Сарајево и Сребреница: Трагичне странице у новијој историји Срба

Када се помене грађански рат у Босни и Херцеговини (БиХ) 1992-1995, када су се у бившој југословенској републици водиле крваве битке, у машти такозване светске заједнице, цртају се слике страдања, пре свега, муслиманa из босанских села и градова опкољених од стране "србског агресора". Ова верзија је чврсто укорењена у главама западних пропагандиста и твораца митова, поткрепљеним пресудама такозване међународне правде и производима холивудских филмских компанија.

Покушај расветљавања стварних догађаја тих година била је међународна конференција „Резултати рада независних међународних комисија: Српске жртве у грађанском рату у Сарајеву 1991-1995. и жртве свих народа у региону Сребренице 1991–1995”, коју је организовала Фондација Горчаков у Москви.

Стручњаци из различитих земаља, укључујући и представнике наведених комисија, објавили су резултате своје истраге у Босни и Херцеговини. Чињенице које су цитирали директно доказују да је србски народ патио од унутрашње и спољне агресије, која је резултирала хиљадама жртава. Организатори босанског масакра радије ћуте или не примећују њихово постојање. Неке од најмрачнијих страница рата биле су крваве драме о Сребреници и Сарајеву, градовима у којима су Срби означени као ратни злочинци. Овде је од самог почетка покренута права кампања против србског становништва. Према отправнику послова Србије у Москви, Славољубу Царићу, од маја 1992. до јануара 1993., напади на србска села у сребреничкој области вршени су у просеку једном у пет дана. У првих девет месеци рата овде је страдало више од 80% укупног броја Срба које су муслимани убили на том подручју. Део операција етничког чишћења у Подрињу (подручје уз ријеку Дрину) координисано је из Сарајева од стране војног и политичког руководства босанских муслимана. До 1995. године, према Царићу, број србских цивилних жртава на подручју Сребренице износио је око 3.000.

На иницијативу Странке демократске акције (СДА) и лидера босанских муслимана Алије Изетбеговића организован је терор над сарајевским Србима, попраћен бројним злочинима. У главном граду БиХ, више од три хиљаде Срба је убијено током рата, а до 1995. остало их је мање од 10% од предратног броја. Данас је тешко замислити да је пре рата Сарајево било други град по броју Срба у Југославији након Београда. Царић напомиње да је један од аспеката терористичке кампање против Срба у Сарајеву било стварање мреже приватних затвора и логора, којима су често управљале банде формиране од криминалаца који су амнестирани непосредно пре рата. Током блокаде Сарајева од стране снага босанских Срба, у граду је било више од 200 логора за Србе. Значајан део њих никада није оданде изашао жив. Информацију о постојању приватних затвора потврђује и заменик председника Независне међународне истражне комисије о србским жртвама у Сарајеву 1991-1995. Виктор Безрученко, који је девет година радио као службеник УН-а у БиХ. Безрученко је 1992-1993 био начелник штаба снага УН-а - УНПРОФОР-а. Према речима вештака, комисија је утврдила да је кампању терора над србским становништвом у Сарајеву покренула Изебтеговићева СДА.

“Стратегија СДА била је протеривање српске заједнице из Сарајева. Циљ СДА био је етнички чист и неподељен град који ће постати главни град муслиманске државе. Од самог почетка рата Срби су постали мета шовинизма и терора”, рекао је Безрученко. У свом говору изнео је неколико кључних налаза експертске групе.

Тако је комисија утврдила да је сукоб у БиХ грађански рат, а не "чин српске агресије на Босну и Херцеговину", што је касније потврђено пресудом Међународног суда правде у Хагу. Други закључак је да је СДА, користећи паравојне групе "Патриотска лига" и "Зелене беретке", извршила државни удар како би узурпирала власт, заронивши земљу у хаос и започевши крвопролиће. Трећи закључак је да су БиХ и Хрватска извршиле чин агресије на Републику Српску. Хрватске трупе извршиле су прве масакре над Србима у марту-априлу 1992., а 12. априла 1992. оружане формације тзв. Армије БиХ (тј. босански муслимани) примиле су тајну директиву "О заштити суверенитета и независности Републике Босне и Херцеговине" бр. 02-2 из штаба територијалне одбране. Директива је за непријатеља одредила Српску демократску странку, српске аутономне области са србским становништвом и Југословенску народну армију, а трупама је доделила не одбрамбене, већ активне офанзивне задатке. У војном и политичком смислу, ова директива није била ништа друго до објава рата србском народу у БиХ, СФРЈ и ЈНА, напомиње експерт.

„Генерално, између септембра 1991. и 19. маја 1992., наоружане групе босанских муслимана и Хрвата извеле су 220 напада на ЈНА, убивши више од 500 војника и официра, а ранивши око две хиљаде“, конкретизује Безрученко, истичући да је војска БиХ била у улози инструмента исте СДА. Састојала се од 95% муслимана, укључујући значајан број муџахедина из Авганистана и арапских земаља, па стога, супротно Изетбеговићевој пропаганди, није имала морално право тврдити да брани националну и друштвену равноправност сва три народа Босне и њен суверенитет. Други закључак комисије тиче се блокаде Сарајева, која, према мишљењу стручњака, није имала за циљ уништење становништва. Супротно уверавањима муслиманске стране, у Сарајево је стизала хуманитарна помоћ; испод сарајевског аеродрома постојао је комуникацијски тунел, кроз који су муслимани у град пребацивали не само терет, оружје, већ и целе пешадијске бригаде.

Иначе, Срби су добровољно пребацили контролу над аеродромом на међународне снаге. Безрученко наглашава да су у Сарајеву постојале две блокаде - спољна и унутрашња. Босански муслимани нису пуштали цивилно становништво (углавном Србе) из града. Осим тога, војне операције на овом подручју покренула је муслиманска страна, што је довело до жртава међу цивилним становништвом. Током година, муслиманске снаге покренуле су пет офанзива у региону. Истовремено, 1. корпус армије БиХ био је пет пута надмоћнији над србским Сарајевско-романијским корпусом у близини Сарајева.

Следећи закључак комисије, који је навео Безрученко, односи се на значајне инциденте попут експлозије у реду за хлеб 27. маја 1992. и две експлозије на пијаци Маркале 5. фебруара 1994. и 20. августа 1995. године. Одговорност за њих стављена је на Србе. Међутим, након анализе расположивих чињеница, комисија је закључила да постоји довољно доказа који доказују да Војска Републике Српске није била укључена у ове инциденте. Бројни инострани стручњаци наглашавају да су бомбашки напади у Сарајеву били пажљиво планирана провокација самих босанских муслимана!

Као још један закључак комисије, Безрученко је навео утврђену чињеницу да је војска БиХ активно учествовала у терористичкој кампањи против сарајевских Срба, пљачкама, одузимањем имовине и отмицама. Када је постало немогуће сакрити њихове злочине, муслиманско руководство је одлучило да распусти неколико бандитских одреда и ухапси њихове команданте, што се претворило у унутрашњи сукоб и борбу између муслиманске војске и полиције.

„Као резултат злочина, масовног етничког чишћења, циљане кампање терора и застрашивања, предратна србска заједница у Сарајеву је практично нестала“, резимирао је руски стручњак.

Чланови сарајевске комисије закључили су и да су политичке активности муслимана и борба њиховог политичког и верског руководства за стварање исламске државе током грађанског рата у БиХ инспирисане идеологијом "Муслиманског братства", иранском револуцијом и стварањем "Исламске државе" у Пакистану. Алија Изетбеговић, члан "Младих муслимана", који је једно време деловао као омладински огранак муслиманског удружења "Ел Хидает", детаљно је објаснио своју визију Босне у свом панисламистичком политичком програму, "Исламској декларацији", која је касније постала политички програм САД. Језгро ове странке чинили су бивши чланови организације Млади муслимани. Син Алије Изетбеговића, Бакир Изетбеговић, као и СДА и Исламска заједница БиХ, предвођена Мустафом Церићем, наставили су са провођењем својих ставова. Као резултат дубинског историјског истраживања, стручњаци су закључили да је босански џихад дао огроман допринос у ширењу и јачању глобалног џихадистичког покрета и транснационалне инфраструктуре "Муслиманског братства". Штавише, догађаји грађанског рата у Босни отворили су пут развоју и проширењу савремене регионалне терористичке инфраструктуре у центру Европе. Још једну трагичну епизоду босанског рата - догађаје у Сребреници - испричали су чланови друге међународне комисије, предвођене израелским историчарем и публицистом, истраживачем холокауста Гидеоном Граифом.

Научна група побила је тезу да је Сребреница синоним за "геноцид над муслиманским становништвом који је починила србска војска". У извештају Граифове комисије наводи се да у Сребреници није постојала чињеница геноцида - у службеном смислу те речи. Одређени ратни злочини су се заиста догодили у граду, али нема основа да се тврди да је у Сребреници почињен геноцид. Како је приметила Елена Гускова, доктор историјских наука, водећи истраживач на Институту за славистику Руске академије наука, све чињенице указују на то да у граду није било масовних убистава цивилног становништва Сребренице. Према њеним речима, постоји довољно доказа да су сами Срби евакуисали већину становништва града на територије под контролом муслимана, а да је највећи број жртава био након покушаја пробоја оружаних формација босанских муслимана према Тузли.

Вреди напоменути да шефови обе комисије истичу да су њихове експертске групе биле апсолутно независне. У комисије су били укључени стручњаци из различитих земаља и области знања, који су у свом раду користили строго научни приступ. Конференција и тезе на њој јасно су показале да у међународној научној заједници постоје они који су у стању да промене искривљени поглед на новију историју Балкана и открију свету истину о догађајима деведесетих на простору бивше Југославије. Истина која одаје почаст свим жртвама рата, без обзира на националност, може постати платформа за коначно помирење балканских народа.

Догађај су организовали Међународни институт за развој научне сарадње и Фондација "Горчаков" уз подршку Републичког центра за проучавање рата, ратних злочина и тражење несталих лица у Бањој Луци, уз информативну подршку Руског дома у Београду.

Кирил Боршев, Балканист