Граница између Србије и Хрватске на Дунаву

17.02.2022. год.

У промене граница на територији бивше СФР Југославије укључио се и Гугл па је на својој сателитској карти уцртао границу у Подунављу, између Србије и Хрватске у подручју од Бачке Паланке до границе са Мађарском, према захтевима Хрватске да она буде одређена на основу катастарског премера из времена Аустроугарске царевене. То није случајност, већ провокација. На ово наши државни органи нису реаговали на време или њихова реакција није позната нашој јавности. Реаговано је тек након чланка обајвљеног у „Новостима“ под насловом „Скандалозно“. Наиме, огласио се министар спољних послова у емисији Прве српске телевизије 12. јуна 2017. године.

Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији

Наиме, ради се о 11.000 хектара (110 квадратних километара) земљишта које је због измењеног речног корита остало на левој обали Дунава, на територији Републике Србије, укључујући Шаренградску аду и подручје до Младенова и Карађорђева, Вуковарску аду која је уз српску обалу, подручје преко пута ушћа Драве, Ћивутску аду низводно од Апатина све до Купусине, велики део Горњег Подунавља низводно и узводно од Апатина до Бездана и простор ограничен Дунавом, Великим бачким каналом, каналом Шуговица и Мађарском. Тиме је Хрватска увучена дубоко на српску територију и већи део општина Бачка Паланка, Апатин и Сомбор су том границом обележени као део Републике Хрватске. Оваквим „решењем“ гранична линија више пута пресеца реку Дунав и дели је на делове који би требали да имају национални, хрватски или србски, и међународни карактер тамо где граница иде средином матице реке.

На овој карти граница на неколико мањих места прелази и на десну обалу, јер се тамо налази око 3.000 хектара србског зенљишта, али само летимичан поглед на карту показује да је тај однос 11:3 далеко већи у корист Хрватске.

Међународно право познаје природне и уговорне границе које иду реком. Граница је најчешће линија која чини средину матице реке. Србија је на ретким састанцима Међудржавне комисије истицала аргумент да се у међународној пракси примењује то правило. Тако су разграничене Србија и Румунија, Румунија и Бугарска и Мађарска и Словачка.

Бадинтерoва комисија, оснoванa повoдом Конференције о бившој Југославији у Хагу 1991. године, констатовала је и дала свој став: да се питање граница мора заснивати на начелима међународног јавног права. Констатовано је да се спољне границе морају поштовати у складу у са начелом у Повељи УН и са Декларацијом о принципима међународног права који се тичу односа пријатељства и сарадње између држава, у складу са Резолуцијом 2.625 Генералне скупштине УН и у складу са завршним актом из Хелсинкија и чласном 11. Бечке конвенције од 23. августа 1978. године о сукцесији држава (тачка 1). Наведено је да ће се демаркациона линија између Хрватске и Србије моћи мењати само путем слободног и међусобног договора (тачка 2), а ако се не договори границе попримају карактер граница које штити међународно право. То је закључак који наводи на поштовање територијалног status quo (тачка 3). Јасно је да се закључака међународних институција и комисија мора придржавати само Србија, док Хрватска то ради само ако јој договара .

Дакле, у трећем пасусу извештаја Бадинтерове комисије из јануара 1992. гдоине наведено је да се границе не могу мењати силом, него споразумом по начелу „uti posidetis jurid qui“ по коме новостворене државе требају имати границе територија које су им припадале пре стицања независности.

Бадинтерова комисија је основана поводом Конференције о бившој Југославији у Хагу 1991. године и њена арбитража има снагу међународне пресуде. Чланови Комисије били су сви председници уставних судова држава оснивача ЕУ. Реч је о угледним правним стручњацима који су створили свеобухватан документ састављен од десет мишљења. Већина грађана Србије и даље мисли да је то група међународних експерата која је тадашњој СРЈ нанела огромну штету и допринела распаду СФР Југославије. У свом мишљењу број 1 од 29. новембра 1991. године, које је објављено 7. децембра, Комисија је констатовала да се СФРЈ налази у процесу распадања и да се, сходно томе, одговор на питање које је постављено мора заснивати на начелима и правилима међународног јавног права

Хрватска је прихватила одлуку Бадинтерове комисије да су републичке АВНОЈ-евске државне границе, јер у супротном не би ни постојала. Југославија је разбијена на предлог Бадинтерове комисије, која је приликом стварања нових држава на њеној територији инсистирала на поштовању авнојевских граница. Ако је то прихваћено, а јесте, онда мора да се поштује и авнојевска граница између Србије и Хрватске која иде средином Дунава, а не катастарске књиге из времена Марије Терезије. То би било ван сваке памети, јер онда би и Барању, која никада није била хрватска, већ је припадала Дунавској бановини, односно Србији, требало вратити у границе из којих је изузета. Нажалост, нико неће да каже суштину: да су Уједињене нације прихватиле предлог Бадинтерове комисије о поштовању авнојевских граница. Ако Хрватска не признаје авнојевске границе онда би и делегација Србије требала захтевати повратак целе Барање у састав Србије, јер се већински србски народ Барање још пре скоро сто година изјаснио за прикључење Краљевини Србији.

Уколико се гранични спор Србије и Хрватске о међудржавној граници не реши дипломатским путем, њиме се мора бавити арбитража или Међународни суд правде, као у случају спора Хрватске и Словеније око Пиранског залива. Србија мора да инсистира на поштовању важећег принципа разграничења на међународним пловним рекама. У прилог таквом решењу иде и законско разграничење из 1945. године које до 1991. године није измењено ни једним другим законом.

При свему овоме треба знати да Хрватска потеже питање граница само када има интереса, а не помиње да су истим тим разграничењем из 1945. године присвојили територију Барање и Илок са околином је припојен Хрватској. И данас становништво Илока културно и привредно гравира суседној Бачкој Паланци, али су села Нештин и Визић одвојени међудржавном границиом од своје општине Бачка Паланка. На челу комисије, која је то омогућила, био је Милован Ђилас, а чланови су били Вицко Крстуловић (министар унутрашњих послова Хрватске), Милентије Поповић (министар унутрашњих послова Србије), Јован Веселинов, секретар Јединственог народноослободилачког фронта Војводине, и Јерка Златарић, председник Окружног суда у Сомбору.

Области Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

(од 1922. До 1929. године)

Бановине Краљевине Југославије

Комисија је Барању доделила Хрватској, иако се пре тога никада није налазила у њеном саставу. Године 1848. Барања се налази унутар граница Српске Војводине у Аустријској царевини. Аустроугарска је на неколико места, 1882. године, исправила ток Дунава како би олакшала пловидбу реком. Треба напоменути да Хрватска тада није била држава и да се ради о разграничењу између угарских жупанија Барање и Бачке.

24. новембра 1918. године Срем је прогласио уједињење са Краљевином Србијом. Дан касније учиниле су то Барања, Бачка и Банат и до 1. децембра 1918. године постале су административне јединице Краљевине Србије, да би већ 1. децембра 1918. године, када се Држава Словенаца, Хрвата и Срба (постојала само месец дана и признала ју је само Краљевина Србија) ујединила са Краљевином Србијом чиме је формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у којој је Барања део Бачке области до 1929. године, а од тада је део Дунавске бановине заједно са Бачком, Сремом, Банатом и северном делом Шумадије. Године 1941. Барања је окупирана од стране Сила Осовине и прикључена Хортијевој Мађарској, па ни у време постојања тзв. Независне државе Хрватске није била њен део.

Према закључцима Комисије за разграничење АП Војводине и Хрватске, део среза Вуковар и Винковци припао је АП Војводини, а потом је комисија променила одлуку и у коначној верзији предложила да цео срез Вуковар припадне Хрватској, заједно са деловима среза Шид и Илоком.

Овде треба напоменути да сам још 1992. године упозорио Сектор Заменика начелника Генералштаба ЈНА за Ратну морнарицу на проблем границе с Републиком Хрватском након њеног међународног признања, јер сам као дугогодишњи припадник Речне ратне флотиле то знао сарађујући са територијалним јединицама из тог подручја. Не знам шта ја по том проблему тада учињено, али сам убеђен да није тај проблем ни покренут.

Данас треба поставити питање Министарству спољних послова шта се предузима да се заштите интереси Србије и Министарству унутрашњих послова, у чијем су саставу граничне јединице полиције, како се контролише овај простор јер се у њему хрватски грађани слободно крећу, док је кретање наших грађана ограничено.

Потребно је нагласити да је за очекивање да Европска унија као услов за преговоре Србије за приступање овој заједници могла да постави и питање разграничења са Хрватском, иако Хрватској приликом добијања чланства у Европској унији исто питање није постављено.

Суштина успешне одбране јесте узвратни захтев. Треба поставити питање и осталих делова границе са Хрватском успостављене 1945. године – српске Барање и срезова Вуковар и Илок и насеља среза Шид (Товарник, Илача, Шидски Бановци, Бапска, Липовац, Строшинци...) која су припојена Хрватској, а првом одлуком Ђиласове комисије су припала АП Војводини. Наводно одлука је промењена након референдума у тим местима, али нема података да је било какав референдум одржан у тим местима. Зашто то онда није учињено у стотине србских села и пола милиона Срба који су остали у Хрватској.

„Поклоњене“ аде

Упечатљиво сведочење о ситуацији на „спорним“ дунавским адама, Вуковарској и Шаренгардској, дала је Невенка Стојчевић у чланку „И србско је хрватско“ објављеном у часопису „Печат“ 12. 09. 2014.

У разговору са овом ауторком Драган, звани Џо, из Младенова каже:

„Плашим се да ће наша власт све то да препусти Хрватима, јер што год да им нареди Европа, они то извршавају. До пре две године србско-хрватска граница је ишла средином Дунава, а сада је Гугл на мапама нацртао старе, кажу катастарске границе, па Хрватска улази дубоко у српску територију. То није случајност, већ чиста провокација. Хрвати немају ни образа, ни карактера, ја никоме не бих пожелео да их има за комшије. Са свима имају спор око граница – са Италијанима, са Мађарима, са Босном, са нама. Они, једноставно, мешетаре, па где успеју. Ми имамо део Копачког рита, али они већ и то својатају, хоће да узму цео рит. Неће им бити тешко да све то ураде поред овакве Србије. Наша власт је потпуно незаинтересована и хладно ће им све дат...

... Европска унија је за то да граница буде по средини тог исправљеног Дунава, у складу са мишљењем Бадинтерове комисије, али Хрватима у овом случају не одговарају авнојевске границе. И знате шта сад раде? Почињу на Шаренградској ади да подижу некакве дашчаре и сојенице, да освајају аду, а после ће вероватно да праве и викендице и куће. Све уз миг њихове државе и стражу њихове полиције која патролира Дунавом, и на простору неограђеног природног резервата друге категорије, још увек богатог племенитом и сваком другом дивљачи, којим би требало да управља садашња Војна установа Моровић. Али овде нема никога да чува велико благо, Хрвати долазе а да их нико не контролише јер наше полиције нема нигде. Кажу да нема ни чамаца ни горива и откад је полиција заменила војску, наша је безбедност на овој граници потпуно угрожена“, прича Драган, огорчен што од Војне установе Моровић Срби имају забрану да било шта праве на ади.“

Oн каже да је један њихов пријатељ хтео да направи дрвену викендицу, али су га локалне власти натерале да сруши започето и још га казнили.

„Хрвати дођу са пет-шест чамаца, или глисером, роштиљају овде, пецају рибу, а нас наша полиција упозорава да им се не обраћамо јер, наводно, постоји неки договор о томе између Општине Бачка Паланка и Илока. Потпуно неразумно. Пре седам година дошли су на шпиц аде, разапели шатор и побили шаховницу. Тад су их наши полицајци отерали, али сад више не раде ништа. Ми сваки пут, кад идемо на аду, морамо да се пријавимо нашој пограничној полицији и кажемо тачно време колико ћемо тамо да боравимо, најкасније до 22 сата. Нису полицајци за то криви, они само извршавају наређења. Последњи пут сам их видео за првомајски уранак и никада више“, каже Џо.

А председник Општине Бач Драган Сташевић о стању на Вуковарској ади ауторки каже:

„Проблем србско-хрватске границе познајем као становник Бођана, односно Бача, који је пре последњег рата ишао скелом преко Дунава у Вуковар. Док Хрватска после рата није постала самостална држава, имали смо слободан проток људи и робе, а родбинске везе су се толико испреплитале да више нико није знао одакле је у ствари. Ја сам као средњошколац бициклом из Бођана одлазио у вуковарску ‚Наму‘, у којој је могло да се купи све што се пожели. Онда је дошао рат и тамо је била Крајина и неке друге прилике. Скеле су биле укинуте, неки људи су бринули о границама. Кад је рат прошао, после неког времена је уведен малогранични прелаз преко којег су људи ишли само са малограничним пасошима. После реинтеграције Славоније, Барање и Западног Срема у РХ и још неколико година после, Борис Тадић и Томислав Богуновић, тадашњи председник Општине Бач, отворили су малогранични прелаз и тада је кренуо проток људи са малограничним пасошем, који је морао сваке године поново да се вади, по не баш ниској цени. Људи и нису били много заинтересовани јер није смело ништа да се носи. Уласком Хрватске у ЕУ тај малогранични прелаз је затворен и тако је до данашњег дана...

... Био сам окупиран другим, актуелним проблемима, а и знам да се питање граница решава на много вишем, државном нивоу. Видео сам да се на Вуковарској ади окупљају, купају и забављају млади Хрвати, који долазе чамцима и глисерима и имају тамо неки свој друштвени живот, али издалека не могу да разазнам какав. Из разговора са полицајцима чуо сам да они газдују Вуковарском адом као да је њихова и да тамо користе акцизну робу. Вуковарска ада припада Србији, мада сам чуо незваничну причу о томе да је неко некоме пријатељски дао аду, али то не могу ни да потврдим, ни да негирам. Матица Дунава, односно пловни пут требало би да буде нека граница између две земље, а по томе је Вуковарска ада србска и треба да припада општини Бач. У сваком случају, наша погранична полиција нама не дозвољава да дођемо на Вуковарску аду. Можда би било и неких проблема када би млади људи одавде дошли са гајбама пива ‚лав‘ или ‚јелен‘. Не могу да кажем да је за Србе забрањено, али могу да кажем да држављани Републике Србије према неким мојим ранијим сазнањима не могу да дођу...

... Аршини су нам различити, а као обичан грађанин и пчелар, знам да ми је много компликовано да идем до Фрушке горе, јер уместо неколико стотина метара, морам да пређем 126 километара. Млади из Општине Бач нису никада ни ишли на купање на аду, она се и зове Вуковарска зато што су долазили ту из Вуковара и околних села. Дошли су ми у госте пријатељи из САД, то су Срби, којима сам покушао да презентујем неке наше потенцијале. Када сам их довезао до тог прелаза који више није био гранични, они су направили неколико фотографија, али им је пришао наш полицајац и замолио да их избришу ‚јер ће им правити проблем они испрека ако су видели да неко фотографише‘“,

На путу из Бача за Младеново, на путу ка Шаренградској ади, саговорник Игор показује стотинак хектара најплодније земље црнице, потпуно зарасле у коров.

„Ово је земља црница, на 30 сантиметара испод ње је вода. Све што ту посејете или засадите напросто ижџикља. Целери од три киле ту расту. Паприка, целер и парадајз одавде су се извозили у Аустрију још у време Марије Терезије. Али, сад је, видите, на тој земљи коров абнормалних димензија. У Холандији би та земља вредела 200 хиљада евра по јутру, овде може да се купи за 2.000 евра. Сад то све хоће да продају Арапима, а да локална самоуправа од тога нема никакве користи...

... Наша је држава потпуно немарна према нама и свему што се овде догађа. Да је контраситуација, Хрвати нама не би дали да пређемо на њихову страну. А неки полицајац из Осијека редовно долази овде да ‚туче‘ рибу струјом и ми се све нешто склањамо. Њихова полиција, кад ми пецамо, долази великом бродицом и прави нам таласе. Толико су дрски да на нашој страни траже од нас документа. Неки дан су прошли чак кроз наш рукавац Хагла. Они тамо дођу, роштиљају, пију, а има их свакаквих – тетовираних, лудих, као и код нас, и очас посла може да дође до свађе. Стално се позивају на име Шаренградска ада, али они увек нађу на шта ће се позивати“.

Износећи утиске са наутичке Регате „Река 2017“, Саша Табаковић каже: „Кад сте већ дотакли ову тему око 'наших' и ''њихових' територија, могу да кажем да сам одабрао село Бођани (км 1.333) за пристајање регате на месту где је некада превозила скела Бођани-Вуковар, а где се налази спорна Вуковарска ада, коју еј наводно Борис Тадић предао Хрватима.

Ада је феноменално уређена са бовама за пливаче, кафе баром, лепо покошеном травом и мноштвом посетилаца, уз неколико сплавова са унтрашње стране, окренутих ка нашој обали. Идеално место за пристајање, али, нажалост, још није време за тако нешто, па смо принуђени да са наше скучене и 'тешке' обале само посматрамо ово прелепо острво, те псујемо политичаре и остале будале који су заслужни за овакав епилог. Ада се налази на 50 метара од наше обале, а један километар од хрватске, али ипак се они питају за све“.

Према новинским вестима Међудржавна комисија за утврђивање граничне линије формирана је још 2001. године до сада је одржала девет седница, последњу 2011. у Београду. Наше Министарство спољних послова, односно делегација Србије на чијем челу се налазио Здравко Понош (не знам какве он има везе са границом на Дунаву), је наводно „више пута предлагала“ наставак активности не експертском нивоу, што са хрватске стране није прихваћено, чекали су да Хрватска уђе у Европску унију очекујући подршку са те стране. Сигурно је да ће Хрватска оспоравати улазак Србије у Европску унију све док не оствари свој циљ.

Хрватски посланик у Европском праламенту Тонино Пицула, како је објавио Танјуг, а остали медији пренели, поздравио је инициајтиву да почну разговори о граници Хрватске са Србијом. На ту изјаву представник нашег Министарства спољних послова помоћник министра спољних послова и шеф Сектора за билатералну сарадњу Горан Алексић изјавио је: „Залажемо се за принцип заснован на међународном праву и који је примењен у већини земаља у којима Дунав представља границу, а то је да гранична линија иде средином реке, односно по најдубљим пловним тачкама по реци“ и навео да је реч о тачкама од 1.433 до 1.207 километра Дунава, односно, дужини од 226 километара границе.

Изјава не би била спорна да њом није обухваћено и 90 километара наше десне обале Дунава. Наиме, км 1.207 налази се један километар испод Сурдука (37 километара од ушћа Саве у Дунав). Граница са Хрватском налази се на километру 1.297, нешто испод моста Бачка Паланка-Илок, а граница између Хрватске и Србије иде до километра 1.432, док је од километра 1.432 до километра 1.433 Дунав гранична река Хрватске и Мађарске. Дакле, не ради се о 226 километара границе већ од 135 километара.

На ову изјаву реаговао сам и упутио ово објашњење Танјугу у Министарству спољних послова, али немам сазнања да је неко изјаву демантовао.

Бошко Антић, контраадмирал у пензији