Александар Блок – „витез без мане“

„Главни песник Сребрног века“ то је у руској култури био и остао Александар Блок. 28. новембра навршава се 130 година од рођења аутора „Песама о прелепој дами“, драме „Лакрдијаш“, поеме „Дванесторица“ и мноштва других истакнутих дела руске поезије, која данас чине сабрана дела Александра Блока у 20 томова.

„Кад је Блок први пут ступио на песничку арену, малограђани су тврдили да се под овим именом крије „блок песника, који су решили да залуђују публику“. Ово су речи из сећања оних који су били сведоци дебија Александра Блока. Шалу на страну, разноврсност његове лирике је таква да би заиста могла да чини неколико поетских биографија. А сопствена судбина је за Блока припремила, да по речима његове велике савременице Ане Ахматове, постане „трагичан тенор 20. века“.

Александра Блока неки називају „последњим песником-племићем“, који је живео у време пропасти руског племства. За разлику од већине представника свог слоја, Блок је с њима несхватљивим ентузијазмом прихватио капитално преуређење Русије – револуцију 1917. године. Симболично је то што је место рођења песника Петербург, а место смрти – Петроград: град, који је био престоница Руске царевине и који је посао престоница Совјетске Русије.

Стваралаштво Александра Блока припада посебном уметничком смеру. То је симболизам пренет у Русију с европског књижевног тла. „Почетком 20. века, у време процвата руске културе, у доба које се обично назива Сребрним веком „родиле су се“ две генерације симболиста. Блок је припадао млађима,“ каже у инвервјуу за „Глас Русије“ водећи научни сарадник Државног књижевног музеја Владимир Крижевски.

Млађи симболисти су се базирали на учењу философа Владимира Соловјова о „вечној женствености“, које треба да постане основа „трећег завета“, после Старог и Новог. Они су осећали – а њихова уметничка осетљивост је била врло висока – да наступају промене и ова предосећања су изазивала у њима религиозна размишљања. Блок је очекивао нови долазак Бога, и то у ипостаси повезаној са женским ликом. Излазак 1905. године његове књиге „Стихови о прелепој дами“ јесу сведочанство поклоњења, с једне стране, земаљској жени, с друге – богооваплоћеној. Сматрам да је Блок до краја живота остао симболиста. Довољно је погледати како се раздваја лик у поеми „Дванаесторица“, која поздравља руску револуцију. С једне стране, 12 људи је уобичајени састав револуционарне патроле, која обилази улице Петрограда. А с друге стране, и апостола је било 12, и Христос је био испред њих, Он као да их је водио, и Он се, као претходница, на известан начин појављује у Блоковој поеми.

То што је Александар Блок – идол своје генерације и може се рећи „култни јунак“ неочекивано прихватио револуцију, потресло је његове колеге и поклонике. Једне у позитивном смислу, друге у изузетно негативном. Ови други су у томе видели користољубиву „политичку логику“. Међутим, Владимир Крижевски сматра да је „овај поступак Блока појава чисто уметничког реда: прихватање револуције је представљало чињеницу дивљења народној стихији.“

Код Блока се с годинама појавила важна црта, по којој се он разликује од многих других: то је дивљење стихији, - наставља Владимир Крижановски. – Он је свуда тражио знаке доласка Страшног суда, апокалипсе. Блоку се чинило да се ближе последњи дани и он је хватао знаке краја света, иако је то заправо био крај света у којем је он одрастао. Из новина је сазнао за земљотрес у италијанском градићу Месини и „погибељ Месине“ је касније поменуо у својој поеми „Скити“. У Блоковом дневнику постоји запис: „Бродолом „Титаника““ (и то је симбол цивилизације која пропада, ако хоћете.“ И одједном, реченица, чудовишна с моралне тачке гледишта: „Дакле, још постоји океан.“ Односно, њега не ужасава људска трагедија, већ га одушевљава испољавање стихије. Или оваква позиција – дивити се свом уништењу, као што то Блок чини у једној од својих песама, у којој се погибија пијаног песника испод тарабе претвара у мистички догађај. Циљ његове књиге – „Снежна маска“, на пример, - посвећен је слици мећаве, снежним олујама и тако даље. Свака стихија је у својој бурној појави изазивала дивљење.

Задивљује то што ауторитет Александра Блока у новој Русији није ништа мањи, већ је вероватно и већи него у Русији пре револуције, примећује Владимир Крижевски.

Блок је утицао чак и на песнике, који су називани пролетерским. Једном му је неко рекао: знате ли да ови песници не само да се угледају на вас – они од вас краду? „Кад би то чинили само они!“ одговорио је Блок с тешким уздахом. Блоков утицај је био тотални! А једном је Александар Блок срео свог пријатеља, песника Петра Потјомкина и затим је записао у дневнику: „Потјомкин ми каже да му „сметам да пише“. А ја сам му рекао да га добро схватам, зато што мени Лав Толстој „смета да пишем“...

„Витезом без мане“, Александра Блока је назвала исто тако истакнута представница Сребрног века, песникиња Марина Цветајева.