РТ: Велика кланица: Заборављени геноцид из Другог светског рата

08.02.2022. год.

За само један дан, хрватски нацистички савезници убили су више од 2.300 србских цивила у три села и једном руднику, а да нису испалили метак

„Било је то највеће клање цивила у њиховим домовима у једном дану, на тако малом руралном подручју, не само у Другом светском рату, већ у читавој историји човечанства”, речи су Лазара Лукајића, србског историчара, који описује геноцидно дивљање које се одиграло око 10 часова 7. фебруара 1942. године, на мање од две миље од места где је он живео.

Цео свет је чуо за Лидице, чешко село које је уништила нацистичка Немачка у знак одмазде за атентат на СС окупационог гувернера Рајнхарда Хајдриха. У јуну 1942, нацисти су стрељали све одрасле мушкарце у селу, а жене и децу послали у логоре смрти, пре него што су Лидице сравнили са земљом. Укупно је убијено 340 сељана. Немачка пропаганда је поносно трубила о овом злочину како би обесхрабрила отпор на другим местима.

Ипак, мало ко зна за Дракулић, Шарговац и Мотике – села у којима су неколико месеци пре тога, не Хитлерови Немци већ њихови хрватски савезници масакрирали преко 2.300 људи у једном дану, користећи само секире и рударско оруђе.

„Без иједног испаљеног метка... Свака жртва се суочила са својим убицом лицем у лице, на сопственом прагу, пре него што је хладнокрвно заклана“, рекла је за РТ Драгана Томашевић, директор Меморијалне фондације Јасеновац и Холокауст (ЈХМФ).

Сељани су убијани само зато што су били православни Срби. У Независној Држави Хрватској – милитантно католичкој држави која је била у савезу са осовином Рим-Берлин – то је био довољан основ да буду убијени, протерани или присилно прекрштени, у геноцидној кампањи која је послужила као почетно поглавље Холокауста. Није случајно што су убице – припадници регименте хрватског поглавника (вође) Анте Павелића – били у пратњи свештеника фра Томислава Филиповића, фрањевца из оближњег самостана Петрићевац, који ће касније постати познат као „фратар сатана“.

Пролог за коначно решење

Седмог фебруара 1942. године било је мање од три недеље након озлоглашене Ванзејске конференције, скупа високих нациста на којем су одлучили да ће „коначно решење јеврејског питања“ бити геноцид. До тада су, међутим, Хитлерови хрватски савезници већ месецима убијали Србе и Јевреје. Независна Држава Хрватска (НДХ) проглашена је 10. априла 1941. године – само четири дана након што су силе Осовине извршиле инвазију на Југославију. Првобитно замишљена као експозитура и Немачке и фашистичке Италије, била је под оперативном контролом усташа (буквално „устаници“), фашистички инспирисаног националистичког покрета који је дефинисао хрватски идентитет кроз призму милитантног римокатолицизма и мржње према „источним расколницима“, односно православним Србима.

Усташе у Сарајеву, фото: © Wikipedia

Више од два милиона Срба нашло се под влашћу НДХ на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и деловима северне Србије. Ускраћено им је сопствено име, названи само „Грчки источњаци“, и одмах су стављени под исту врсту репресија којима су Јевреји у Немачкој били подвргнути нирнбершким расним законима. Павелићев режим је такође ставио Јевреје ван закона и дозволио заплену њихове имовине. Готово одмах су почели погроми у већим градовима попут Загреба и Сарајева.

НДХ се, међутим, фокусирала на Србе, тражећи трећину да убије, трећину да протера и трећину да прексти – формулација политике која се приписује и министру културе НДХ Милету Будаку и министру правде Андрији Артуковићу.

„Изостављање Хрватске из конвенционалних студија о холокаусту је попут књиге чије је прво поглавље истргнуто“, написао је покојни Џонатан Штајнберг, професор модерне европске историје на Универзитету Пенсилваније и истакнути истраживач холокауста. Штајнберг је такође описао нападе НДХ на Србе као „најранији тотални геноцид који је покушан током Другог светског рата“.

Прво забележено масовно убиство Срба забележено је у Бјеловару, граду удаљеном 50 миља северно од Загреба, 27-28. априла 1941. године, када је стрељано око 180 ненаоружаних цивила свих узраста. Убрзо су, међутим, усташе почеле да штеде метке и фаворизују хладно оружје – ножеве, чекиће, секире, па чак и импровизована оруђа – како би искасапили своје жртве. Почевши од маја 1941. године, усташе су природне јаруге Далматинске загоре користиле као јаме за хиљаде убијених Срба – понекад још живих када су бацани. Само интервенција огорчених Италијана приморала их је да у августу 1941. године затворе логоре попут Јадовна и Пашке солане. До тада је, међутим, већ била у припреми нова серија логора – комплекс Јасеновац, на Сави у немачкој зони.

Сам Хитлер је подржао прогон Срба – које је окривио за пропаст Немачке и Аустрије у Првом светском рату – и позвао Павелића на састанку у јуну да не показује „превише толеранције“. То је значило да су извештаји генерала Едмунда Глазеа фон Хорстенауа, његовог војног изасланика у Загребу који је говорио о „лудилу“ усташа и упозоравао да њихова зверства подстичу србски отпор, остали без ушију.

„Као овце кад вук нападне“

Масакри цивила као колективна казна за побуњеничке активности били су рутина у окупираној и подељеној Југославији. У Србији под немачком окупацијом, политика стрељања 100 цивила на сваког погинулог војника Вермахта и 50 на сваког рањеног, успела је да привремено обесхрабри отпор краљевских снага, али су комунисти без обзира на то наставили. Неколико јединица комунистичких партизана деловало је на планини Козари, северозападно од Бања Луке, у данашњој Босни, али тада у саставу НДХ. Одговарајући на један од њихових напада на пругу, локалне усташе су 5. фебруара стрељале на десетине цивила у засеоцима Пискавица и Ивањска – и то ће учинити поново недељу дана касније, убивши укупно 520 људи. Оно што се догодило 7. фебруара, међутим, уопште није био масакр одмазде. Чета усташа, издвојена из Павелићеве властите пуковније, дошла је директно из Загреба са само једним задатком - убити сваког Србина којег нађу.

Драган Стијаковић је имао 16 година. Када су усташе дошле у његов дом у Мотикама, сакрио се испод кревета. У сведочењу снимљеном 2003. године описао је како су му усташе бајонетима побиле целу породицу, почевши од његове мајке.

„Усташа је накратко и ћутке застао на прагу, разгледао просторију, затим прошао кроз врата и гурнуо бајонет у груди моје мајке, одмах испод леве дојке“, рекао је он.

“Када је пала, усташа је извадио пушку и забио јој бајонет у лице, убовши је испод лијевог ока. Остатак моје породице је наставио гледати ужаснуто. Потпуно залеђени, парализовани, укамењени на месту као овце кад вук нападне“, додао је Стијаковић. Усташе су тада „мирно… прегазиле моју мајку и почеле да боду једно по једно, као да вилама боду бале сијена“.

“Гледам како се све ово дешава преда мном. Ја не могу да се померим. Као да сам парализован. Све видим, потпуно сам свестан свега, али не могу да померим ни један мишић. Не могу да померим ни један део тела. Као да је моје тело мртво, а мој ум и чула живи и здрави.“

У телеграму упућеном Усташкој надзорној служби (УНС) у Загребу 11. фебруара из Бање Луке, убиства су описана на следећи начин:

„Једна сатнија усташке бојне под заповједништвом надпоручника Јосипа Мишлова у пратњи жупника фра. Вјекослава Филиповића дана 7. вељаче у 4 сата ујутро запосјела је рудник Раковац и поубијала крампом 37 радника гркоистичњака. Наставила са убијањем крампом и сјекиром гркоисточњака мушкараца, жена и дјеце у селима Мотике гдје је убијено око 750 и Дракулић и Шарговац гдје је убијено око 1500 особа. Убијање је завшено истог дана око 14 сати... Детаљан извештај следи.”

Издаја комшија

Како су загребачке усташе знале на кога да иду? У та три села живели су и Срби и Хрвати. Траг се налази у накнадном извештају, који наводи имена неких од локалних Хрвата који су били њихови водичи.

Из рудника су усташе кренуле ка Дракулићу, наводи се у извештају. Водила су их тројица мештана – рудар Иво Јурић, Стипо Голуб и Шимун Плетикоса – који су указивали на српске куће. Сви су изведени напоље и побијени. Чета је потом прешла у Шарговац. У повратку су и у селу Мотике поклали 70 породица. За убијање у селима, поред рударских крампова, коришћене су и секире. Сељани Хрвати су тада опљачкали храну, стоку, па чак и покућство из србских домова, али им је речено да мртве закопају. Закопавање је трајало три дана.

„Многа тела су закопана без удова, јер су их појеле свиње и пси“, наводи се у извештају.

Школски записник Основне школе у Шарговцу из 1942. године. За свако заклано православно дете стоји упис: „Преминуо 7. фебруара 1942. године“, фото: © ЈХМФ

На фотографији, коју је снимио усташа Стипе Краљевић, шесторица његових сабораца позирају са одсеченом главом Јована Блаженовића, Србина из Дракулића. Идентификована су четири од шесторице: Анте Пезић, Мехо Церић, Фрањо Ликанац и Марко Колаковић. У проширеном извештају се такође наводи како је извршено клање на Раковцу: Рудари су упали у заседу када су дошли на смену, при чему су Срби раздвојени, затим ударани тупим оруђем и „довршени” крампом у главу. Исти метод је коришћен и против рудара треће смене који су се враћали на површину. Тела су бачена у рудник.

Оба извештаја садржана су у књизи „Фратри и усташе кољу“, коју је објавио Лазар Лукајић 2005. године, а садржи и сведочење Драгана Стијаковића и још 12 преживелих сељана. Према Лукајићу, укупан број убијених Срба у масакру износио је 2.315, од чега су 1.363 из Дракулића, 257 из Шарговца и 679 из Мотика, као и 16 рудара из других села који су убијени на Раковцу.

'Отац Сатана'

Томашевићева, који води добротворну организацију ЈХМФ у Великој Британији, унука је брата Драгана Стијаковића, Младена, који је у време масакра био у немачком логору за ратне заробљенике. Она је за РТ рекла да фратар Филиповић са Петрићевца није само пратио усташку чету, већ је лично учествовао у клању.

Опонашајући Христа и његове апостоле, фратар је одвео 12 усташа у основну школу у Шарговцу, где је почео да коље децу. Добрила Мартиновић, учитељица која је преживела клање, касније је Лукајићу испричала да је Филиповић лично пред њом убио седмогодишњу Радојку Гламочанин, како би другима показао како се убија. На страници из школског дневника за 7. фебруар 1942. године наводи се да је 58 српске деце умрло „природним смрћу“.

Филиповић је, како се наводи, усташама рекао и да ће их ослободити свих греха, те да је њихово убијање „покрштавање отпадника“. Након што се прочуло о његовој улози у масакру, петрићевачки игуман му је скинуо чин, а немачки војни изасланик, генерал фон Хорстенау, захтевао је да буде кривично гоњен. Иако је бивши фратар осуђен на војном суду и затворен, то није дуго трајало. У марту 1943. привукао је пажњу Вјекослава „Макса“ Лубурића, усташе задуженог за хрватске логоре смрти. Лубурић је бившег фратра назвао „мајстором свог заната“ – односно убијања Срба – након чега је Филиповић узео и друго презиме „Мајсторовић“.

Лубурић је Филиповића-Мајсторовића поставио за команданта Старе Градишке, једног од логора у комплексу Јасеновац, где су србски логораши клани ножевима, секирама, чекићима и другим тупим оруђем. Својим жртвама је постао познат као „Фратар Сотона“.

Ухваћен од комуниста после рата, Филиповић-Мајсторовић је осуђен за ратне злочине и обешен 1946. године, обучен у фрањевачку одору. Католичка црква га никада није екскомуницирала.

Грех ћутања

Док су неки од кољача Дракулића, Шарговца и Мотика кажњени на крају рата, многи други нису. Откривање пуног обима злочина Хрвата над Србима онемогућило би поновно успостављање Југославије након рата. Иако су комунисти првобитно намеравали да је разбију, (њихова злогласна агенда из 1928. године захтевала је њену поделу по етничким линијама како би уништила „великосрбски буржоаски империјализам“), били су мање склони томе када су били на власти, и имали су подршку и једних и других - Совјетског Савеза и западних савезника.

Дакле, док је геноцид НДХ био општепознат, проглашено је да су присталице србског краља морални еквивалент усташа, а да су комунистички партизани једини прави отпор окупацији Осовине. Народима Југославије је речено да прихвате једнакост, у виду „братства и јединства“, а ако је то значило живети поред својих џелата, нека тако буде.

То је значило да су преживели морали да чекају годинама да поврате само имовину коју су комшије опљачкале умешане у покољ њихових рођака. Исти суседи нашли су посао и власт у новој власти. Дискретни споменик жртвама Великог покоља подигнут 1960-их није могао да их идентификује као Србе, да не би повредио осећања Хрвата.

Због тога браћа Стијаковић и остали преживели нису могли да објаве своја сведочења све до 2000-их – дуго након што је пропаганда 1990-их оцрнила Србе као геноцидне ратне злочинце, а њихове џелате из Другог светског рата прогласила као невине жртве, у новој „историји“ коју су написали победници из Хладног рата.

Приредио за РТ Небојша Малић, србско-амерички новинар, блогер и преводилац, који је писао редовну колумну за antiwar.com од 2000. до 2015. године, а сада је колумниста РТ-а.