољан један грам ове лековите биљке, ради мириса и укуса.

Славољуб Мадић, начелник Полицијске управе Пирот, каже да је полиција, на захтев тужилаштва обавила разговоре са три особе ухваћене у близини џакова са линцуром. Они су негирали да имају икакве везе са шверцом заштићеног биља. Мадић каже да полиција није успела да прикупи ваљане материјалне доказе, јер је о случају обавештена седам дана након откривања линцуре.

– Шумари и инспектори нас нису на време обавестили. Нисмо могли да скупимо доказе који су нам били неопходни за даљи поступак, а то су отисци прстију са мотика и пијука, којим је из корена копана линцура, јер је прошло недељу дана од тренутка извршења злочина – рекао је Мадић.

Подаци до којих смо дошли током овог истраживања говоре да постоје три групе кријумчара жуте линцуре. Подаци су незванични и добијени су од упућених познавалаца шверца лековитог биља.

Прва група је из Пирота и окупљена је око једног бившег припадника МУП-а Србије, који је истеран из службе због бављења пословима „са оне стране закона”. Бивши полицајац, за брање жуте линцуре, углавном ангажује раднике, запослене на његовој оближњој фарми, који углавном ни не знају да је биљка заштићена законом. Друга група је стационирана у оближњем Димитровграду и на њеном челу се налазе три особе бугарске националности. Они су организатори целог посла, а за брање линцуре користе чобане или професионалне сакупљаче биљака којих има много у овом крају Србије. Трећа група је стационирана у Бугарској. Они шаљу своје бераче преко границе уходаним стазама кроз шуму, које полиција ретко контролише.