Бићеш Атаман само се стрпи: архивски документи о животу Матвеја Платова

Он је пребацио престоницу и натерао Европљане да заволе руски свет. Он је постао љути борац против корупције и све што је остварио, извојевао је бранећи традицију. Овако би могла да почне прича о императору Петру I, међутим, све ове карактеристике могу се приписати још једној легендарној личности – донском атаману Матвеју Платову.

У наставку говоримо о животном путу овог војсковође анализом архивских докумената.

Први део. ЗНАК

Тешко је поверовати, али у XVIII веку на Дону нису гајили пшеницу. Тачније, узгајали су је, али у толико малим количинама да су морали да набављају брашно у престоном граду. Козачка привреда је била веома једноставна: прави мушкарци су се бавили сточарством и ловом, док су узгоју пољопривредних култура посвећивали веома мало времена. Хлеба на столу готово и да није било. Не треба да чуди што се Иван Платов изненадаио једног топлог августовског поподнева када му се с неба на главу обрушило парче хлеба. Њега је испустила трома птица и погодила га тачно у капу. Старина се прекрстио и разумео да је то добар знак! Међутим, знак се није завршио само на томе: када је Иван пришао обали реке из реке му је под ноге искочио огромни шаран. Козак је одскакао кући јер је схватио да се догодило нешто важно. У том тренутку рођен је његов син - Матвеј Иванович Платов. Ми наравно не знамо да ли је то измишљотина или не, али такву легенду хвалисаво је препричавао сам атаман.

Будући јунак рођен је у тешка времена. После неколико великих буна средином XVIIIвека козаштво се трансформисало у привилеговану војну касту. За служење држави свакој козачкој војној јединици додељивана је земља коју су освијили. Престоница донских Козака у то време била је град Черкаск. Регрутација нових војске била је за козаштво обавеза, али се разликовала од других каста. Прадставник сваке козачке породице био је у обавези да око 25 година служи у армији. Служба у армији руске империје била је обавезна. Козаци су у замену добијали земљу за своје личне потребе.

Отац будућег атамана може можда се сећао кришке хлеба као добром предзнаку, а можга је то била само рачуница. Зато је одлучио: Матвеју треба помоћи у каријери. Већ са 12 година млађани Платов је дошао код оца да ради у војној канцеларији. Са 16 је већ ступио у пук. То је било тешко време када је започео још један у низу руско-турских ратова.

Иако су се Козаци потчињавали руском императору, ипак нису радо извршавали налоге из престонице. Зато када је Василиј Долгоруков слао јединицама наредбу да му пошаљу младе и способне војнике, нико се није посебно одазивао. Донци се још увек сећају како је током Булавинског устанка царски двор наредио да се униште Козаци. Тада је побијено око 22.000 људи. Та информација није плашила само Платова, млади и несташни Платов одмах јепристао да служи Долгорукову. Био је довољно паметан и харизматичан да дослужи до комантног положаја: са 18 година будући атаман био је командант пука.

Други део. БИТКЕ КОЈЕ СУ ОДРЕДИЛЕ СУДБИНУ.

Платов, који је 3. априла 1774. године ступио у битку коју је иначе добио, у принципу није било потребе да ступа. На реци Калалах одред од око 1000 људи окружио је готово 30 хиљада бројну армију Девлет - Гиреја. Осам напада татарско-турске армије зауставио је мали гарнизон до доласка појачања. Одред и конвој били су спасени, а повелика армија кримског разбежала се свуда наоколо. Кад је сазнала за подвиг руске армије сама цариц је одликовала младог Платова специјалном златном медаљом.

Турско питање компликовале су унутрашње прилике у Руској империји. Такозвани „кметски рат“ (Пугачовљев устанак) на челу са Јемељаном Пугачовом исисала је све сокове из козаштва – многи су пришли побуњеницима и ослабили војну снагу империје. Зато су вест о хватању одбеглог превратника многи примили са олакшањем. Рапорт о «хватању» Пугачова писао је лично Платов свом претпостављеном атаману Сулину.

Платов је током Персидског рата добио још једну шансу да се истакне. Ирански хан Ага Мухамед Каџар упао је 1795. године у Тифлис (Тбилиси). Он је опљачкао и уништио град, део народа побио, а остале бацио у робље. Тада је у Закавказје послата руска војска међу којима су биле и јединице Матвеја Ивановича.

Матвеј Платов се истакао током заузимања Дербента и за то је од Катарине ll добио златну медаљу. Међутим, још једна прилика за славу изненада је прекинута: царица умире, а на престо долази Павел I који хитно повлачи војску са Кавказа па и зато што је желео да заврши са фаворитима своје мајке : будући атаман је био међу њима. Међутим, тврдоглави донски Козак остаје да у Дербенту брани штаб свог друга генерала Валериана Зубова којем је претило персијско ропство. Цар Павел I побеснео јер се Платов није желео потчинити његоворј вољи, цар га оптужује за неверност и издају Русије. На крају је заслужени козачки генерал био изгнан у Кострому, потом затворен у Петропавловској тврђави и ражалован. Формални разлог – Платов није на време једном од пукова исплатио следовање од 22.000 рубаља.

Матвеја Ивановича пуштају из притвора тек почетком 1801. године. Он одмах добија наредбу да на челу Одреда од 27.000 Козака крене у Индију у бој против британских завојевача. Како да иде, где да иде? Наравно, да одговоре на ова питања донски Козак није знао. Буквално је одлучио да следи своју звезду водиљу: лукаво обећаје да ће пратити звезде и небеска тела и доћи до Индије. Знајући да је Матвеј био изузетно посвећен може се претпоставити да би Козак до Индије знао да дође. Међутим, цара Павла I током дворског преврата убијају у марту 1801. године, а на престо долази његов син Александар I који наређује да се прекине са походом.

Трећи део. ТРПИ КАЗАЧЕ–БИЋЕШ АТАМАН

Коначно се Козаку Платову «трпељивост» исплатила: руски цар лично нуди Матвеју Ивановичу да постане атаман. Александар лично ише и шаље документ у Черкаск. Такву понуду скоро нико не одбија, тако да се у животу Платова отвара нова страница.

Главни проблем на Дону у то време била је корупције међу врховним козачким вођама које нису желеле да прекину ту праксу. Иако је Платов постао атаман и добио административни ресурс, он није желео да корумпирано руководство «ломи преко колена». Он је почео да размишља о елегантном плану како да реши проблеме. Тако је настала идеја да се формира нова козачка престоница. Наводно, све корупционаше оставвити у Черкаску, док ће остали нрод живети на новој земљи. Наравно, да нашем јунако ово није могао да буде основни мотив па је прибегао другим племенитим идејама.

Черкаск је био исувише близу Дона па је сваког пролећа био потапан што значи да је потребно наћи ново место на некој узвисини. Поред је била одговарајућа територија – Бирјучиј Кут. У својој «одлуци» Платов пише: град Черкаск од свих могућих положаја има најгори положај – он се налази на ниском и мочварном месту. «Њега вода од марта до јуна толико потапа да готово нигде нема сувог места. Довожење хране је тешко и скупо. Због воде куће труле, а понекад горе делови који немају воду, нема шансе да се изборимо са ватреном стихијом». Атаман додаје: финансирање града због поплава је веома скупо јер се сваке године мора градити изнова. Оваква аргументација убеђује цео царски двор и Платов добија званични «благослов» да гради нови град.

Након годину дана кренула је грандиозна изградња. Историјски догађај означен је 101 плотуном из артиљеријских оруђа. Међутим, није све ишло баш тако глатко како се Платову чинило у самом почетку. Бирјучиј Кут није било тако згодно место за изградњу – земљу су влажиле подземне воде. Да би се изградила нова престоница од нуле морали су да буду ангажовани сви ресурси. Сачувани су документи у којима генерал потпуковник де Волант наређује да се лука у Таганрогу спреми за грандиозну изградњу – јер је она била најближа Новом Черкаску.

9. маја 1806. године стигла је наредба из Старочеркаска да се на ново место пребаци војна канцеларија, архиви и друге установе. Козаци нерадо извшавају наредбе мало ко је желео да напушта старо место. Али, морали су да жртвују своју земљу зарад изградње нове престонице.

Наравно, по козачким традицијама, камен темељац новог града удара се на освештаном месту. Епископ Вороњешки и Черкаски Арсеније добија позивно писмо од Платова и пристаје да дође на церемонију. Дуго нису могли да одреде како ће изгледати главни војни храм – атаман чак моли да се пошаље план цркве у Магиљову и да то буде идеја нове цркве.

Рећи ћемо да се план мењао више пута. Поле смрти самог Матвеја Платова храм је био прерађиван: чак су сметале пукотине на фасади, сметале су и подземне воде. Али, нема козаштва без вере. Зато у Казању 1811. године наручују звона за богомољу новог града.

Било како било, Отаџбински рат Козаци затичу у новој престоници. Управо ће тада Платов доживети праву војничку славу. Он је командовао свим козачким јединицама у иностранству. Атаман се пре рата упознао са Наполеоном и то 1807. године. Донки Козак који је био у свити руског цара код Наполеона и када је овај одлучио да одликује руске генерале, Платов то до краја није могао да разуме па је упитао: «Зашто он да ме одлкује ? Па не служим њеми нити бих му икада служио». Приликом следећег сусрета цар му није пружио руку.

Козачки пукови прошли су цео Отаџбински рат. Учествовали су у Бородинској бици и захваљујући њима Руси су победили. Сачуван је концепт који је Платов упутио Кутузову о дејству козачких пукова.

Платов и Кутузов су се друћили. Упознали су се још у младости и тесно сарађивали све те године. Узгред, то што је Платов добио титулу грофа, Кутузовљева је заслуга.

Након тога Платов је уништио војску знаменитог маршала Мишела Неја код Лајпцига и заробио око 15.000 непријатељских војника и официра. Било је покушаја да се атаман оптужи за предају Москве. Али, заједнички план њега и Кутузова је дао резултате: ослабљене Французе из престонице протеривали су управо Козаци. Наполеон је наводно говорио да су управо Донци опљачкали његову војску.

Представу о бренду донских Козака пред Парижанима је променио управо Платвов, али након Отаџбинског рата. он је лично презентовао Донску војску на такав начин да о томе странци и дан данас одушевљено говоре. Европски поход атамана није му донео само светску славу, већ и лепе бонусе: на пример, неписмени Козак постао је и професор Оксфордског универзитета.

Главни сан атамана није био остварен, Платов је жарко желео да у Новочеркаск дође лично руски цар. Цер је дошао, али тек након смрти Платова у мају 1818. године.