Под НАТО чизмом протерано пола милиона Срба са својих огњишта

Под НАТО чизмом протерано је око 500.000 Срба са својих вековних огњишта. НАТО је у том варварском походу у размаку од пет година извршио и агресију на тадашње три српске земље: Републику Српску Крајину (протерано око 250.000 Срба), Републику Српску (протерано око 150.000 Срба) и СР Југославију (протерано око 250.000 Срба).

У исти мах НАТО је уништио Републику Српску Крајину, разорио Републику Српску, разорио СР Југославију и отео српску покрајину Косово.

Република Србска Крајина

Први НАТО поход на Србе десио се у Републици Србској Крајини, и то у неколико наврата, бомбардујући положаје Војске Републике Српске Крајине, као увертиру за акцију хрватске војске под називом „Олуја“. НАТО је учествовао као подршка хрватским снагама у многим операцијама и пре и током „Олује".



Након заустављања хрватско-муслиманског сукоба и потписивања Вашингтонског споразума, почела се припремати „Олуја“. Септембра 1994, Хрватска је уз одобрење Стејт департмента, потписала уговор под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом „MPRI“. Према овом споразуму, амерички генерал Карл Вуоно са својим сарадницима је интензивно радио на обуци хрватске војске и официра. У исто време НАТО оружје за хрватску војску се допремало са свих страна, како авионима тако и из правца Мађарске.

Дана 4. августа 1995. године у 4 часа после поноћи, НАТО ваздухопловне снаге у координацији са хрватским снагама започеле су акцију „Олуја“ бомабардујући положаје Војске Републике Српске Крајине, пар сати пре почетка копненог напада хрватских снага, а са циљем протеривања србског становништа.

У заједничкој операцији са НАТО-ом, хрватске снаге су кренуле у копнени напад са више од 138 хиљада војника, 350 тенкова и са око 20 авиона. Авиони НАТО су изводили операције у ваздуху, координисане са хрватским снагама, уништавајући српске положаје и ракетно-радарска средства, средства телекомуникације и све друге војне објекте.

У исто време, води се снажна антисрбска пропагандна кампања од стране НАТО-а и западних земаља да би се светска јавност одвратила од дешавања у Републици Српској Крајини.




У то време се појављују и "сателитске" НАТО фотографије око Сребренице, те се светској јавности одвлачи пажња дешавањима у Сребреници са бруталног етничког чишћења Срба у Републици Србској Крајини од стране НАТО-а и хрватских снага.

Зелено светло за почетак етничког чићшења дале су САД уз подршку НАТО-а, а што су потврдиле и тадашње дипломате САД и НАТО-а.

Последица НАТО-хрватске акције „Олуја“ је етничко чишћење око 250.000 Срба.

Република Србска

У јеку ратних дејстава и борбе за одбрану Републике Српске на Војску Републике Српске, а која је држала фронт од око 1600 километара се обрушио и НАТО. НАТО је појединачне нападе на Републику Српску започео још 1994. године, да би као наставак тих напада била извршена и потпуна агресија августа 1995. године. Изговор за агресију био је догађај на сарајевској пијаци Маркале.



НАТО је масовним ударима нападао све циљеве у Републици Србској те користио муницију са осиромашеним уранијом. У исто време у кординиацији са НАТО снагама, трајала је и хрватско-муслиманска офанзива на Војску Републике Српске.

Потпуна агресија на Републику Српску под НАТО називом “Одлучна сила” у којој је погинуло око 160 људи, уследила је двадесетак дана након пада Републике Српске Крајине, махом цивила. Када се погледа развој догађаја тог августа 1995. године, јасно је да је циљ био слабљење моћи Војске Републике Српске, која је била у знатној борбеној предности у односу на непријатеље, а у корист НАТО ишла је та чињеница да је пала цела Република Србска Крајина, те су у складу са тиме мислили да ће остварити свој потпуни циљ - потпуно сламање Републике Српске.

Са ове временске дистанце може се закључити да су НАТО операције у Републици Србској Крајини и Републици Србској биле увод у општу агресију на СР Југославију. Ово превасходно јер је НАТО контролом ваздушног простора Републике Српске после имао обезбеђен правац за напад на СР Југославију. Такође, разлог у корист НАТО-а је и тај, јер су већ вођена ратна дејства на овом простору, тако да још једна инвазија не би била тешко објашњива светској јавности, као и то да је за све поново најлакше било оптужити Србе као главне кривце.



По завршетку рата у бившој БиХ и потписивању Дејтонско-париског мировног уговора, веома снажне снаге НАТО-а под називом (IFOR) су упућене у Републику Српску и Муслиманско-хрватску Федерацију. Њихов задатак биo je обезбеђење провођења Мировног споразума и очување мира. 

Али, 1996. године, скоро годину дана после завршетка рата око 150 хиљада Срба из Сарајева је напустило своја огњишта из делова који су припали Муслиманско-хрватској Федерацији.

НАТО снаге нису учиниле ништа да би заштитиле србско становништво. 

СР Југославија

Након Републике Српске Крајине и Републике Српске, НАТО се обрушио и на СР Југославију и то са много већим снагама. Повод за агресију су били неуспели „преговори“ – капитулација СР Југославије у Рамбујеу, а којим је био предвиђен улазак и боравак НАТО снага на територији СРЈ под имунитетом, а који услов у мирнодопским условима су потписале садашње власти у Србији.

НАТО агресија се окончала Куманосвким споразумом, а потом и Резолуцијом 1244. Иако је Резолуцијом СБ УН предвиђено да је Косово у саставу СР Југославије и да се гарантује повратак Војске СРЈ на Косово, НАТО снаге и Запад су се оглушиле о тим одредбама све до данас.



Последица НАТО агресије на СР Југославију је етничко чишћење око 250.00 Срба са Косова, а злочини над србским становништвом на Косову у присуству НАТО-а се настављају и данас.




НАТО је према подацима из 2015. године бомбардовао СР Југославију више него Либију, Ирак, Сирију и Авганистан заједно.