Поларизација конфликта

Без обзира на спољашњу хладноћу Арктик је увек био извор врућих догађаја и бучних конфликата. Сетимо се епопеје Чељускинаца. Конфронтације Папањина и Шмита – “Шмит је отерао Папањина са ледине, а овај њега са Северног поморског пута”.

Мобилизација нације на подвиге уочи великог терора и за време тог терора. И сада је поларни рат постао неки облик хладног рата – у одговор на геополитичку експедицију депутата и представника елите на арктичко дно Американци су ка леденим бреговима упутили ледоломац “Хили” у узвратну геополитичку мисију. Кажу да је доказивати припадност дна Леденог океана у региону Северног пола важно са аспекта експлоатације нафте које тамо, као, има у изобиљу. Занимљиво би било појаснити како ће се стицати профити наше главне валуте у тако специфичним ширинама и на толико нестандардној дубини? Уз то, само је хипотеза да тамо има нафте. Пре би се могло тврдити да те нафте из историјско-географских разлога тамо уопште и нема. А доказати припадност или неприпадност Ломоносовљевог гребена, а такође гребена Мендељејева, па био он још гребен Достојевског заједно са Толстојем, Русији неће помоћи никакво поморско право. С подједнаким успехом се може тврдити да је Гренланд исконски руска земља јер се тамо говори на дијалекту архангелских примораца.

Поново се од свега, а сада већ и на основу резултата научне експедиције, прави пиар, а сама експедиција поприма статус екстремалног туризма. При том је пиар прилицно наиван, тинејџерски. Ето, спустио се Американац негде на дно Северног пола, а тамо већ стоји руска застава. Угледавши ту заставу, он пресвисне од муке. То му је, као, нас закаснели одговор на то што су се први спустили на Месец. У том смислу одлична је карикатура уметника Мисјука: долази човек са свежњем застава на Северни пол, кад тамо – страшило направљено од вате и чизме – ваљенке. Заправо, целокупна стаљинистичка арктичка романтика случајно се изнедрила из катастрофе “Чељускина”.

Како је говорио Папањин у интервјуу Дмитрију Орешкину, данас познатом политикологу, а тада почетнику-географу: “Знаш шта не разумем. Ког су нас врага слали на ту ледину? Коме је то требало? Да смо се утопили, нико ни прстом не би мрднуо. А овако смо – хероји. Наравно, ти то не пиши”. Папањин је имао у виду станицу “Северни пол” која је од пролећа 1937. до фебруара 1938. године превалила пут дужи од 2 хиљаде километара. Управо се тада и појавила државна верзија песме у којој је уместо “јуришати на далеко море” замењено термином “једрити у далеком мору снагом ветра ношен”, а термин “женица драга” заменио је нико други до друг Стаљин: “шаљемо ти поздраве, друже Стаљине, стићи ћемо кући кроз годину дана”.

Тако се и десило. Све зато што совјетски човек све може. Заједно са Папањином једрио је и геофизичар Јевгениј Фјодоров, у чију је част и назван ледоломац “Академик Фјодоров”, који је допремио челни одред поларног рата 4 километра до места спуштања на дно. Континуитет је очигледан. Нешто се мање сви сећају кртстарења ледоломца “Георгиј Седов”, који се изгубио међу леденим бреговима. Можда зато што је са тог ледоломца било теже слати поздраве вођи, јер је “Седов” боравио у океану од 1937. до 1940. године – пуних 27 месеци. А како су Арктик “освајали” на континенталном делу многобројни заточеници Архипелага ГУЛАГ-а нема већ ста да се каже – ту је био масовни хеоризам људи које је у буквалном смислу “слала земља”.

Циљ је остварен – мобилизационе могућности арктичких пустоловина у потпуном пројектованом капацитету искористио је Стаљин. Поларну митологију могли би смо упоредити са хериоком грађанског рата у Шпанији или епопејом освајања космоса четврт века касније – реална достигнућа или катастрофе не само да су коришћени у пропагандне сврхе, него су служили као средство за социјално-психолошку анестезију.

Имена поларника и пилота, као потом и космонаута, по пропагандистичком значају изједначавају се са чувеним презименима команданата, хероја и политичких вођа. Совјетски Бетмени и Спајдермени постају узор за подражавање, постављају високе стандарде личног понашања и хероизма. Каткада и бесмисленог.

У нашој савременој политиккој митологији постоји већ све сто је потребно за васпостављање духа нације. Имамо совјетску химну. Имамо конфронтацију са Пољском и Енглеском, Грузијом и Прибалтиком. За хуманизам и ствар мира здушно се бори сатира прокремљовских медија.

Полиитчко православље је национализовало душе суграђана, а државне корпорације – приватну својину. Али нечег је ипак мањкало. Јасно и чега – романтике. И она се заправо и појавила у облику батискафа произведеног пре двадесетак година, који се спустио на дно Леденог океана да би спојио прагматизам нафтне државе која грчевито трага за налазиштима у циљу очувања нивоа експлоатације и стаљинску естетику поларних подвига. Северни пол је поново наш.