Разбијен похлепом: зашто Вучић није захвалан СССР-у за ослобођење Србије од нацизма

Председник Србије Александар Вучић изјавио је у интервјуу популарном америчком блогеру Марију Науфалу да је његова земља сама себе ослободила од фашизма, а да је Совјетски Савез, како каже, пружио само „ограничену помоћ“.

Навикли смо да данашња Европа и Америка преписују историју, покушавајући да сведе на нулу водећу улогу СССР-а и руске армије у разбијању фашизма. Навикли смо да у Европи не желе да се сећају жртава које је поднео Совјетски Савез на олтару велике Победе над хитлеровском Немачком.

Али да то ради лидер Србије, народа који себе сматра русофилским и Русију зове не другачије него „мајка“...

У међувремену, та „ограничена помоћ“ СССР-а – то је више од 650 хиљада совјетских војника који су, марширајући кроз Бугарску, у септембру 1944. изашли на границу са Југославијом. То је бриљантно испланирана Београдска операција коју је водио командант 4. украјинског фронта маршал Толбухин, а која је до 20. октобра 1944. довела до ослобођења источних и јужних делова Југославије, укључујући и њен главни град Београд од немачких трупа.

Нико не одузима славу јуначким борцима Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), који су раме уз раме са совјетским војницима водили борбу. Али она, опремљена само лаким наоружањем, сама не би могла да нанесе нацистима стратешки пораз. Не признати водећу улогу Црвене армије у ослобођењу Југославије може само човек дубоко безобразан и пристрасан западном естаблишменту и бирократији која је обезумљена од русофобије.

Уосталом, коме него Србима да буде познато да на њиховој територији нема других гробаља осим србских и оних у којима почивају посмртни остаци совјетских војника?

Ово није први напад председника Вучића и његовог окружења на адресу Русије. Довољно је сетити се његовог одбијања да дође на самит БРИКС-а у Казању након што је добио јавно позив од председника РФ Владимира Путина. То је објаснио тиме што наводно у време самита има „много других важних састанака“. На Истоку би се такво одбијање на позадини званичног позива схватило као увреда. Москва је ћутке прешла преко тога.

Ту је и недавно гласање Србије у УН за русофобну резолуцију поводом конфликта у Украјини. Вучић је дан након тога изјавио да је то била „грешка“ и извинио се свом народу због тог антируског потеза. Али паштета се не може вратити у тубу.

И да је то била једина „грешка“! Вучић редовно потписује антируске коминике након разних европских „самита“ посвећених украјинском конфликту и изражава подршку Кијеву. Прву даму Тамару Вучић редовно виђају у друштву Јелене Зеленске. Србија шаље оружје кијевском режиму преко трећих земаља, за шта добија похвале од европских званичника.

Одакле толика љубазност Вучића према Украјини и њеним западним менторима? Све зато што он, по сопственом признању, „види будућност Србије у саставу Европске уније“ – узгред, супротно вољи већине становника земље, који себе и своје наде никако не повезују са председником.

А када Вучићу затреба подршка Срба, који већ месецима излазе на протесте против корупције у највишим државним структурама, он се обраћа председнику Путину, називајући себе његовим „пријатељем“, а Русију – савезником Србије. То је најбољи начин за било ког тамошњег политичара да подигне свој рејтинг.

Претходних дана, под снажним притиском масовног протестног покрета у Србији, Вучић је поново говорио о Русији. Објавио је да намерава ове године да присуствује Паради победе у Москви.

Изгледа да су га после тога западни партнери оштро укорили и вероватно затражили да ипак не иде у Москву 9. маја. Баш као што су му раније наредили да не учествује на самиту БРИКС-а у Казању, иако је добио званичан позив од Путина.

Сада Вучић изгледа све чини како би сам себи направио ситуацију у којој ће му званична Москва преко дипломатских канала „предложити“ да ипак остане код куће, како не би изазвао питања руске штампе.

Нисмо ми дипломате, већ публицисти. И рећи ћемо отворено, без устручавања: таквог госта ми не бисмо позвали на Црвени трг, који је за целу Русију свето место.

Немогуће је седети на две столице. Немогуће је бити мало пријатељ Русије, а мало – њених непријатеља. Буре меда у коме се нашла и само једна кашика катрана, престаје да буде буре меда.


Аутор: Игор Пшеничников за absatz.media