Мешање Русије у Амерички грађански рат: Како су Руси спасили Америку

15.06.2021. год.

Док су европске силе стале на страну Југа у Америчком грађанском рату, руски цар Александар II је 1863. године послао две ескадриле руске морнарице у Сан Франциско и Њујорк, у знак подршке територијалном интегритету САД и како би спречио Енглеску и Француску да интервенишу на страни Конфедерације. Русија је тако променила однос снага не само унутар Сједињених Држава већ и широм света. У контексту данашњих америчко-руских односа и уочи сусрета Бајдена и Путина, оно што се десило пре 150 година делује нестварно.

Пише: ДРАГАН БИСЕНИЋ за ОКО

Током припрема за сусрет руског председника Путина и америчког председника Бајдена, 16. јуна у Женеви, припремни састанак одржали су и саветници за националну безбедност, Џејк Саливен и Николај Петрушев. У знак сећања на разговоре у Женеви, руска делегација поклонила је Саливену оригиналну гравуру америчког часописа „Harpers Weekly" из 1863. годину, која приказује бродове руске ескадриле укотвљене у њујоршкој луци. Тада су две руске ескадриле спречиле енглеско и француско мешање у амерички грађански рат на страни сепаратистичких држава. Петрушев је поручио да тиме жели да подсети да Русија и Сједињене Државе могу да буду пријатељи и да сарађују.

Руска флота под командом адмирала Лисовског у Њујоршкој луци, илустрација из "Харперс магазина" 1863.

Реч је о догађају из историје америчко-руских односа који је сасвим остао у сенци дуге и дубоке историје сукоба две суперсиле, која је с несмањеном жестином, траје и данас.

Од Крима до Крима

Русија је 1863. године поново пролазила кроз тешка времена. Ране проузроковане поразом у Кримском рату још нису зарасле.

У Кримском рату 1853-1856, Руском царству супротставила се коалиција Британског, Француског, Османског царства и Краљевине Сардиније.

Фотографија Роџера Фентона из Кримског рата: Лорд Реглан, Омер-паша Латас и маршал Пелисје код Севастопоља 1855.

Разлози за рат били су повезани са намерама Русије да, користећи све веће унутрашње противречности у Османском царству, помогне одвајање балканских поседа од њега, углавном настањених православним народима.

Велика Британија и Аустрија су се томе успротивиле. Лондон је, поред тога, настојао да истисне Русију са црноморске обале Кавказа и са Закавказја.

У критичној фази рата савезници су успели да концентришу супериорне снаге војске и морнарице на Црном мору. То им је омогућило да успешно искрцају десантни корпус на Криму, нанесу низ пораза руској војсци и након једногодишње опсаде заузму јужни део Севастопоља.

"Танка црвена линија" у Бици код Балаклаве 25. октобра 1854, слика Роберта Гиба

На кавкаском фронту руске трупе су деловале успешније. Али претња Аустрије и Пруске да се придруже рату приморала је Санкт Петербург да прихвати наметнуте мировне услове.

Пољска од мора до мора

Париски мировни уговор, потписан у марту 1856. године, захтевао је да Русија врати Османском царству све територије заузете у јужној Бесарабији, код ушћа Дунава и на Кавказу. Такође јој је било забрањено да има морнарицу у Црном мору.

Као резултат Кримског рата, Русија је озбиљно ослабљена и привремено је изгубила утицај у црноморском региону.

Париски конгрес 1856.

Ипак, Русија покушава да не „падне на колена". Млади цар Александар II већ је потписао манифест о укидању кметства (фебруар 1861).

Ситуација у Русији и даље је под лупом Уједињеног Краљевства и Француске. Наравно, „најстарије демократије" у Европи нису могле да се држе по страни од пољског устанка који је у западним провинцијама Руског царства избио у јануару 1863. године.

Племићко-католичке вође устанка, не без спољне подршке, залагале су се за обнову независне Пољске „од мора до мора". Као одговор, Санкт Петербург је послао трупе на територије обухваћене немирима. Данас би се то назвало „операција за обнову уставног поретка".

Али у Лондону, Паризу и Бечу, који су подржавали Пољаке, постојало је другачије мишљење о овом резултату. Априла 1863. упутили су протестну ноту Александру II, коју су подржале Шведска, Италија и Шпанија. Не забринута нарочито због судбине пољског народа, европска дипломатија није могла да пропусти шансу да прекори Русију. „Не могу се очекивати искрене симпатије за патњу Пољака од енглеске, француске, а још више аустријске владе", писале су америчке новине попут „New York Daily Tribune", 1. маја 1863.

"Пољска, године 1863", слика пољског сликара Јана Матејка (1864)

У јуну 1863. Европа је послала други протест у Санкт Петербург и затражила сазивање конгреса европских сила ради решавања пољског проблема.

Асиметрична политика

У том тренутку, кабинет Александра II донео је, модерним језиком стратегије речено, „асиметричну" политичку одлуку. Одлучио је да пошаље две групе руских ратних бродова на две обале америчког континента где је буктео грађански рат.

Супротстављене стране у америчком грађанском 1861-1865. биле су 24 државе Севера (20 неробовласничких и 4 робовласничких), с једне стране, и 11 робовласничких држава Јга, с друге стране. Резултат рата била је забрана ропства, која је садржана у 13. амандману на амерички устав (18. децембра 1865).

Руски цар Александар II у свом кабинету у Зимском дворцу

Историчари се не слажу о разлозима због којих је Санкт Петербург послао две ескадриле руске морнарице на атлантску и пацифичку обалу Сједињених Држава, али стручњаци се слажу да је влада Александра II била у стању да у великом стилу реши скупе задатке политичке и војно-стратешке природе мењајући однос снага не само унутар Сједињених Држава, већ и широм света.

У складу са дозволом руског цара Александра II од 25. јуна 1863. године, две ескадриле су послате на обале Америке. Прва, под заставом контраадмирала Лесовског, послата у Њујорк, имала је 6 бродова, а посада је бројила 3.000 људи.

Ескадрила послата у Сан Франциско, којом је командовао контраадмирал Попов, састојала се од 6 бродова и 1200 официра и морнара.

Руски бродови у Сан Франциску

Европске силе у Америчком грађанском рату

Многи истраживачи овај корак виде пре свега као руску превентивну меру у случају избијања рата са Великом Британијом и Француском јер су водеће европске силе отворено претиле Санкт Петербургу могућом војном интервенцијом. У том случају, руске ескадриле могле би да постану ефикасно средство за блокирање непријатељских морских комуникација у близини америчке обале, започињући операције против енглеске трговачке флоте.

Посета америчке делегације руској фрегати "Александар Невски" у Њујоршкој луци, илустрација из "Харперс магазина" од 17. октобра 1863"

Такође не треба заборавити да се до тада између Русије и Сједињених Држава развили врло пријатељски и поверљиви однос. Неутрална и добронамерна позиција Вашингтона током Кримског рата била је високо цењена у Санкт Петербургу.

Министар спољних послова, а касније канцелар Руске империје, кнез Горчаков с тим у вези написао је: „Симпатије америчке нације према нама нису јењавале током читавог рата и Америка нам је пружала, директно или индиректно, више услуга него што се могло очекивати од силе која се држи стриктне неутралности".

Раних 1860-их, стварна претња влади председника Линколна нису биле само побуњене јужне државе, већ Лондон и Париз, који су тражили своје интересе у америчком грађанском рату. Велика Британија је направила интригу и признала је Конфедерацију Америчких Држава, што је помогло да се повећа њен међународни легитимитет.

У лето 1863. године, ескадрила од 5 бродова из флоте краљице Викторије стигла је у канадску луку Екмолт, показујући спремност да подржи противнике федералних власти у Вашингтону у сукобу.

Француска је одиграла своју геополитичку игру са плановима за суседни Мексико. У настојању да задобије лојалност конфедерације, Париз ју је тајно снабдео оружјем.

Америчка банкнота из 1863: руски цар Александар II (у средини), амерички председник Абрахам Линколн (лево) и генерал Улисес Грант (десно)

У тим условима само је Русија уз Швајцарску безусловно подржала Север у грађанском рату.

Русија против цепања САД

„Руска политика према Сједињеним Државама је одлучна и неће се мењати у зависности од курса било које друге државе. Пре свега, желимо да Америчка унија опстане као неподељена држава ... Русији су упућени предлози да се придружи плановима интервенције. Русија ће одбити све предлоге ове врсте", саопштио је руски министар иностраних послова Горчаков.

Политички, терен за ову операцију пружала је чињеница да је Русија, која је управо укинула кметство, од самог почетка Грађанског рата у САД стала на страну Севера који се борио против Југа (Конфедерација) за укидање ропства.

Руски официри на балу у Њујорку: Насловница "Харперс магазина", новембар 1863.

Цела операција изведена је у најстрожој тајности, а 24. септембра 1863. руска ескадрила адмирала Лесовског усидрила се на докове Њујорка, а 27. септембра друга ескадрила под командом адмирала Попова усидрила се на докове Сан Франциска.

Руски планови су добро функционисали, а калкулација се показала тачном: антируска коалиција је потпуно пропала.

Све наведено указује да је други најважнији задатак америчке експедиције руских ратних бродова био „истицање заставе", како војна дипломатска пракса назива подсећање противнике на присуство и спремност за акцију.

Америчко јавно мњење топло је поздравило присуство руских морнара у америчким лукама. Били су окружени интензивном пажњом америчког државног секретара Севарда и секретара морнарице Вилиса. Одржани су бројни састанци са руководством Конгреса, парламентарцима и члановима њихових породица.

Русофилија у Америци

Боравак бродова руске морнарице у иностранству обележили су прославе и величанствене церемоније, бројни балови. Руски изасланик у Сједињеним Државама Стекља писао је Горчакову: "Наши поморски официри и даље су предмет свеопште пажње. Генерално, сви становници се такмиче у својој жељи да их наши морнари прихвате."

Велики руски бал у Музичкој академији у Њујорку, илустрација из "Харперс магазина" од 21. новембра 1863.

"Ваша екселенцијо, већ из новина наравно знате с каквим нас саосећањем примају овде. Петог овог месеца, град Сан Франциско организовао је бал у знак опште наклоности цару и Русији, који ће у аналима Сан Франциска остати као највеличанственији на обали Тихог океана", писао је контраадмирал Попов новембра 1863. руском министру морнарице Крабеу.

Занимљива чињеница је да је Николај Римски-Корсаков, будући познати композитор, био члан посаде у ескадрили Лесовског као млади везиста. „Наша ескадрила овде је примљена пријатељски, чак до крајњих граница. Они долазе, па чак и даме, до нас да нам изразе задовољство што смо у Њујорку", јављао је Корсаков.

Руски морнари са брода "Варјаг" у Њујорку

Резултати интервенције

Скоро 9 месеци руска поморска експедиција била је на америчким обалама. Крајем јула 1864. године, када је Петербург сматрао да су циљеви испуњени, заповедницима обе ескадриле наређено је да напусте америчке воде и врате се кући.

Политички резултати посете руских бродова Сједињеним Државама оцењени су у обе престонице као више него успешни.

Руска парада на Бродвеју, "Харперс магазин", октобар 1863.

Могућност блокирања осетљивих трговинских поморских комуникација Енглеске и Француске омогућила је кабинету Александра II да заузме тврђи став у односу на западноевропске силе. Као резултат тога, „пољско питање" је уклоњено са међународне агенде. До лета 1864. побуна у западним областима Русије је угашена.

С друге стране, на прекретници Грађанског рата, ескадриле са којих су се вијориле застава Руске империје, играле су за Вашингтон улогу гаранта безбедности од страног мешања. У политици понекад није потребно да пушка пуца; довољно је да је напуњена и усмерени на непријатеља.

Током боравка руских поморских снага у Америци, федералне снаге оствариле су значајне војне успехе, повећао се ауторитет Линколнове администрације и ојачао међународни положај земље.

Опроштајни банкет

На опроштајном банкету у част руске ескадриле у Бостону 7. јуна 1864. речено је: „Руска ескадрила није са собом понела никакво оружје или гранате за сузбијање устанка, оне нам нису потребне, али са собом је донела и више од овога: осећај међународног братства, своју моралну помоћ... Русија се показала нашим мудрим, чврстим и поузданим пријатељем".

Руски медвед и америчке драгане, карикатура из "Харперс магазина" 1871.

Амерички државни секретар Севарда је оценио: „Иако је руска флота дошла из својих разлога, предност њеног присуства била је да убеди Енглеску и Француску да је дошла да заштити Сједињене Државе од њиховог мешања."

У америчкој амбасади у Санкт Петербургу, на пријему приређеном за руске морнаре који су се вратили, секретар америчке амбасаде Берг рекао је: „Између нас постоји пријатељство над којим нема сенке лоших успомена. Није тешко замислити огромне предности које таква политика може пружити свим владама света ако је се пажљиво придржавају у међународним односима."

Сматрајући се дужном Русији, америчка влада је 1866. године одлучила да пошаље у Русију „посебну депутацију" да изрази захвалност Сједињених Држава цару и руском народу на помоћи пруженој слањем руских ескадрила у Америку.

Данас, 150 година касније, ове речи нестварно звуче, јер у контексту данашњих америчко-руских односа, тешко да може и да се замисли да су оне икада размењене између ове две велике силе.

ДРАГАН БИСЕНИЋ, ОКО