Зашто су савременој Русији потребни козаци?

„Узимамо сабљу у десну руку и чврсто је држимо. Сад ћу вам показати једну вештину“, каже снажан седокоси мушкарац у ланеној кошуљи са фолклорним мотивима, стављајући на сто флашу са водом. Замахује сабљом лаким покретом руке и одсеца пластично грло флаше, док флаша притом остаје да стоји. Овај призор изазива одушевљење посматрача, пише Russia Beyond.

 

"Вольное дело" Oleg Deripaska Foundation

Козак у души

Анатолиј Крамаренко потиче из козачке породице. У савременој Русији козаци више не постоје као посебан сталеж као у времена пре револуције, али њихови потомци козаштво и даље осећају као свој идентитет. „Ја сам козак до сржи, хорунжиј, официр, војник“, каже он. „Моји дедови и прадедови такође су били козаци.“

 

"Вольное дело" Oleg Deripaska Foundation

Хорунжиј је млађи официрски чин код козака који додељује атаман (односно предводник) козачког друштва. Њихово друштво чине људи са војном прошлошћу, од којих се многи данас баве очувањем традиционалних заната кубањских козака.

Сви људи који су пореклом козаци данас, наравно, имају различите професије, којима зарађују за живот. Анатолиј је, на пример, постао ковач. Преко 40 година он комаде метала претвара у прелепе руже, поуздане потковице и козачке сабље. У етнографском комплексу „Атаман“ (200 километара од Краснодара) он младе људе обучава свом занату, а данас своју вештину показује на фестивалу козачке културе у Уст-Лабинску (око 50 километара од Краснодара), бившој престоници козака. Анатолиј посетиоцима фестивала пружа прилику не само да се осете као козаци, него и да пробају његову кафу „на ковачки начин“, скувану на правој ковачкој пећи и послужену у шољицама на наковању.

 

"Вольное дело" Oleg Deripaska Foundation

Како постати козак?

До револуције 1917. године козаци су били масовни војни сталеж у Русији. Било их је преко 3 милиона  (2,5% укупног становништва). Потицали су од различитих „бегунаца“ од власти који су у потрази са слободом насељавали граничне крајеве империје. Руска држава је научили да ту снагу искористи у свом интересу и пружала им значајне слободе у замену за обавезу да чувају руске границе од спољних непријатеља. Називани су по територији коју су насељавали: Кубањски (дуж  реке Кубањ у Краснодарском крају), Донски (дуж реке Дон, Ростовска област), Терски (дуж реке Терек на Кавказу), Запорошки (преко реке Дњепар, савремена Украјина), Јенисејски (по реци Јенисеј у Сибиру). И мада су козаке чинили различити народи различитих вероисповести (осим православне већине, међу њима је било и муслимана и будиста), имали су своје обичаје, своју културу, своје специфичне речи, и зато их социолози сматрају етно-сталежом или подетносом.

 

"Вольное дело" Oleg Deripaska Foundation

Долазак бољшевика на власт дочекали су различито. Многи од њих виши по чину прешли су на страну белогардејаца, али је било и доста оних који су прихватили идеје бољшевика о социјалној правди и придружили се њима.

Ипак, првих година нове државе козаци, пре свега имућни, трпели су репресије. Одузимана им је имовина, породице су морале принудно да се селе у друге крајеве земље.

Због тога све до распада СССР-а није било препоручљиво спомињати своје козачко порекло. А данас се око 70 хиљада људи у Русији, према подацима пописа из 2010. године, изјашњавају као козаци. Највећи број њих живи у Краснодарском крају, Волгоградској и Ростовској области, при чему многи имају козачко порекло.

Већи део савремених козачких покрета пружа подршку правном поретку. Козачке организације склапају уговоре о обезбеђивању предузећа, позивају их на јавне догађаје, помажу полицији у патролирању улицама и на аеродромима. Друга друштва су фокусирана на очување козачке културе.

Жеља од хиљаду чворова

 

"Вольное дело" Oleg Deripaska Foundation

Козаци су од малих ногу учили јахање („без коња козак је сироче“, говорило се у народу), акробације на коњу, руковање хладним оружјем, а посебно вештину баратања сабљом.

Били су вешти у певању и плесу.

Данас у Кубању и деца и одрасли имају прилику да културу предака доживе и кроз традиционалне занате.

 

"Вольное дело" Oleg Deripaska Foundation

„Када смо почели да учимо народне занате, буквално смо испитивали старице како је све то некад изгледало“, каже Татјана Асанова, предавач у школи традиционалних заната у Кубању. „Раније је то чак било срамота. Појавиле су се фабричке ствари, а рукотворине су се чиниле незанимљивим, обичним и зато им се није придавао значај.“

 

"Вольное дело" Oleg Deripaska Foundation

Татјана је академски уметник и раније је предавала у уметничкој школи, али тада је видела репортажу из суседне Адигеје о рукотворинама од кукуруза и заинтересовала се за ову народну вештину којом се бави од 2007. године. „То ме је заокупило“, признаје она. „Ту постоји посебна мудрост, знање која обогаћује душу.“

 

"Вольное дело" Oleg Deripaska Foundation

Татјана тинејџере учи уметности плетење од листова кукуруза. Посебно су тражене корпе за куповину. Могу да понесу више килограма терета, служе више десетина година и потпуно су еколошке.

А од осушених кукурузних клипова праве се обредне лутке. „Моја мама је такође одрасла у козачком насељу, такође је козакиња из Кубања, и питала сам је чиме су се они играли. И она ми је рекла да нису имали праве лутке, него би, на пример, главицу купуса замотали у мараму“, присећа се Татјана. „Када им је стриц после рата донео лутку са великим очима, деца су се уплашила. А савремена деца ме често питају можемо ли тим луткама да додамо очи.“ Лутке од кукуруза људи су поклањали за свадбу, како би младенци имали што више деце.

 

"Вольное дело" Oleg Deripaska Foundation

У школи се такође може научити традиционални вез и израда народних ношњи. Код козака, како мушкараца, тако и жена, у ношњама и везу преовлађују две боје: црвена (сунце) и црна (земља). Веома важан детаљ је појас, посебно чворови на његовом крају. „Када везујемо чвор, у њега улажемо своје мисли и жеље, зато туђе чворове не треба одвезивати“, каже Татјана. „Код нас постоји прича о једној жени која је мужу за рат направила појас са хиљадама чворова, 'везујући' му жељу да се врати. И он је после причао да се дешавало да се окрене да намести појас, а поред њега пролети метак. А крајем рата је заробљен са друговима и повели су их на стрељање, а Немац је, угледавши његов појас, само њега поштедео.“

Ана Сорокина, Russia Beyond