Потомцима за наук...

Велике победе руског оружја, као бриљантни узлети народног духа, осветљавају необухватни летопис државе Руске. Једна од таквих победа је Синопска битка 18. новамбра /1. децембра 1853. године. Тај рат, који је у суштини био први светски, букнуо јер одједном са свих граница Руске Империје – Кронштадт, Свеаборг, Соловки, Петропавловск Камчатски, Кавказ, и, најзад, средиште догађаја – 349-дневна ватрена ситуација у Севастопољу, када је руска крв, спирана морским таласима, поново постала со земље.

Турски султан је 4. октобра 1853. године објавио рат Русији. 20. октобра Николај Iје потписао манифест о објављивању рата Турској и почео је Источни (Кримски) рат 1853 – 1856.године. 27. октобра 1853. године уједињене англо-француске ескадре, које су биле дислоциране у Мраморном мору, стигле су у Константинопољ, обезбеђујући позадину Турака. Нису то биле тек мере застрашивања са циљем да се принуди руска влада на уступке. Како ће време показати, Енглеска и Фрнцуска су имали чврсте намере да ратују против Русије. Још 30. јула 1853. године, неколико месеци пре доласка англо-француских бродова у Безикски залив на улазу у Дарданеле, у Енглеској су, у Спитхедској луци, одржани антируски маневри, на којима је условна „руска“ флота била „разбијена“ од стране енглеске ескадре, и то у присуству краљице и свих страних амбасадора, поред осталих и руског.
 

Руска флота је до почетка рата имала извесну предност у односу на турску, али је на турским бродовима било на претек енглеских официра-инструктора. Славна Синопска битка представљала је прву велику победоносну поморску битку у том рату и последњу у историји једриличарске флоте. Почетком новембра 1853. године турска ескадра под командом адмирала Осман-паше испловила је из Истамбула и стационирала се у луци Синопе, припремајући десант у рејону Сухум-Кале (Сухуми) и Поти.
 

Ескадра вице-адмирала Нахимова, у саставу линијских бродова „Императорица Марија“, „Чесма“ и „Ростислав“ 11. новембра допловила је до Синопског залива, открила турску ескадру коју је чинило седам великих фрегата, три корвете и два пароброда, распоређену у облику полумесеца, коју је покривало шест обалских батерија. У једној од својих првих наредби Нахимов је нагласио: „У случају сусрета са непријатељем, у снази јачим од нас, напашћу га јер сам апсолутно сигуран да ће свако од нас обавити свој посао“.
 

Нахимов је одлучио да блокира Турке и разбије их управо ту, јер је непријатељска ескадра на отвореном мору могла бити ојачана бродовима англо-француске флоте, који су се приближавали, а уз то још, новембарско море било је узбуркано, снажни ветрови цепали су једра, а руска ескадра управо као да се зацементирала на улазу у залив, не пуштајући непријатеља да изађе из боке. Можда би управо захваљујући тамној ноћи и ветру турски бродови успели да изађу из залива, заобишавши руску флоту. Међутим, командант турских снага, адмирал Осман-паша, с једне стране, потценио је руску опасност јер се налазио под заштитом обалских батерија, а са друге стране – вероватно је преценио наде у помоћ англо-француске ескадре ако се Турци нађу у тешкој ситуацији. Помоћ, међутим, тада није стигла.
 

Нахимову се 16. новембра придружила ескадра Новосиљцева, у чијем саставу су били бродови „Париз“, „Вел.Кнез Константин“, „Три свеца“ и две фрегате – „Кагул“ и „Кулевчи“. Са доласком тих бродова Нахимов је још снажније поверовао у неопозивост одлуке да уништи турску флоту. Замисао вице-адмирала сводила се на то, да у Синопску луку брзо уплове бродови, да се ту усидре и одлучно нападну противника са кратке дистанце. Међутим, нису само те придодате борбене снаге уливале веру П.С.Нахимова у победу, већ и врхунска дисциплина и изузетно добри односи између официрског кадра и подређених, какви су успостављени у руској флоти, захваљујући напорима адмирала Лазарева, Корнилова и самог Нахимова, који је често понављао: „ Морнар је главни мотор на бојном броду, а ми смо само опруге, које на њега делују. Морнар управља једрима: он наводи оруђа на непријатеља, морнар обавља све радње ако затреба, и морнар ће урадити све, ако ми, начелници, не будемо егоисти, ако не будемо гледали на службу као на средство за задовољавање свог частољубља, а на подчињене као на степен свог слављења. Ето кога треба славити, учити, подстицати на одважност и херојство, ако ми нисмо славољубиви, већ праве слуге отаџбине...“
 

А. В. Ганзен. Линијски брод«ИмператорицаМарија»

Уочи битке, 17. новембра, Нахимов је изложио командантима бродова план и диспозицију напада. Завршавајући своја упутства, вице-адмирал је наредио да када се „заподене битка са непријатељским бродовима, води рачуна о томе, да се, по могућности, не оштећују конзуларне зграде, на којима ће бити истакнуте националне заставе“. Он је такође подвукао да „све прелиминарне ситуације приликом промене околности могу стварати тешкоће командантима који знају свој посао, па зато одобравам сваком од њих да самостално делује по свом нахођењу, али да неизоставно извршава своју дужност...“. Таквом наредбом мудри командант није спутавао иницијативу „виспреног руског ума“, већ је подређенима давао слободу деловања у складу са стањем ствари на терену.
 

Осамнаестог новембра, тог мрачног и кишовитог јутра,уз снажне ударе ветра, на командном броду дат је сигнал: „припремити се за борбу“. Руски бродови су у две колоне кренули у Синопску луку у девет сати и тридесет минута, и отприлике до подне ескадра је стигла на позиције, на којима су сви очекивали сигнал „почети битку“. У пола један са првим пуцњем са турског командног брода „Ауни-Алах“ отворена је ватра са свих непријатељских бродова и батерија. Руси су, узвративши паљбу, наставили приближавање непријатељским положајима.
 

„Брод „Императорица Марија“ засут је пројектилима, највећи део његових јарбола и палубе био је оштећен, али је он упорно ишао напред, пуцајући на непријатељске бродове. И остао је без једра у борби против турског командног брода „Ауни-Алах“. Пола сата након почетка борбе артиљерија са „Императорице Марије“ запалила је „Ауни-Алах“, који је избачен на обалу. Након тога „Императорица Марија“ је концентрисала своју ватру на фрегату „Фазли-Алах“, која се убрзо запалила и насукала у плићаку наспрам града...“
 

Борба је трајала око пет сати: до вечери (17.00) све се утишало. Цар је у својој поруци Нахимову написао: „Победа код Синопа још једном потврђује, да је наша Црноморска флота достојна своје намене. Са искреном радошћу желим да пренесете нашим храбрим морнарима, да сам им захвалан на њиховим подвизима, које су извршили у славу и част руске флоте. Са задовољством констатујем, да се Чесма не заборавља у нашој флоти, и да су праунуци достојни својих предака“. У Царској повељи Његовог императорског височанства, цара Николаја Првог, упућеној вице-адмиралу П.С.Нахимову, каже се: „ Уништењем турске ескадре у Синопу ви сте укрсили летопис Руске флоте новом победом, која ће увек остати упамћена у морнаричкој историји. Статут војног ордена Св.Великомученика и победоносца Геогрија награда је за ваш подвиг. Извршавајући са истинском радошћу одреднице статута, одликујем Вас орденом Светог Ђорђа другог степена великог крста, изражавајући Вам Императорску милост и нашу благонаклоност“ (1) (28. новембра 1853.године).
 

Н. П. Медовиков. П. С. Нахимов на палуби брода«Императорица Марија»

Источни рат у целини почео је успешно за Русију: на Кавказу је руска војска успешно онемогућавала офанзиву Абди-паше на Александропољ и Тифлис, код Баш-Кадикларе (19. новембра) руски корпус са 10 хиљада бораца под командом генерала В.О. Бебутова разбио је главнину турских снага, које су бројале више од 35 хиљада војника, у Синопској бици (18. нвембра), где је уништена скоро целокупна турска флота, уништене су такође све обалске батерије и утврђења, непријатељ је изгубио 3 хиљаде људи; преживео је једино адмирал Осман-паша са 250 људи посаде, који су заробљени и одведени у Севастопољ. У Синопској бици адмирал Нахимов је извршио наређење императора Николаја Павловича, које је он издао 1828. године. Те године је вођен рат са Турцима. Једна од наших фрегата „Рафаил“ предала се Турцима у заробљеништво без пуцњаве и ступила у састав турске флоте. Сматрајући срамним да поново подиже руску војну заставу на броду који се предао, Цар је наредио, да ако он поново доспе у наш домашај, да се уништи пројектилима. У Синопу је Нахимов заузео „Рафаил“ и, након битке, извршавајући наређење Цара, запалио га пред очима руских морнара.

Славна Синопска битка остала је у трајној успомени руског народа, који је њоме испричао причу о херојима-витезима. И та је прича сада скоро заборављена. Зато, сећајући се данас „подвига из давних времена“, није згорега присетити се: „Како је било у Азији, а не у Европи, како је било код Синопа, колико вреди оно што се догодило на Црном мору, када су Турке завили у црно: и до данас се нису уразумили муслимани, сви као да ходају малтене у мраку. Све се одвијало дубоко у ноћ када је наш рођени Павел Стјепанович решио да заплови морем, да једра на броду поправи како би газда био задовољан, да види је ли на мору све у реду: не муте ли његове воде непријатељски бродови и лађе? И тако, у даљини, угледа он да у магли по мору тумарају бусурмани, у облацима се њишу њихова једра, голема њихова сила! Неко би се, угледавши туђу заставу, дао у бегство, одмаглио главом без обзира, а он - он гласно узвикује: приђите нам ближе! Добро нам дошли незвани гости – овде ће вам куцнути последњи час. И убудуће без молбе нећете ни носом провирити у море. Ваша сила јесте велика, а наша вера јака. Ви се нашим бродовима супростављате са троструко већим бројем, али ми ћемо вас четвороструко спржити: ми се вашој сили дивимо, и свима вама ћемо се у близини дивити: назад се нећемо повући, а вас ћемо до ногу потући. Стојте, равнајте се, на сидро се баците!
 

Турске топовњаче испаљују рафале из топова и прангија. Дим их омета да погађају циљеве - промашују. Море се узбуркало, Турци бесне. Наши се утврђују и узвраћају. Када су грунули са брода „Константин“ половину Турака су слистили. А када су почели пуцати и остали – Турци су просто помахнитали: од страха су се почели молити Алаху, призивали Мохамеда с онога света, а он их је сам позивао на онај свет. Лепо су госте гостили, много им бродова уништили! Неки су полетели у небо за птицама, други на морско дно рибама, а људи су се разбежали по шумама у лов на дивље звери. И од целе турске флоте остала су сита и решета. А сам њихов адмирал Осман-паша седео је једва дишући: наши су га примили, и са собом повели. Турцима су очитали буквицу и кренулиу кући, према Севастопољу. Бродови су живнули, начелници се орденима окитили, морнарима поклони подељени - по чутурицу вина, и још коју царску пару! Свеједно шта је у чаши – вино или пиво, прија свака царска част! А и рубља добро дође: скупићемо их читаву гомилу – мила нам је царска награда!...
 

И. К. Ајвазовски (Оганес Гајвазјан). Синопска битка

После Синопске победе (2) у децембру англо-француска ескадра ушла је у Црно море, и већ 15-16. марта 1854. године савезници су објавили рат Русији: почели су они тако што су 10. априла, на Страстни Петак, за време изношења Плашченице, почели бомбардовати Одесу, кршећи неприкосновеност мирне трговачке луке, уз то још и сасвим неутврђене. Тај догађај је у старту разоткривао мрачни смисао целокупног рата - пуна дубоке туге погребна служба, иза које следи Васкрсење; и немоћна злоба узалудног вапаја: „да буде распет...крв Његова на нас и децу нашу“ (Мф.27, 22 25). У Височанском манифесту од 11. априла 1854. године (3) Цар је одређено указао на тежње савезника да „исцрпе и ослабе Русију, да јој одузму део области и сруше углед Отаџбине. Наше Отаџбине са оног степена моћи, коју је она досегла захваљујући Свевишњој Десници“.
 

***
 

У Синопској бици руска ескадра није изгубила ни један брод, без обзира на оштећења и рупе од пројектила: погинуло је 38 морнара Руске флоте.
 

У Данима Севастопољске одбране, 29. јуна у 11 часова и 7 минута, на дан светих правоверних апостола Петра и Павла, на дан свог Анђела, умро је смртно рањени претходног дана Павел Стјепанович Нахимов (1802 – 1855), вешти адмирал, херој Наварина, Синопа и Севастопоља. У 6 часова увече, 1. јула, за време сахране адмирала, непријатељ није пуцао. „Проширила се чак и гласина (нетачна, наравно) да су Енглези, сазнавши за смрт Нахимова, укрстили јарболе и спустили заставе.Нахимова су сахранили у храму св. Владимира, поред Лазарева, Корнилова и Истомина. Морнари су, ридајући, бацали шаку земље и крестећи се, одлазили свако на своју страну. Они су оплакивали не само свог вољеног адмирала-оца, него и народног, за живота унетог на списак бајних јунака, хероја.У 100 хиљада примерака дистрибуиране су слике Синопске битке“ (4) Њега, Павла Стјепановича, благословио је епископ Игнатиј,пославши у Севастопољ икону св. Митрофанија Вороњешког, који је освештао изградњу Руске флоте за време императора Петра Алексејевича.
 

Вечна му слава...
 

Орден «Адмирал Нахимов»; утврђен је указом Президијума Врховног Совјета СССР 3.марта 1944 године за одликовања официра Војно-Поморске Флоте

____________________________ 
 

(1) Талберг Н. Д. Руска прошлост. Скице из историјеИмператорскеРусије. М., 2002. С. 509.
 

(2) „Синопска победа још је више отровала непријатљска осећања западних држава према нама. Енглески парламент и листови су почели говорити, да Русију треба отерати иза Урала. 22. децембра англо-француска флота је без објаве рата упловила у Црно море. На наш захтев да нам објасне које су побуде за то, из Лондона и Париза уследили су одговори, да се то чини зарад покривања турске флоте и прекида слободне пловидбе руске флоте. Император Николај је опозвао наше амбасадоре из Париза и Лондона. Наполеон је, пак, упутио цару дрско писмо и осмелио се да га објави у новинама раније, него што је уручено на адресу. У писму је он захтевао да се очисте Дунавске кнежевине и припретио због пораза турске флоте. Цар је у одговору на писмо од 4/17. јануара 1854. године овако написао: „Да је Ваше Величанство, незадовољно улогом посматрача или чак посредника, пожелело да буде оружани помагач непријатеља мојих, било би то поштеније и достојанственије. Уместо да ме о томе обавестите унапред , ви ми објављујете рат.Ја се не повлачим ни пред каквом опасношћу. Верујем у Бога и у моје право, и Русија ће, јемчим то, у 1854. години бити иста онаква, каква је била у 1812. године“ (Н. Д. Талберг. Указ. збирка. С. 510).
 

(3) Манифест као такав је изванредан државно-политички документ епохе (чак би се могло рећи – историософског карактера), а такође указује на најзначајније ослонце у погледима на свет самог цара Николаја Павловича. Уопште узев, сви царски манифести (до 1917. године), нарочито војни, сведоче о веома високом духовном озарењу нације, о оним миротворним циљевима, у име којих је стварана Руска држава. И како су убоги далеки од њих документи сличне врсте из совјетског периода руске историје. (Манифест 11. априла 1854. године Божјом Милошћу Ми, Император Николај Први Император и самодржац Руски, објављујемо народу: Од самог почетка наших несугласица са турском владом ми смо свечано саопштавали љубазним нашим верноподаницима, да нас јединствено осећање правичности побуђује да васпоставимо нарушена права Православних Хришћана, који су подређени Порти Отоманској. Ми нисмо тражили, немамо освојеног, нити преовлађујућег утицаја у Турској изнад оног, које по важећим споразумима припадају Русији. Ми смо најпре наишли на неповерљивост, па чак и тајни отпор Француске и Енглеске Владе, које теже да изврнутим тумачењем намера Наших доведу Порту у заблуду. Најзад, збацивши сада сваку маску, Енглеска и Француска су објавиле да су наше размирице са Турском у њиховим очима другостепене, али да је њихов заједнички циљ да ослабе Русију, отевши јој део њених области и да спусте Отаџбину Нашу са оног степена моћи, коју је она досегла захваљујући Свевишњој Десници. Да ли да се Православна Русија плаши тих опасности? Да ли је спремна да сломи дрскост непријатеља, да ли ће она занемарити свете циљеве, које јој је наменио Промисао Свемогући – Не!! Русија није заборавила Бога. Она се наоружала не због мирске користи, она се бори за веру Хришћанску и заштиту једноверне своје браће, које муче помамни непријатељи. И зна целокупно Хришћанство да како мисли Цар Руски, тако мисли и тако дише са Њим целокупна Руска породица – веран Богу у Једином Сину Његовом, Искупитељу Нашем Исусу Христу Православни Руски Народ. За веру и Христа ми радимо! Са нама је Бог и нико више. Данас у Санкт Петербургу, 11-.ти дан априла; у лето од Рођења Христовог хиљаду осамсто педесет четврте; царствовања Нашег двадесет девета. Сопственом руком Његововог Императорског Величанства потписано „Николај“). Управо у том документу, који је сачинио сам Цар, указује се на велики задатак Русије на изградњи света, који потиче од Кијевске Русије, а који је завештао свети равноапостолски велики кнез Владимир.

Наталија Меслењикова,