Кршљанин: Понекад помислим да Руси боље разумеју и више цене наше подвиге од нас самих

01.02.2022. год.

Владимир Кршљанин, србски политичар, дипломата, књижевник и научни радник један је од утемељивача српске независне политике краја 20. и почетка 21. вијека. Поред тога, он је и почасни професор Руског државног трговинско-економског универзитета, академик МСА и предсједник Покрета за Србију. Крајем 2021. године објавио је запажену антологију Руска политичка мисао данас у којој ставове о различитим темама из руске стварности укрштају водећи руски политичари, научници и новинари патриотског усмјерења.

Интервју Владимира Кршљанина за Печат

* Недавно сте објавили књигу Руска политичка мисао данас, којим критеријумом сте се водили при одабиру текстова?

Прво да нагласим – све што будем овде рекао о књизи су праве ситнице у поређењу са комплексношћу и значајем руске политичке мисли (не само данас).

Три последње године сам имао потребу, а нашло се и времена и енергије, да важне текстове (научне, публицистичке, политичке, па чак и интервјуе) водећих руских политичких и научних делатника, преведем и покажем Србима. Шта значи важне? Суштинске, узбудљиве, занимљиве, инспиративне, релевантне. И свакако – из данашњег (путинског) политичког „мејнстрима“.

Какав је тај „мејнстрим“? Он је у свом темељу православан (а то значи и социјалан) и у свом активизму – патриотски. Разуме се, Путин, Патрушев, Сурков, Глазјев, Бабурин, Зјуганов, Нарочњицка, Дугин (и многи други), не говоре једним гласом. Неко би рекао и да су врло различити. Али, сви они данашњу Русију чине поново великом. И важно је да то Срби прочитају, разумеју и науче. Много нам је то важно. И зато што смо судбински повезани са Русијом и зато што овде, нажалост, од 1948, у научном и јавном простору неоправдано доминирају западне књиге и идеје. То мора да се промени.

Текстове сам преводио чим бих их препознао, док су још били „врући“. После три године, од њих се готово сама од себе, створила књига са 30 текстова од 25 аутора. Само понегде сам им додавао своје кратке коментаре.

* Поглед на православну пробематику дат је кроз неколико интервјуа, ипак недостаје изворна руска монархистичка мисао, која се увијек налазила у оквиру мислилаца и дјелатника из Цркве. Та мисао је стајала као путоказ вијековима. Да ли ћете је укључити у неком од наредних издања књиге?

У књизи се налази текст Михаила Смолина, који припада тој групацији, иако монархија није тема овог његовог текста. Сви данашњи православни мислиоци у Русији, наравно, поштују идеју Трећег Рима и историјски допринос Руске Империје. И у овој књизи има више таквих аутора. Они, пак, који се залажу за рестаурацију монархије, данас немају превелики утицај. Мислим да је већина Руса задовољна што на свом челу имају «оца нације», који је оцрковљени православни верник, па је чак и миропомазан. Уосталом, монархију као облик владавине није створило хришћанство. Она је постојала раније, само се православљу прилагодила.

Мени је ближа мисао блаженопочившег митрополита Амфилохија, који је говорио да се историјски период православне монархије завршио рушењем Руске Империје и да у будућности идеје за организацију државе и друштва треба да црпимо из искустава раних хришћана. Дакле, из апостолске заједнице.

* Мислила сам да би разноликост ставова и у погледу монархије представила сву слободу мисли која је данас присустна у Русији и уједно указала да «Русија има своју идеју, идеологију којом живи већ хиљаду година, од времена кад је Велики Књаз Владимир – Сунце Јарко - крстио Русију у великој крстионици Дњепра» (митрополит Венијамин Пушкар)…

Нема сумње! Та идеја је у Русији свуда присутна. Наталија Нарочњицка каже у овој књизи: «Није случајно „Сунце Руске земље“ више пута опет засијало, када смо изгонили туђинце – Монголе, Пољаке, Французе, Тевтонце. И није случајно баш име Александар Невски било извучено из бољшевичке „историјске депоније“ у годинама Великог Отаџбинског рата и надахњивало је совјетске војнике, као и њихове претке.»

Ти мислиоци су нама познати. Књига мог уваженог пријатеља, генерала Леонида Решетњикова, можда највиђенијег руског монархисте данас, «Вратити се Русији» објављена је код нас још 2014. Ових дана се у Москви појавило још једно несвакидашње дело – први од три тома студије «Империја» Константина Малофејева. Верујем да ће и оно бити ускоро преведено.

Сем тога, тешкоћа је и у томе што се још увек ни богослови ни политолози неће сложити да њихова знања помешамо, иако бих ја волео да није тако и сигуран сам да је то привремено. А о дометима моје скромне (свега 290 страна) антологије руске политичке мисли данас, на Вама је, и на свим читаоцима, да судите.

* Насупрот увреженом мишљењу да су српске земље предмет тек даљег интересовања руске политичке мисли и практичног дјеловања, Ви већ у уводном слову књиге износите мишљење да је судбина Србије у највећој мјери одредила руску политичку мисао данас. На чему заснивате ту тврдњу?

Русија је вековима, с правом, била једна од најутицајнијих сила на Балкану, јер Балкан је колевка европског хришћанства, његових, како Путин воли да каже „духовно-моралних вредности“ и великодржавне идеје, што је све Русија наследила, и данас видимо, довела на водећу позицију у свету. То је било све дотле док је Одеса била у саставу Русије, па је Русија Балкану била и први сусед.

А онда је зла коб (привремено) растурила Велику, или ако хоћете, Историјску Русију (СССР), па су се два велика дела православног света, Украјина и Балкан, од ње (привремено) одвојила. То није природно и није добро за свет, и зато верујемо да ће брзо бити промењено.

А Србија, која је у време Немањића, „предала штафету“ од Другог – Трећем Риму, остала је до данас – „тврђава на граници“ и главни носилац подвига и традиције на Балкану. Њено одолевање западној најезди 90-их је Русији помогло и да разуме природу Запада и да добије на времену да би се припремила за одбрану. А руска одбрана је увек победоносна. И нама је данас лакше јер Путин све ово добро зна, разуме и поштује. И не само он, већ и бројни други важни руски мислиоци и јавни делатници.

* Изузетно је значајан интервју Владимира Владимировича од 13. марта 1999. године и Ваш коментар који се налази послије интервјуа. Путинов јавни пут и пут патриотских снага које су стајале иза њега почиње већ тада, јасно је по снази, вјештини и лакоћи његова израза у драматичном тренутку кризе у Југославији. Колики је значај овој интервјуа и зашто сте њега одабрали као уводни?

Књигу започиње велики ТВ интервју секретара Савета безбедности Руске Федерације и директора ФСБ Владимира Путина дат усред НАТО агресије на нашу земљу, а који наша јавност у то време, из разумљивих разлога, готово да није приметила. У уводном делу књиге налази се само још један текст – некролог Слободану Милошевићу, који је 2006, написао Јуриј Лужков. Тај невелики уводни део књиге ми је био неопходан управо да бих доказао тезу у којој мери су данашња, снажна Русија и њена политичка мисао ослоњени на наше мучеништво и нашу борбу.

Овај Путинов интервју има више занимљивих и значајних аспеката. Прво, он, као човек на врху руског система безбедности у то време, већ 13. маја јавно констатује да НАТО има више десетина погинулих, а то је нешто о чему се ми до данас не усуђујемо да говоримо (да се агресори не наљуте?), захваљујући чему су Англоамериканци, у свом познатом лажовском стилу, чак и у своје енциклопедије са поносом уписали да НАТО у тој „хуманитарној интервенцији“ није имао људских жртава.

Друго, Путин даје тај интервју само дан пошто је Јељцин сменио владу Примакова (у којој су учествовали и комунисти), што су многи руски патриоти доживели као ударац. Путин, међутим, не показује ни траг узнемирености тим поводом, зато што је већ тада уверен у крајњи исход и у своју улогу поновног доносиоца Русији суверенитета који је она 90-их изгубила (после смене Примакова, на место премијера је именован Степашин, који на њему остаје мање од три месеца; већ почетком августа 1999, премијер Русије је Путин).

И треће, већ тада, и поводом НАТО агресије, Путин сагледава процесе (који до данас трају) – да ће се, на основу искустава Првог и Другог светског рата, у свету формирати фронт за одбрану међународног права, на чијем челу ће бити Русија, а којем ће се придружити и Кина. Наравно, да би тај фронт однео превагу, а томе смо, чини ми се, сведоци ових дана, Русија је морала да у ове 23 године учини много корака на свом јачању. И учинила их је. И нама је због тога данас лакше. Треба да се и формално придружимо том фронту.

* У тексту Јурија Лужкова, који сте поменули, као мало гдје истакнута је улога Слободана Милошевића као онога „који није сагнуо главу ни пред пристрасном Европом, ни пред 66 тачака оптужнице“, док су два руска предсједника, по оцјени Лужкова, разбили руску земљу „и нанијели јој такву штету, какву јој нису наносили ни најстрашнији освајачи“. Са ове дистанце како Вам изгледа Милошевићева борба за очување државности и суверенитета и његова борба за истину у Хагу?

У праву сте, и ја понекад помислим да Руси боље разумеју и више цене наше подвиге од нас самих. Не водимо правне битке ни против НАТО ни против Хага, као његовог оруђа, које је већ убило двадесетак Срба и самог Милошевића, ни против оних који су га тамо противуставно испоручили. Чак и данашња бура због „Инцковог закона“, који је уздрмао Републику Српску, била је могућа због пасивног односа према Хагу, који је злочин против права, што је Русија више пута рекла у Савету безбедности УН.

Милошевић је, са дубоким осећајем за православни морал, предводио српску борбу. Та је борба наш највећи капитал и најјачи разлог због чега нас цене у целом свету, а у првом реду у Русији. И задовољни су што се враћамо њеним тековинама. Кад се вратимо сасвим, решићемо највећи део историјских неправди које нам је Запад наметнуо. И бићемо део најмоћнијег савеза на свету. Православног, словенског, евроазијског. Са Русијом и Белорусијом.

Разговарала Млана Бабић, ПЕЧАТ

Руска политичка мисао данас

Антологија политичких текстова, иступања и интервјуа Руска политичка мисао данас, садржи 31 текст 25 руских аутора.

Књига, не без симболике, почиње и завршава са ријечима Владимира Владимировича Путина, а, као својеврсан извјештај, у средини књиге налазе се фактографски подаци везани за 20 година Путинове владавине из пера Ј. Баранова.

Дакле, сигурно је више разлога за одабир Путинових ријечи као оквира књиге.

Најприје, од првог иступања, у вријеме када је Владимир Владимирович био секретар Савјета безбједности РФ и директор Федералне службе безбједности (ФСБ), па до онлајн наступа на Форуму у Давосу јасно се оцртава снажна фигура руског предсједника, који доминира појавом, ставом и промишљањима.

Друго, заокружује се временски интервал од двије деценије; од момента када се Русија нашла у незавидној ситуацију унутрашње и спољашње пријетње потпуног уништења, избачена из Велике игре и принуђена да се бори за консолидацију; до тренутка када се Русија у пуној мјери враћа као један од креатора свјетске политике.

И посљедње, али не мање битно, први јавни интервју Владимира Владимировича указује на значај који је криза у Југославији имала за руско растрежњење и формирање тима способног да крене путем суверенитета. Трагедија која је задесила српске земље и српске вође те судбина Југославије: „посебно срамна страница историје за све земље НАТО-а било је и заувек ће остати варварско бомбардовање Русије“ (Н. Патрушев); предмет је разматрања неколико аутора из различитих углова па и са аспекта нарушених норми међународне безбједности,

У много чему књига представља наставак руске потраге за одговорима на Источно питање које је само привидно затворено сто љета уназад, а, у ствари, је добило много ширу димензију - готово до космолошких оквира борбе два начела.

Свјетско-историјски задатак Русије, са врло значајним укључивањем „непостојаног балканског и србског простора“ (М. Екмечић), однос Истока и Запада, „морално-психолошке и материјалне зависности политичке класе Русије од Запада“ (М. Дељагин), потрага за идеологијом која ће подићи Русију и извјести је из „историјског ћорсокака“ (С. Глајзев), свијест да је „немогуће извојевати побједу на туђем терену и по туђим правилима“ (А. Фефелов), „финасијска интернационала“ као креатор свјетске политике (А. Самсонов), европска псеудорелигиозност и „папизам који се отргао од хришћанске цивилизације“ родивши Запад (М. Смолин) те размишаљања о Русији као посебној цивилизација (присутна код већине аутора - од Зјуганова преко Дугина до Путина) настављају се у ствари на руску историософску мисао „потраге за својим бићем“, која се јасно исказала послије наполеоновских ратова (Ч. Копривица, Б. Куљанин), а свакако је од давнина присутна и налази се у темељу руске државотворне мисли.

Дјела словенофила и западњака, одрази њихових сукоба и спорова, али и плодоносних сусрета различитих мисли из претходник вијекова имају свој наставак и одјек у брижљиво одабраним преводима руске мисли В. Кршљанина. То се посебно види у текстовима А. Дугина, С. Карганова и Н. Нарочњицке.

Сигурно ће појединци замјерити што нема аналитичара попут А. Фурсова, А. Степанова, О. Четверикове, В. Катасонова, чији су текстови од стране србског патриотског круга увијек тражени, али је тешко у једној књизи представити све савремене токове руске мисли, а и морамо оставити могућност да се она нађе у наставку превода руске политичке мисли.

Сви србски преводи из ове антологије појавили су се претходно на порталу Факти, издавачи ове антологије су Институт за политичке студије (Београд), Информатика а.д. (Београд) и Међународна словенска академија наука, образовања, уметности и културе (Москва). Рецезенти књиге су Живојин Ђурић и Марко Пејковић.

ФАКТИ