Činioci za ovakav stav su duboko ukorenjeni u složenim društvenim, psihološkim, ekonomskim i pravnim faktorima, koji podržavaju kontinuitet nasilja, čineći da žrtve ostaju zarobljene u začaranom krugu.
Jedan od glavnih razloga neprijavljivanja nasilja je nedostatak poverenja u pravosudni sistem, a sami sudski postupci mogu biti neizvesni, dugotrajni i skupi, dok su izrečene kazne često nedovoljne da postignu preventivnu i represivnu svrhu. U praksi se neretko očekuje i dokazivanje ponovljenih činova nasilja kako bi se slučaj razmotrio ozbiljno. Takođe, nedovoljna težina se daje psihološkom nasilju, koje često ni od strane same žrtve nije prepoznato. Neprepoznavanje nasilja je drugi ključan činilac - dugotrajno psihološko nasilje u vidu manipulacije osećanjima može kod žrtve izazvati osećaj krivice, pa bi žrtva poverovala da je takvo postupanje - zaslužila.
Mnogi ljudi, a posebno žene, ostaju u nestabilnim odnosima, praćenim nasiljem, samo zbog ekonomske zavisnosti, straha za svoju egzistenciju i budućnost dece.
Takođe, žrtve često imaju I strah od osude okoline, smatrajući da će procesuiranjem nasilnika biti obeležene, osramoćene i izolovane, dok tradicionalne društvene norme sugerišu da je uloga žene da „očuva mir“ u porodici. Stupanjem na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, statistika prijavljenih slučajeva pokazuje znatan pomak - broj prijavljenih slučajeva nasilja u porodici je značajno porastao, regulisane su hitne mere zaštite i koordinacija između institucija, što je sveukupno dovelo do smanjenja stope smrtnosti kao posledice nasilja.
U svakom slučaju, potrebne su reforme koje će omogućiti bolje procesuiranje prijava i zaštitu žrtava. Poželjno je uvesti programe prevencije nasilja u domaći obrazovni sistem, a iznad svega, neophodno je i kontinuirano raditi na opštem podizanju svesti.
Sve ovo zahteva balasiran pristup nadležnih i institucija, obezbeđujući odgovarajuće mehanizme prevencije kako bi se izbegla zloupotreba ovih zakonskih odredbi.
Aleksandra Arsić
(advokatica i doktorand prava)