Србија вапи за аутентичном политиком

У овом тренутку не постоји чак ни логичко јединство приоритета српске спољне политике. Србија би у 2011. години могла коначно да потражи своје реално, а не утопистичко место у Европи. Пре свега узимајући у обзир све јаче економске односе које Руска Федерација успоставља са најважнијим државама континенталне Европе.

 Пре око 70 година, један забринути интелектуалац (чија је политичка судбина касније трагично окончана) писао је србском и југословенском Кнезу Павлу Карађорђевићу, који је у име малолетног Краља Петра Другог Карађорђевића тада водио Југославију:
 

...Немамо свог стила. Нисмо своји. А само оригинални имају право да постоје и снаге да се одрже. Губљење духовног оригиналног лика знак је блиске пропасти... Вреди маскирати се кад маска и сакрива прво лице и у истини нас приказује онаквим каквим желимо да нас виде. Али то врло ретко успева, па и то обично за сасвим кратко време. Иначе неуспела маска је сува штета, велика срамота и понижење....
 

Ово писмо настало је 1940. године. Југославија је само годину дана касније потонула у пакао окупационог терора, грађанског рата и геноцида над Србима у нацистичкој Хрватској.
 

Историјске околности данас, разуме се, нису идентичне као 1940. године, премда се Србија поново налази у окружењу једног реално непријатељски расположеног војног блока (НАТО бомбардовање РС и РСК у корист босанских муслимана и Хрватске, агресија против СРЈ 1999. године у корист албанских терориста и отимање КиМ), баш као што је то био случај и са Југославијом 1941. године.
 

Ипак, вреди погледати какве све маске Србија данас користи.
 

Маска бивше СФРЈ – Политичко вођство Србије данас опонаша неутралност бивше Југославије. Покушава да преузме „несврстану“ улогу међу стубовима четири велике светске силе и тобоже водеће место у региону. Ово последње настојање дефинисано је синтагмом „лидер у региону“, која се од неумерене употребе и неистинитог садржаја одавно излизала у јавности саме Србије.
 

Лидер региона, наиме, никада себи не приређује голу немоћ пред најбезначајнијим државама истог региона, које се одлуче да синхронизовано признају независност дела лидерове територије.
 

Нелогичност „политике четири стуба“ (Москва, Вашингтон, Брисел, Пекинг) огледа се у чињеници да они на окупу не могу да подупру ни један кључни србски национални интерес. Када бисмо, рецимо, питање останка Косова и Метохије у Србији поставили на та четири стуба, два западна би се аутоматски измакла у Приштину!
 

Званична Србија као да заборавља да се Београд више не налази на најзначајнијој европској раселини биполарног света. Исто тако, Србија као да заборавља да је бивша Југославија свој територијални интегритет бранила у Трсту, а не у Истри. Уза све поштовање, Србија себе данас брани у брдима изнад Прешева, а не у Куксу у Албанији.
 

Коначно, Титова Југославија је чак три терористичке побуне на Косову и Метохији успела да неутралише оштрим војно-полицијским акцијама, а било која национална заједница није могла ни да сања свој ексклузивни етнички округ, као што је то сада случај са мађарском мањином на северу Србије.
 

Србија – инстант СФРЈ такође заборавља да сама није у стању да истоветно наброји властите спољнополитичке приоритете. Пример тога могли бисмо да пронађемо у београдској Политици од 10. јануара 2009. године, у извештају са заседања Савета за спољну политику МИП Србије. Министар Вук Јеремић дефинисао је том приликом овим редоследом политику коју је желео да спроводи:
 

Три магистрална правца спољне политике остају непромењена у 2009. години. То су наставак борбе за очување уставног поретка земље, убрзавање процеса европске интеграције Србије и побољшање добросуседских односа у региону.
 

У то време новопостављена председница Савета, госпођа Соња Лихт, судећи према изјави коју је дала Политици, за разлику од Јеремића, препознала је само један важан приоритет спољне политике:
 

...Убрзавање европских интеграција најзначајнији је стратешки приоритет у спољној политици, а сви остали приоритети су међузависни.
 

Није прошло много времена од састанка, а Бернар Кушнер у Београду је озваничио оно што су сви одавно знали: Брисел ће додатно условити Србију признавањем Косова уколико ова жели да се прикључи ЕУ. То је значило да „убрзавање европских интеграција“ директно искључује најмање један, а реално оба преостала „стратешка приоритета“ из Тадићеве агенде министра Јеремића.
 

Кушнер се, подсетимо, само дан касније у околини Приштине пред више камера слатко насмејао питању новинара о трговини људским органима, рекавши да србски новинари „верују глупостима“!
 

Неславан пример неусклађености стубова српске спољне политике у 2010. години било је и питање (не)одласка представника Србије на доделу Нобелове награде за мир кинеском затворенику Лију Сјаобоу.
 

Политички перформанс, који се још увек назива доделом Нобелове награде за мир, коју су раније добили отац независног албанског Косова Марти Ахтисари и Барак Обама на самом почетку свог мандата, крајем 2010. године приређен је као прст у око Народној Републици Кини. Прст у око, с обзиром на спорно дисидентство реченог књижевника, о чему још увек није популарно говорити.
 

Како је Кина један од преостала два спољнополитичка стуба, који подупиру њену територијалну целовитост, Србија је успела да поцепа своје евроатлантско и патриотско политичко биће и на додели „награде“ буде истовремно присутна и одсутна, за разлику од славодобитника који је био само одсутан!
 

Србска спољна политика том неприликом личила је на подухват једног београдског уредника, који је деведесетих година прошлог века омраженог опозиционог лидера позвао на важну редакцијску свечаност, али тако што му је послао позивницу с које је претходно одсекао део на којем је било исписано место и време одржавања свечаности.
 

Србија је као прави „лидер у региону“ 2010. године понудила своје посредничке услуге Грчкој у спору са БЈРМ око званичног назива ове државе. Осим тога, током ове године у Београду би требало да се одржи јубиларни, 50. самит Покрета несврстаних што је пре само десет година, на врху евроатлантског заноса Србије, било незамисливо.
 

„Лидер у региону“ као да заборавља да има и нерешен територијални спор са  Хрватском, која оспорава српску границу на Дунаву, а што би у даљој перспективи могло додатно да закомпликује уценама ионако разрован србски пут ка ЕУ. Хрватска никада није одустала од амбиције да катастарски преуреди границу у Подунављу у своју корист, нити је до сада повукла тужбу против Србије пред Међународним судом правде у Хагу.
 

Да сплет ових стубичних околности буде још компликованији, као пети стуб спољне политике Србије од 2010. године као да се намеће и сам Ватикан, што је посебна тема имајући у виду дешавања у СПЦ током 2010. године и нешто раније!  
 

Маска војне неутралности – Неспорна је чињеница да је Србија, упркос Декларацији о војној неутралности, своју армију која је у међувремену сведена на ниво дивизије из Првог светског рата устројила по НАТО стандардима. Као главни аргументи за припадност таквој војсци (и самом НАТО пакту!) јавно се помињу, без имало стида, одличне зараде у мировним мисијама и наводни скок цена некретнина (Прес, 9. јануар, изјава министра одбране Србије).
 

О намери приступања НАТО пакту, сведоче скоро све изјаве кључних србских политичара које су с времена на време више него експлицитне. Попут, рецимо,  заборављеног говора Бориса Тадића из 2006. године, на свечаности пријема наше државе у програм Партнерство за мир. Обраћајући се лидерима НАТО, Тадић је  дословно рекао:
 

Ми ћемо урадити то (изручити оптужене Хагу, нап. а.) не само због нашег будућег чланства у Европској Унији и ја се надам у НАТО, већ и због наших вредности, зарад наше државе и грађана. (https://www.nato.int/docu/speech/2006/s061214e.htm)
 

Чињеница да србски војници још не учествују у борбеним мисијама при НАТО пре је плод снажног антиамеричког расположења српске јавности, него чврстог моралног опредељења србских политичара.
 

Маска која је спала – Једина маска која је спала са политичког лица Србије је она економска. Било је за то потребно да један министар подмукло, у предизборној кампањи, свесно подвали да ће сваки пунолетан грађанин добити по хиљаду евра од продаје преосталих србских предузећа, а сам председник да ће Србија од светске кризе у ствари профитирати!
 

Да је неко у Србији пре три године заспао и пробудио се данас, с правом би могао да се чуди што је уместо отворених нових 200.000, угашено више од 150.000 старих радних места. Што ФИАТ у Крагујевцу не производи олако обећаних 200.000 аутомобила годишње, него је за све ове године, уз огромне државне дотације, произвео тек око 30.000 аутомобила. Што на Старој планини нема (нити ће ускоро бити!) обећаних туристичких ценатара и ски-стаза. Што возови на србском делу Коридора 10 иду спорије него у XIX веку и што држава ауто-пут кроз најравнији део Европе гради као да су у питању стеновите планине.
 

Држава, која је у регионалним оквирима властитог европског пута своје просечне зараде статистичким инжењерингом уграђивала одмах после зарада у Словенији и Хрватској, данас се први пут и званично налази у статистичком друштву Албаније.
 

Епилог – Од свега набројаног, најгоре је у ствари то што поменуте маске Србије уопште нису никада биле окренуте међународној политици. Национална трагедија састоји се у томе што су све ове маске намењене за једнократну унутрашњу употребу. Само Срби, наиме, могу да верују како је могуће да целовита Србија уђе у ЕУ. Само Срби верују да су против НАТО пакта, док им се војска установљава по најстрожим НАТО стандардима. Само Срби још увек верују да је ЕУ у ствари Елдорадо равноправних народа и грађана.
  

Србија би 2011. годину, ипак, могла да искористи тако што ће потражити своје реално, а не утопистичко место у Европи. Пре свега узимајући у обзир привредне односе које Руска Федерација све снажније успоставља са најважнијим државама континенталне Европе, као што су Немачка, Италија или Француска.
 

Уместо што покушава да мири македонске Словене са Грцима, Србија би могла у замрлом Нишу, рецимо, да формира балкански регионални иновациони центар, по угледу на Сколково у Русији, у чији би рад укључила научне и економске потенцијале држава попут БиХ, Бугарске, Румуније, Црне Горе, БЈРМ, Грчке, али и велике мултинационалне компаније које желе да буду снажно присутне на тржишту Балкана.
 

Могла би да поради на обједињавању своје пољопривредне понуде и на „брендирању“ својих квалитетних производа са ослонцем на пољопривреду и бањски туризам које може да извози, уместо што западним компанијама дебело плаћа присуство на ионако прејефтином србском тржишту.
 

Уместо таквих и сличних корака, сва је прилика да ћемо и ове године слушати деценијска општа места србског државног вођства као што су „Хаг“, „реформа правосуђа“, „борба против криминала“ (која би ваљда требало да се подразумева!) и „бољи живот грађана“.
 

Уосталом, свако формално пребацивање српске фасцикле у Бриселу из једне фијоке у другу, у Београду изазове супернову евроодушевљења.
 

У тужној европској реалности то је, не тако давно, изгледало овако:
 

Године 1935. краљевска влада Југославије пожалила се била Енглеској да нацистичка Немачка апсорбује више од 50 посто целог југословенског извоза. Те године Енглеска је из Југославије увезла укупно шездесет ћурки. После дугог и врло мучног натезања, чак преклињања Југославије, Енглеска је предузела конкретан корак на спасавању Југославије из Хитлерових економских канџи:  пристала да од наше Краљевине откупи још шездесет ћурки.

Бранко Жујовић,