Награду за мир добиле су ратне песме

Чак и ако не знају руски језик, милиони људи у свету могу да отпевају неколико тактова „Калинка-малинка, калинка моја...“ или „Славуји, славуји...“ или „Једном је црнпураста Молдаванка...“ Кад се на концертима Ансамбла Руске армије „Александров“ зачују први акорди ових познатих ратних песама, салом се пролама аплауз. То се дешава свуда: у Београду, Варшави, Будимпешти, Мадриду, Паризу, Лондону, Софији... У чему је тајна непролазног успеха уметника у руској војничкој униформи, која је донедавно изазивала алергију на Западу? У складу и чистоти академске капеле? У јаркој емоционалности и кореографској уметности?
 

Очигледно, одговор знају иницијатори, који су ансамбл предложили за Нобелову награду за мир, из словачког града Лученеца. Говори инжењер Ивета ИВАНИЧЕВА, с којом смо ступили у контакт телефоном:

Ове јесени сам с групом људи из свог села присуствовала концерту ансамбла „Александров“ у Лученецу. Као многи код нас у Словачкој, волим руске ратне песме. Старија генерација их се сећа још из времена антифашистичког отпора. После наступа уметника били смо невероватно узбуђени. И сасвим спонтано, наш наставник Павел Филчик је изашао на бину да им се захвали. Рекао је: „„Александровци“ су достојни Нобелове награде за мир!“ Сала га је сложно подржала. А затим је основана иницијативна група за прикупљање потписа за овај предлог. Ја сам јој се придружила.
 

Шта нас тако очарава у уметности ансамбла? Не само уметничко мајсторство. Уметници у војничкој униформи, чије су једино оружје песма и плес, постаје симбол мира, љубави, верности, добра и павичности. Хотимице или нехотице, они обављају мисију на уједињењу света. Јер наступају у десетинама земаља, аплаудирали су им чак и у генералном штабу НАТО и у Ватикану. Сигурна сам да ансамбл заслужује највише међународно признање.

Бугарска, Мађарска, Србија, Словачка, Пољска и Чешка. У свим местима ове европске турнеје „александроваца“ појавиле су се иницијативне групе за прикупљање потписа за њихову кандидатуру за Нобелову награду за мир. Телефонирали смо у Варшаву педседнику Европске рекламне агенције Петру СКУЉСКОМ:

Увек причам једну причу. Једном сам излазећи из сале после концерта „александроваца“ чуо разговор брачног пара. Муж, који очигледно, прво није хтео да иде на концерт, говорио је жени: „Знаш да нисам баш волео Русе, али сад осећам симпатију пема Русији.“ Треба познавати тешку историју у међусобним односима наших народа да би се схватила вредност ових речи. Култура може да учини оно што не могу да ураде политичари. Чак и у тешко време Стаљина, ансамбл је приморавао људе у иностранству да разлуче свој однос према режиму од високе уметности. Говорим о преседан кад је 1937. године на Светском сајму у Паризу колектив добио највишу награду „Гран-при“. Сматрам да данас нису нафта и гас, већ хор „Александров“ главни „извозни производ“ Русије, њен прави бренд. Без колебања сам се потписао за то да се овај колектив кандидује за Нобелову награду за мир. Потрудићу се да убедим бившег председника Пољске, Леха Валенсу – добитника Нобелове награде, да учини исто то.

А како се чланови самог ансамбла односе према могућој номинацији за високу међународну награду? Питање је упућено руководиоцу уметничког програма Сергеју ГАЛСКИНУ:

Да би човек добио Нобелову награду за мир треба да учини толико тога, за шта му вероватно ни цео живот не би био довољан. Међутим, наш ансамбл има преко 80 година и с концертима смо обишли 70 земаља. Трудимо се да програм направимо тако да слушаоци и гледаоци стекну осећај сигурности, осећај стабилности мира, који је освојен по цену огромних напора наших војника и савезника 1945. године. Наравно, ми нисмо „Црвени крст“, који је три пута добио Нобелову награду, нисмо „Лекари света за спречавање нуклеарног рата“ и нисмо „Међународна амнестија“. Не сматрамо се великима као ове организације, које су удостојене најугледније међународне награде. Премда, ако анализирамо, обављамо исте задатке као они. Желим да се захвалним нашим пријатељима у иностранству, који су очигледно, истог мишљења!
 

Преузмите аудио фајл