Ранко Гојковић: Иван Чарота (1952-2024) је Србију носио у срцу

Тужну, претужну поруку добих данас од поглавара Белоруске Православне Цркве Московске Патријаршије, Високопреосвећеног Митрополита Минског Господина Венијамина, о блаженом уснућу великог православног витеза Ивана Алексејевића Чароте. Носилац ордена Светог Саве СПЦ, човек који је на руски језик преводио владику Николаја и аву Јустина, Андрића и Црњанског и многе друге наше књижевне великане, академик у Белоруској академији наука и САНУ, књижевник и преводилац, слависта и пре свега велики човек и велики пријатељ србског народа. Остаће упамћена његова реченица приликом свечаног пријема у САНУ: „Чиста срца могу рећи, онолико колико сам Белорус, исто толико сам Белосрб“. Поред звања академика, професор Чарота је био и члан Удружења књижевника Белорусије, Удружења књижевника Русије и Удружења књижевника Србије. Као да је осећао да је трећи витез рускога света, Украјина, смртно болесна, па се трудио да своју вољену Србију својим стваралаштвом и љубављу уједини са “руским светом”.

Милошћу Господњом имао сам част да упознам многе познате књижевне и културне делатнике из „руског мира“ како би рекли браћа Руси или руског света како би ми рекли. Морам рећи да се и међу таквим великанима професор Чарота издвајао једном посебношћу. Крхко и омалено тело, ретка смиреност и ненаметљивост, рекао бих изузетно отмена (какву нисам срео код световних људи, такву особину сам видео само код појединих монаха молитвеника), никако није на први поглед одавала громадно знање и невероватно здраво расуђивање. Прво што ми је пало на памет када сам прочитао поруку Митрополита Венијамина, био је самопрекор, зашто нисам записивао основне нити многих наших разговора, толико је мудрости било у њима.

Ако кажем да је то био повучен човек који је веома мало говорио али који је знао да се „отвори“ ако осети да поред себе има неког ко „уме да слуша“ биће вам јасан разлог тог самопрекора. Испричаћу по сећању једну такву искрицу мудрости приликом једног од наших разговора. Били смо у посети Лелићу и Ћелијама и ваљда видећи предиван пејзаж, он се подсетио свог детињства у забаченом селу његовог многострадалног завичајног Бреста и изговорио је монолог отприлике следеће садржине:

Брате Ранко, размишљам како је тешко данашњој деци да науче да размишљају. Родитељи их одвезу аутомобилом до школе, врате их из школе и посаде покрај телевизора, дете нема времена да размишља. Ја сам свакодневно годинама пешачио преко брда и долина по неколико сати до школе и исто толико назад до куће. Немогуће је не размишљати о многим стварима при таквом свакодневном пешачењу.

Једном приликом повео се разговор о кућним љубимцима и остале су упечатљиве речи професора Чароте, да је он противник држања пса у стану.

– Господ је предодредио да пас буде слуга човеку, човек који држи пса у стану супротставља се Божијој предодређености и он постаје слуга псу, што није достојно човека који има образ Господњи – рекао је једном приликом професор Чарота…

Морам признати да сам често био затечен дубином његових размишљања о најразличитијим животним ситуацијама. Само неко ко је научио да размишља, долази до оваквих суптилних објашњења многих појава и болести данашњице.

Био сам у Москви када сам добио мејл од покојног академика Предрага Пипера, у коме ме обавештава да је професор Иван Чарота постао дописни члан САНУ и да је замолио да ми се пошаље позивница за свечану вечеру и чин свечаног проглашења за дописног члана САНУ. Може некоме изгледати тривијално, међутим, мени је тај чин до данашњег дана нешто што је у рангу са орденом, толико је велико моје поштовање према професору Ивану Алексејевићу Чароти.

Два његова реферата на Ћоровићем сусретима историчара у мом родном Гацку, представљају украс предивних Зборника који се традиционално штампају по завршетку тих сусрета. Био је препун утисака после сусрета са србском Херцеговином.

Као што сам ја био препун утисака после вишедневног путовања са Благодатним огњем по светињама Белорусије, наравно, благодарећи препоруци професора Чароте и позиву Митрополита Венијамина. Лично сам се осведочио у огромно узајамно поштовање ова два велика сина Белорусије и не чуди да је из тог узајамног поштовања никао и први храм у Белорусији посвећен Светом Сави Србском у Борисову, у коме је тада као епископ столовао данашњи Митрополит Мински Венијамин. Професор Чарота свакако није случајно добио највећи орден СПЦ, орден Светог Саве.

Драги професоре, верујем да нећеш замерити на присном ословљавању, пишући ми “драги брате Ранко” натерао си ме на хришћанско а не званично академско међусобно општење. Имао сам част да се са Тобом данима дружим на више манифестација у Русији, Белорусији, Србији и Републици Србској, имао сам част да Те угостим у свом дому у Београду и да Ти мене угостиш у свом дому у Минску. Хвала Ти на тој указаној части, нека Ти је вечнаја памјат!

Упокој, Господе, душу раба Твојега Ивана, прости му сагрешења вољна и невољна и насели га у Насеља Праведних, где нема болести и туге и уздисања. Амин!

[САБОРНИК СРБСКО-РУСКИ]