Казак – сину: Одсад живи по својој памети – више пред Богом за тебе нисам одговаран!

– Па сине мој оженио сам те и васпитао. Живи сад и буди паметан – више пред Богом за тебе нисам одговоран! – овако је обично Козак говорио сину када су биле завршене све припреме за службу младог Козака.

Како истиче Борис Алмазов*, основна какрактеристика козачке војске била је у томе што су Козаци коња и сву опрему породично куповали за свој новац. То за Козака није било само веома озбиљно породично материјално бреме већ и дубоки филозофски садржај.

У поимању козачких предака «справа» (опрема) – није била само сет неопходних ствари за службу, већ посебан, често мистички и ритуални смисао, који је Козак давао шапки, сабљи, униформи и сл. «Справа» – није само ратна одржда, коњ и оружје, у најширем поимању, то је народна ношња, а још шире – козачки морални, свакодневни и газдински начин живота, сав сет предмета и обичаја који су Козака чинили Козаком. Казака су дуго «опремали» пре него што је отишао да служи. То није везано само за огромна материјална одрицања за набавку оружје и муницију, већ и за привикавање новом свету предмета, идеја и појмова, нови свет који је дефинисао мушкарца-ратника.






По правилу, отац није само прикупљао неопходну муницију и наоружање, већ је и обучавао сина занату и свему што је неопходно за газдовање домаћинством будућој глави породице и члану сеоске козачке заједнице. Син је разумео да више нема право да од оца било шта. Дакле, потпуно му је одређена мера. Он је одсечен комад.






Зато прича о козачкој опремми не мора нужно да крене расправом о стварима, већ објашњењем унутрашњег смисла који је уткан у сваки појам и предмет. Најважнији и први појам била је «исправност».

«Казак је био у обавези да буде исправан». Тој формули наши преци су давали веома дубок смисао. То је јасна душа, јаснан поглед на свет, подударност речи и дела, физичко здравље и пристојан изглед. Посебан део појма «исправност» била је стална борбена готовост. Адмирал Макаров објаснио ју је као спремност да се у сваком моменту крене у бој и да живот за Отаџбину.

Разуме се да је Козак прво морао да има парадног, снажног и здравог коња. Њега никад нису користили за орање, није служио да вуче запрегу, није вукао терет и стално је, готово сваког дана, по неколико часова «обучаван» само за рат. И наравно, за јако газдинство, мада се то посебно није говорило.






Казак је могао да буде сиромашан, али није смео да буде лош човек. То је било исто толико незамисливо као и неуредан Козак. Спољашња манифестација „исправности“ била је конвенционална одећа, здравље, што је за последицу имало и весели дух. У свим животним приликама посебна пажња поклањала се правилима личне хигијене. Кад је служио Козак је свакодневно ишао у бању (сауну), мењао доњи веш, сам га је прао, морао је свакодневно да пере ноге, бријао се и подшишавао - свакодневно је мењао крагну на својој козачкој кошуљи итд.

Старешине и старији по звању могли су у сваком моменту да постројеном у врсту Козаку нареде да се скине и покаже чистоћу тела и свог доњег веша. То није везано само са ратним захтевима – запостављање личне хигијене водило је до пада борбених квалитета: огреботине на стопалима, разни осипи, инфекције, болести, међутим, то је имало и више духовно значење. Стална физичка кондиција, како данас кажу, терала је Козака да стално има на уму зашто се појавио на овом свету – да преко служења Богу служи својој ОТАЏБИНИ и НАРОДУ – ОРУЖЈЕМ.






Зими када није било воде, Козак се свакодневно, трљао снегом изнад појаса. У пустињама где такође није било воде Козаци су у походима, на свака три дана, сунчали одећу на сунцу, а зими поред логорске ватре, а кад уопште није било воде примењивали су «суво купање» – ваљали би се голи по ситном песку и сушили се сукном на ветру. Овај обичај вероватно потиче још из античких времена који су користили древни Грци и до дан данас знају становници пустиња. Бријали су се чак и у условима позицоних битака. Ако нису имали сапуна и топле воде бријали су се на «свињски начин» – буквално шурењем – израсла брада на образима се парила и стругала мокрим пешкиром.

Али, то се односило само на младе и неожењене Козаке и Козаке припаднике гарде који су носили само бркове. Ожењени Козаци носили су, по правилу, браду. Брада се се пажљиво шишала и штуцовала. Начин бријања давао је посебан фазон козачкој бради. Козаци су се бријали сабљом. Она се качила на плетеницу на дршци, а Козак се бријао оштрицом сабље. Зато су обријани били само образи и врат испод подбратка. Тако су се бријали до XVII века и нешто касније када је «опасна бритва» била обавезна ствар у сету козачке опреме, али је фазонирање браде остао исто. Друга ствар била је перчин (чуперак), а средином века Козаци су носили три познате фризуре. Казаци – Черкези остављали су хохол (реп исплетен у плетеницу) на потпуно глатко обријаној глави. Зато је запорошки Козак добио подсмешљив назив Хохол или оселедец, обе фризуре носили су само ратници – Запорошки Козаци. Један чуперак косе на обријаној глави потиче још из древних времена. Тако је код Нормана «оселедец» (врста фризуре) означавало посвећеност једнооком богу Одину и носили су је ратници – слуге Одина и сам Бог.

Интересантно је да код Персијанаца реч «Козак» значи «Хохолок».

Козаци са средњег Дона, Терека и Јаика шишали су се «испод нокшира», «испод коре лубенице».

И, наравно, знаменити козачки чуб (перчин, чуперак) који се видео испод шапке – била је најмлађа фризура. Она није постојала пре ХVII века али је настала под утицајем пољске и европске моде: обијан потиљак и куштрави чуберак изнад чела.

Исплетена коса имала је огромну силу у древним магијама и зато су је пажљиво крили: закопавали су је у земљу плашећи се да се непријатељи не дочепају косе како би извршили магијски обред и изазвали проклетство.

У свим козачким крајевима очуван је обред првог шишања мушког детета.

Обичај подстризавања није никад ишчезао из козачке средине. Као и на крштењу, које је током совјетске власти било забрањено, оно се вршило тајно. Када је дечак навршавао годину дана кума би га у оружењу других женских рођака, али без присуства мајке, која није присуствовала ни крштењу, стављала на вунено ђебе и први пут шишала.

Обред је био праћен добрим жељама и рутуалним песмама, коса се пажљиво скупљала и чувала на оквиру иконе коју је дете добијало на рођењу и која га је пратила целог живота. Ако је козак икону носио са собом у ратне походе или на службу, онда је пакет са косом мајка пребацивала на кућну икону и тамо је чувала. Коса са првог шишања увек је остајала у родној кући.

Ова коса се стављала у посмртни сандук покојника или у сандук мајке ако је Козак био сахрањен негде даље у туђини или се палила са деломима његових личних ствари оним који се нису наслеђивали или даривали сиротињи.

Младог Козака (Козачића) у седмој години шишао би кум и то «у круг», након чега је дете први пут на купање ишао са осталим мушкарцима у бању (сауну). То се по правилу догађало луботом, а у недељу би га облачили у нову мушку одећу после чега је дечак први пут ишао на исповест.



Трећи, и последњи пут, Козака су ритуално шишали у 19 години ћивота када је био примљен у Козаке и када је полагао војну заклетву. Дан-два пре заклетве, поштујући строги пост, малолетник је ишао с оцем и кумом у бању (купатило) где су га шишали на нулу и облачили у ново и чисто одело. На заклетву је ишао са «на ћелаво обријаном главом».

Ово треће ритуално шишање значило је да заувек напушта цивилни живот и постаје војник. Отад, главна брига њега и његове породице постаје «опремање» за војну службу. Две године пре позива на службу, он је био у обавези да много тога научи, да много тога прикупи и... однегује чуб (перчин, прамен косе).



* Алмазов Борис Александрович рођен је 1944. године у Лењинграду, а породица му се три месеца по рођењу сели на Дон. Тамо је будући писац упијао козачку традицију и културу.

Алмазов од 1990. године учествује у обнови козаштва и с временом постаје идеолог руског Савеза Козака. Изабран је за првог атамана Санкт Петербурга, а затим и целог Северо-западног посебног козачког округа.


Извор: yugsn.ru