Купање у пиву

Гуча – На почетку концерта у Гучи (на чијем 47. Драгачевском сабору трубача је био главна звезда, касно ноћу у петак) Горан Бреговић је у добром маркетиншком стилу позвао масу од неколико десетина хиљада људи (и око два милиона – како је речено – гледалаца директног ТВ преноса) на опијање, а прве гутљаје на бини посветио је колегама музичарима који се у недељу такмиче за најбољу трубу, оркестар и бубањ.  Јер, због пића и „давања одушка” овде се и долази.

Многима је  био излишан савет музичара признатог у свету. Било је толико и пијуцкања и опијања до бесвести у свим шатрама и око њих, да би Гуча и по томе могла да уђе у Гинисове рекорде: нигде се на толико малом простору (као у српском селу које је постало бренд) не попије толико алкохола у размаку од четири до пет дана.

Нови бренд је и пиво „гуча”. Троши се у великим количинама, на сваком кораку. Створено је пре месец дана, за ову прилику, а произвођачи се надају да је то тек почетак великог пословног похода.  Јуче је група младића из Чачка од тог пива направила бару (пречника четири метра) код Споменика труби и окупала се, ваљајући се  у њој здушно, само у гаћама.

Овдашњи стручњаци за феномен Гуча склони су старомодном мишљењу да „Сабор није оно што је био, претворио се у Егзит; без поштовања традиције и лумповања по мери, како доликује, а не овако – свако свира и игра где му је воља, фајронт је у три, не као некад – у зависности од  жеље гостију – весеље траје до последње тачке издржљивости”.

Већина од (очекиваних) пола милиона гостију су млади из свих крајева света, свих раса, музичког укуса и имовинског стања. Одмах се „приме” на раскалашне звуке који их на сваком корачају уводе у, дотад непојмљиви, рај хедонизма. Све се може, ако није противно закону. Ако не возиш ауто, можеш да попијеш све паре које си понео, можеш урлати (певати) и играти (скакати) док те глас и стас држе. Под будном присмотром полиције у униформама и без њих, уз помоћ „саборске полиције” (то су професионалци за безбедност, углавном из Шумадије, а има и локалних добровољаца)  нови (погрдно – „новокомпоновани”) сабораши говоре различитим језицима. Заједничка реч која их повезује, види им се на лицима, гласи – супер!

Нема кутка у Гучи где уз обавезну, прегласну музику, не може нешто да се попије, поједе или купи. Од пиштоља на сапуницу, кандираног воћа у меду, гипсаних чесми, до мајица с примамљивим порукама, народне ношње и дрвених цркава у флашама за ракију, кокарди и каубојских шешира. Неки млади странци користе ту прилику и, шале ради, преоблаче се у Србе веће од Срба.

Између шарениша тезги, свакојаких рекламних паноа и необично одевених сабораша, по шатрама (и око њих) свирају музичари. Они због којих су сви, као, и дошли. Један од њих је Божидар Николић звани Доњак (52) из Грделице. За њега кажу да је створио „грделички стил”. То су аранжмани латиноамеричких мелодија уз испрекидан (седам осмина – брже и три четвртине – мало спорије) ритам, са употребом писка или фрулице на труби, као украса лепршавих, брзих мелодија уз које се игра чочек. Свира по свадбама на југу Србије. У Београд долази само по позиву. „Кад сам био млађи, у Швајцарској ме пита један гост у хотелу: ’Знаш ли Мама Хуанита’? Рекао сам да не знам, али сам се мало окренуо, попио ракијице из чутурице и почео. Онај се одушевио. Када свирам, само ме не прекидај, не тражи, добићеш, могу дан и ноћ да свирам песме из целог света, а ниједну да не поновим...”

Можда се мало хвали овај тамнопути свирач, али кажу да је добар јер је ипак измислио нешто ново.

Музика српских трубача се дели на три врсте: ужичко-шумадијска (коло, марш, изворне песме), јужњачка (наглашен ритам, више импровизације, гласност) и источна (Неготин – Зајечар, са елементима влашке музике). Свако је популаран у свом региону, а захваљујући филмовима и добрим музичарима, „јужњаци” су последњих година популарнији и шире.

Од Бакије Бакића и Феата Сејдића до Слободана Салијевића и Бобана Марковића, они су стварали сопствени бренд.

Овде у Гучи, смештени су у основној школи и дворишту, где вежбају, договарају се и спавају. Додељени су им бесплатни оброци. Шта добију у шатрама, њихово је. Зато су они  веома вредни трудбеници. Могу да зараде и по 10.000 динара сваки, дневно.

Уочи концерта, по завршетку конференције за медије, Горан Бреговић је десеторици из  оркестра за дочек пред Домом културе дао по 50 евра. Дирљиво каваљерски. Давао је и другим колегама који су га салетали на путу кроз Гучу. Колико је он добио за концерт смо чули, али информација није проверена.