BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Порекло козачких насеља

Порекло козачких насеља
25.09.2024. год.
Током рата на Кавказу горштаци су говорили: «Тврђава је камен бачен у поље. Киша и ветар ће га однети. «Станица» је биље које ће дубоким корењем ући у земљу и ту остати». Градићи, салаши, станице, зимовишта (куће за зиму), јурте и тврђаве за Козаке и људе на Дону и Русији имају посебан смисао. Тајне првих насеља открива Борис Алмазов*, аутор књиге «Изградња козачких кућа».


Градови нису дечја игра, већ права утврђења 

«Градови су утврђења. Од XVI века у документима се помињу козачки градићи на Дону и на Тереку. По правилу грађени су на острвцима. Један такав старински градић био је изграђен на острву Хортица на Дњепру — Запорошка Сеч где су на археолошком налазишту пронађени и пагански идоли, а слично утврђење било је и на острву Токмак. Градови-утврђења били су Черкаск, Кагаљник, Качалин, Казарин, Раздори и на десетине других градова на Дону, Терку и Тереку, али и Јаицки град на Уралу. Сва ова утврђења била су са свих страна окружени водом или мочварама. Грађена су од дрвета, са зидовима од балвана, набијених земљом и постављени на чврсте темеље и палисадима за стрелце испред бедема. Управо дуж ових утврда, изграђених од зашиљених брвна, тврђава је и добила име - утврда. Исте оне утврде које су на Дону и Јаики подизали Козаци, у Сибиру, од Урала до Тихог океана», каже аутор књиге.  

Сваки град имао је своје ратне специфичности: изнад зидова подизане су куле, између њих били су постављени топови, испред дрвених зидова биле су греде – са тршчаним зидовима слично корпама напуњених земљом.  

Узгред, у европској класификацији фортификација оваква врста утврђења звала се flèche што на француском значи стрела. 

Инжењерска решења за козачка утврђења успешно су примењивана и у XIX веку, сећате се flèche-а Рајевског у Бородинској бици. Данас у зони Специјалне војне операције на положајима и утврђењима свугде се налазе «габиони» — цилиндри или кутије напуњени камењем, шљунком или земљом. 

На жалост, детаљни описи козачких градова у XVI веку нису сачувани. Најранији се помињу, уз краћа објашњења, у путописима Евлије Челебије (у јануару 1667.). Овај турски путописац описује градове као моћна утврђења са бројним козачким становништвом. 

У градовима су се налазили и гарнизони одакле се одлазило у походе, а у градовима је само трећина бораца остајала да их брани. 

«Сви житељи градова сматрали су једни друге земљацима и радо су се бранили од освајача: међутим, сваки град је имао свој комад земље, а међе или границе биле су само на ливадским пределима, односно у близини саме реке Дон, прекривени изворском водом; у степама, или како су их звали планинским ливадама, нису постојале границе, ти предели су били заједнички, слободни, где су се могли градити колибе за зимовање, оне нису дуго трајале, па су у већем броју грађене знатно касније. Први становници су се бавили земљорадњом, као и стиним сточарством, међутим, више су волели лов на дивљач и риболов од чега су зарађивали за храну и намирнице. Они су били задовољни и са малим јер нису тежили богатству. Колико је мени познато они су имали законе и право: сматрали су да су један народ, а једно село поштовало је друго и имало међу — за кошење сена, орање, испашу стоке, риболов и лов дивљачи — која се није прелазила, али дивље звери слободно су ловљене, ко их први види и пожели» — писао је 1811. године ратни донски атаман Андриан Денисов.

Где су нестали градови? 

Њих су темљено уништавали нерпијатељи козаштва, међутим, поново су ницали из пепела, време је победило и…. козачке станице (села). 

Археолози Донског државног техничког универзитета обавили су 2022. године истраживање козачких градова који су оснивани у XVI и XVII веку.

Испоставило се да су козачка утврђења била до темеља уништена почетком XVIII века током гушења устанка Кондратија Булавина.

– Истраживања смо започели од северних граница Вороњешке и Ростовске области. Као објект за истраживање изабрали смо бивши градић Донској, који је како тврди Василиј Татишћев био прва козачка престоница  каже доктор историје Сергеј Лукјашко.

Козачко утврђење под називом «Доњецки» основано је крајем XVI века 16 врста (стара руска мера-јединица за дужину) низводно од реке Дон од ушћа реке Толучејевке. Казнена експедиција острогошког пука пуковника Ивана Тервјашова уништава град 26. октобра 1608. године. 

– Захваљујући доијеним подацима успели смо да одредимо локалитет поменутог града и да изучимо његове остатке — велики ров, да одредимо центар града — мајдан на којем се сигурно налазила црква, да одредимо место на ком се налазило гробље. Градић је био смештен на острву кога су запљускивале две реке од којих је остало много језера — сматра овај научник. 

Етнички састав првих житеља веома је тешко дефинисати. Први становници пореклом су били Козаци који су служили московском цару. Постоје извештаји да су градић Донској основали козачки Мешћери — русификовани Татари. Друга компонента ових ратника били су бивши Запорошци који су добили дозволу да ту «заседну». 

Археолози су пронашли крамичке фрагменте из козачких кућа и посуђе од кримске керамике. Осим тога, пронађене су велике количине кованог сребрног новца тзв. чешујек са ликом Михаила Фодоровича и Алексеја Михајловича. Много кованог новца пронађено је са ликом пољског краља Сигисмунда III Васе који је финансирао покушај да се на руски престо доведе Лажни Димитрије, а после тога и његов син Владислав. По свему судећи да су овим новцем плаћани Козаци за учешће у ратним операцијама. 

«Нови археолошки материјал може да баци ново светло на пут формирања слободног козаштва на Дону и да прецизира наше представе о компликованом етно-конфесионалном саставу првих насеља у Дивљем пољу где су људи учили да преживљавају у непријатељском окружењу остатака монголско-татарског ропства — кримских Татара и Ногајаца» — сматра Сергеј Лукјашко.

Станица је родбинска или пелменска заједница

Првобитно «станица» није означавала насељено место као данас, већ родбинску или племенску заједницу. Реч «станица» води порекло од речи «стан» што на руском значи станица на путу или привремена насеобина. Први пут се ова реч користи у XVI веку за козачке одреде. Дипломатски документи тога доба препуни су саопштења да су Козаци на преговоре цару-баћушки послали «станице» (представнике племенске заједнице). На пример, након јуриша на Азов 1637. године донски Козаци су послали у Москву станицу атамана Потапа Петрова са друговима и извештај о заузимању града. 

Борис Алмазов у својој књизи наводи речи старе песме: «Долетале су птице, стада и станице…». Постојале су «зимске» и «лаке» станице које су ишле код цара у дипломатске мисије. 

У таквим станицама (селима) било је атамана и амбасадора са обезбеђењем. Борбени или ловачки одреди такође су се понекад називали станицама. Станице у којима су по свој прилици били рођаци и породице Козака, скитали су (били Номади) под заштитом градова. У случају опсности они су се скривали под њиховим зидинама или су могли да оду даље док се град бранио од освајача. Територија која је припадала саници звала се јурта (нека врста шаторске куће). С годинама станице су се шириле и све чешће оснивале поред градова и постајале њихов део. 

Постепено су станице апсорбовале градове или су их напуштале, а целокупно становништво се премештало у «укорењено станицу». Тако је настала и Преображенска станица у јурти Казарин-града, а стари Казарин се претворио у салаш пет километара од савремене станице. 

Већ у XVIII веку реч «станица» добија ново значење — насеље Козака, а ове Козаке су понекад називали сељанима (на руском стањичњики). Сећате се Јершовљеве бајке Коњић грбоњић у којој старија браћа шаљу Ивана у извидницу и говоре: «Кад су сељани дошли — разумели су га како су умели».

Станице су од градова преузеле сву унутрашњу структуру: у центру — трг — мајдан, у источном делу — цркву или храм, преко пута трга атаманску управу, раније су на трговима исто као по градовима налазиле ковачнице, оружане, амбари и силоси за жито. Поред мајдана, на његовом рубу, обавезно су биле места за везивање коња које су опрезни Козаци веома радо користили. Временом се ратна намена мајдана изменила. Они су претворени у широке трговинске просторе, а између црквава и управа одржавани су бучни сајмови, а у околини су настајале школе, продавнице чак и позоришта… 

Станице које су настајали као насеља временом су постајали градови. Број становника је стално раста. Део Козака који су добили земљане поседе недалеко од станица селили су се у салаше. Традиционално је сачувано сећање на номадску прошлост као симбол да су станице настале од салаша. Сматрало се да постоји хијерархија између салаша станиц и да је станични атаман важнији од салашког, али није све било тако једноставно. Често је и сам салаш настао од градића и био старији од станице, а ако је салашки атаман по стаости и одликовањима био јачи од станичног, онда је станични атаман био у обавези да му се обрати са поштовањем. Осим тога, у складу за обичајима готопримства који су били општеприхваћени, за госте је салашки атаман био газда и њму се првом морала одати почаст или исказати поштовање од стране друге особе чак и ако је изабрани салашки атаман био обичан Козак, а не генерал. 

Салаши су дошли са Дона из Малоросије, Пољске и Немачке 

Развој земљорадње и сточарства омогућио је настанак нове форме насеља — хутор — салаш. Реч потиче, сматрају научници, са реке Дон из Малоросије и Пољске, а позајмљена је од старонемачког «huntari» како се називала основна јединица тероторијалне поделе. Козачки салаши први пут се срећу у докумантима из 1680. године, али њихов раст забележен је у XVIII веку. На основу пописа становника из 1764. године на Дону је било 792 салаша, а у извештају за 1859. годину било је 1 662. 

Када је слободне земље било много, Козаци су своје салаше оснивали у близини станица, по правилу у границама поред станичних шаторских насеља. А када је слободних поседа за сточарство и земљорадњу било мање, Козаци су своје салаше оснивали далеко од станица (села). 

Утврде, куће за презимљавање и насеобине (слободе)

Утврде су палисаде зашиљене на врху са окућницом, тако их описује Владимир Даљ аутор првог речника у Русији. То је врста насеља «која је грађена споро, од усправних балвана који су ограђивали мању војну формацију или град». Често су утврде код Козака биле привремена станишта. 

«Зимовиштима» («зимовниками», «зимовьями» или зимским кућама) на Дону су називали привремена насеља у којима су Козаци само зимовали док су лета проводили у војним походима. Крајем XVI века «градови и зимовишта (зимовници) разликовали су се јер су градови били стална станишта, а «зимивишта» привремене куће намењене да се преживи зима», пише Борис Алмазов.

«Зимовници» су била и приврена станишта ван градова који су грађени за боравак стоке у зимском периоду. Главни објекат зимовника био је тор за стоку који је са свих страна био ограђен високим зидом од трске. У таквом тору или поред њега ноћивали су и Козаци који су за те потребе градили примитивне шаторе или земунице. 

Зимовници су постепено постајали и куће за становање. Козаци су се усељавали у њих и у пролеће и лето, и почели да обрађују околну земљу. Тако су постепено куће за зиму постајале салаши у којима су се Козаци стално настањивали. Термин «база», «базок» до дан данас означава просторију за стоку или место које се за те поребе ограђује у дворишту или ван њега. Овично кажу: стоје је «на бази». 

Слободе (или насеобине). 

Након завршетка изградње Царичине линије (која је блокирала превлаку између река Дон и Волге од налета Кримског каната и номада из области Волге) и припајања Азова Русији током руско-турског рата освајање и насељавање овог краја одиграо се брзим темпом. 

Народ са Дона у значајној мери се повећавао доласком сељака претежно из јужноукрајинских губернија. 1764. године на Дону је било 792 салаша чији су власници били придошли сељаци — хришћани. Ники од ових салаша постепено су прерастали у кметске «слободе». До 1801. године на Дону је било већ 40 насеља који су довили званични назив Слободе. У њима је било око неколико стотина авлија у којима су углавном живели кметови. Козачке старешине су организовали ове Слободе у складу са козачким традицијама. 

Сва ова насеља која су се звала «Слободе» добила су назив по презименима Козака који су управљали пресељавањима и њиховом организацијом. Зато су у Мртвом Донцу многа места названа у њихову част — Мартиновка, Орловка, Недвиговка, Сињавскаја. 

* Алмазов Борис Александрович рођен је 1944. године у Лењинграду, а породица му се три месеца по рођењу сели на Дон. Тамо је будући писац упијао козачку традицију и културу. 

Алмазов од 1990. године учествује у обнови козаштва и с временом постаје идеолог руског Савеза Козака. Изабран је за првог атамана Санкт Петербурга, а затим и целог Северо-западног посебног козачког округа. 


Пише: Аркадиј Талисвејбер



  • Извор
  • Танјуг
  • Фото: yugsn.ru/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

То је једини језик који Запад разуме, изјавио је руски министар спољних послова


Председник је предложио неколико нових критеријума који би могли оправдати нуклеарни одговор

Ако ико има и право и обавезу да се законски огради од НАТО утицаја, онда је то Србија, као највећа жртва НАТО злочина. Покушаји компромиса и сарадње са НАТО...


Руске снаге други дан за редом изводе масовне ударе по индустријским објектима ОСУ у Запорожју и Харкову, као и у привремено окупираној Славјанско-Краматорској агломерацији.

Маргарита Симоњан оптужила је САД да се баве „скривеном пропагандом нацизма“


Прималац америчке помоћи није у позицији да процењује председничког кандидата, тврди син Доналда Трампа


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА