Калабухов: Сваки пут када чујем о „малигном утицају Русије“, добијем снажан утисак да се нешто „малигно“ догодило у главама оних који о томе причају

17.01.2022. год.

Изјава Амбасадора Русије у БиХ Игора Калабухова

Изјава Амбасадора Русије у БиХ Игора Калабухова:

Упознао сам се са “опроштајним” интервјуом америчког амбасадора у Босни и Херцеговини Ерика Нелсона за неколико издања. Не могу оставити без пажње неке од његових примједби.

Колега тврди: “ Руски амбасадор је прошле године то чак и рекао, да Русија не би дозволила БиХ да се придружи НАТО-савезу.”

Најблаже речено, ово је нетачна интерпретација. Искрено речено, то је лаж.

За господина Ерика Нелсона и све оне који су хистерично реаговали на изјаву у питању, понављам. Русија, за разлику од Вашингтона, Босни и Херцеговини не намеће вањскополитичке приоритете. Босна и Херцеговина, коју сматрамо пријатељском земљом, има суверено право избора. Али уколико избор буде у корист уласка у НАТО – иако је јасно да у држави не постоји консензус по том питању а тренутна ситуација се темељно разликује од периода 2000-их – Русија има пуно право да реагује на овакав хипотетички развој ситуације у складу са својим националним интересима.

Што се тиче Уреда високог представника. Вјероватно сви су већ схватили какав су наши западни партнери инсценирали циркус око такозване смјене високог представника. Без резолуције Вијећа сигурности УН-а ово мјесто је вакантно.

Да не говорим о томе да Управни одбор, под притиском Вашингтона, крши не само дух, већ и слово Мировног споразума, сваки пут искривљујући његов текст у својим изјавама.

О погубности ОХР-а тврдимо не само ми, већ и трезвени посматрачи на Западу. Могу се осврнути на недавни чланак првог високог представника, Карла Билта, који је – а он зна о чему говори – позвао на затварање ОХР-а и окончање архаичног вањског протектората у БиХ. Да се Босанцима и Херцеговцима нуди прилика да се сами договоре.

Зар није очито да наставак присутности ОХР-а доводи до дестабилизације ситуације не само у БиХ, већ и у цијелом региону? Али кривица се приписује, као и обично, потпуно другој особи. Санкције се примјењују као дио „наставе“, без суђења или истраге. Истовремено, они који се сада бурно радују недавно уведеним ограничењима треба да имају на уму да и иста могу утицати и на њих – ако Вашингтон пожели некога да казни „због корупције“.

А гдје је оно чувено “beyond reasonable doubt”? Или се у односу на „домороце“ нема потребе за оптерећивање доказима?

Ту се може замислити један строг учитељ у цилиндру са пругама и звјездицама, који лењиром млати несавесне ученике по прстима док не “испуне постављене услове и да се упишу у европску школу”...

О „малигном утицају Русије“. Сваки пут кад ово чујем, добијем снажан утисак да се нешто „малигно“ догодило у главама оних који о томе причају.

Волио бих пожељети господину Нелсону успјех у његовим будућим активностима.