„Ноћни вукови“ доносе икону погинулог руског војника у цркву у Косовској Митровици

06.06.2021. год.

Икона Евгенија Родионова, руског војника кога су терористи свирепо убили током Првог чеченског рата јер није хтео да се одрекне крста и православне вере, ускоро из Русије - по жељи његове мајке - стиже у Косовску Митровицу, у Цркву Светог Димитрија, где се већ налази фреска са његовим ликом.

Икону коју његова мајка Љубов Родионова шаље србској цркви на Космету, у Србију ће донети Слободан Башић, припадник „Ноћних вукова“ и ветеран 63. Падобранске бригаде, који борави у Русији, где је возио десетодневни мото-марш „Србски ратник“ посвећен србском монаху Харитону, који је зверски убијен на Косову и Метохији 1999. године, пише Спутњик.

И Радионов и монах Харитон убијени су из истог разлога и готово на исти начин – прво су брутално мучени, а онда им је одсечена глава, пошто нису хтели да се одрекну крста и православља.

Евгенијe или Жења, како га одмила зову, са још тројицом својих сабораца заробљен је фебруара 1996. године, када су током страже зауставили возило хитне помоћи којим је шверцовано оружје. Сто дана су провели у заробљеништву, у терористичком кампу, где су окрутно мучени. Пред Евгенија је стављен избор – или ће да живи и пређе у ислам, или га чека најстрашнија смрт. Одбио је да се одрекне православне вере и свог крста који је носио око врата и по коме ће га мајка касније идентификовати. Због тога је кажњен на зверски начин - одсецањем главе. Убијен је на свој рођендан, 19. маја 1996. године. Било му је свега 19 година.

Постао је симбол храбрости, части, оданости и вере. Постхумно је одликован Орденом за храброст, а 2003. године појавила се иницијатива да буде канонизован.

Био је син јединац Љубове Родионове и њеног супруга Александра, који је умро на гробу свог сина, само четири дана након што га је сахранио – спустио је на гроб неколико бомбона, пригрлио је земљу и више никада није устао.

У тренутку кад је Жења заробљен, мајци је јављено да је дезертирао. Чињеница да су руски војници, ипак, заробљени постала је очигледна тек након детаљне истраге и откривања трагова крви и борбе на месту догађаја. Трагови неравноправне борбе – између руских војника и бројнијих милитаната - остаће видљиви и седам дана касније када је у ратну Чеченију стигла Љубов Родинова у потрази за својим сином, како се тада још веровало, дезертером.

Седам месеци је трагала за својим јединцем - меци су јој летели oкo главе, пролазила је кроз најопасније ратне зоне, састајала се и преговарала са терористима и сепаратистима, али није одустајала.

Мајка-храброст није одустала ни након што су је терористи брутално претукли, сломивши јој кичму. Обишла је више од 70 села и планинских аула (утврђених села на Кавказу) док није пронашла свог Жењу. Мртвог. Обезглављеног. Али, са крстом око врата.

Својим рукама копала раку

Сопственим рукама је копала земљу на месту где су покопани остаци њеног сина и његових другова. Препознала га је по крстићу ког ни по цену живота није хтео да скине, а касније је и експертизом потврђен његов идентитет. Пре тога је 17 пута ишла на преговоре са Русланом Хајхоројевим - убицом свога сина, командиром и бригадним генералом терористичких формација, који јој је и открио место на коме је њен син покопан, након што је за то затражио новац.

„Жива глава је тамо имала своју цену, и мртва такође“, рекла је једном приликом.

Дала је стан под хипотеку и однела новац. Жењин крстић је касније предала Храму Светог Николе у Пижију, где је неколико година чуван у олтару.

На дан сахране лично је пребацила тело свог сина из металног у дрвени ковчег.

Крај Бамута, места где су пронађена тела младих војника, локално муслиманско становништво је помогло да се постави православни крст, у нади да ће им „Бог опростити невино проливену крв“.

После смрти сина, Љубов је посетила Чеченију више од 60 пута – носила је храну и одећу за војнике. Прву помоћ је однела новембра 1999, на Мајчин дан. Од тада до данас непрестано помаже војницима и свима којима је помоћ потребна.

Србско и руско војничко знамење на Жењином гробу

Управо због хуманитарног рада и није могла Башићу лично да преда икону свога сина, коју шаље на Космет. Икону мученика Евгенија дала је члановима руског мото-клуба „Ноћни вукови“ да је предају србском „вуку“.

„Отишли смо у Подољск на позив његове мајке, која је игром случаја носила неку помоћ војницима, па није могла да се види са нама. Оставио сам за њу поклон – икону оца Харитона, а преузео сам икону мученика Евгенија коју ћу однети на Космет, у Цркву Светог Димитрија, где се налази и његова фреска, а која се ту појавила на иницијативу људи из Косовске Митровице. То се десило у време кад се и у Русији јако мало знало о Евгенију. Међутим, наши људи са Космета су ми испричали да су Жењину слику добили од наших монаха са Свете Горе и да је фреска направљена управо по тој слици. Интересантно је да се појавила баш на Косову“, каже Башић.

Он је са руским „Ноћним вуковима“ посетио и Жењин гроб, који свакодневно посећује велики број људи. На крсту изнад гроба стоји натпис: „Овде почива руски војник Евгениј Родионов, који је бранећи отаџбину и неодричући се Христа, погубљен код Бамута 23. маја 1996. године“.

„Посетили смо и гроб који је препун цвећа, а испричали су ми да га људи буквално свакодневно доносе. Поред крста постоји једна мала ниша, где војници остављају своје ордење и ознаке. И ја сам са беретке скинуо своју ознаку 63. Падобранске бригаде. То се, иначе, никад не ради, али било је толико емотивно да нисам могао а да то не учиним. Мој пријатељ Жења је такође скинуо свој велики крст - орден који се даје ветеранима који су учествовали у ратним дејствима, тако да смо фактички оставили ознаке руске и српске јединице“, прича Башић.

„На гробу поред крста постоји једна мала ниша, где војници остављају своје ордење и ознаке. И ја сам са беретке скинуо своју ознаку 63. Падобранске бригаде. То се, иначе, никад не ради, али било је толико емотивно да нисам могао а да то не учиним“, прича Башић.

Имао је и телефонски разговор са Жењином мајком. Плакала је. Дирнута је чињеницом да се о њеном сину зна и у Србији. А, и у многим другим земљама га славе. Називају га „Евгеније руски“.

„Нисмо дуго причали, пошто се расплакала. Врло је тешко, потресно и сад док причам о томе стоји ми кнедла у грлу. Она је већ у годинама, доста ради и помаже војницима. Тешко је и замислити како је мајци кад изгуби дете. Месецима га је тражила како би га достојно сахранила. Након тога, да би наставила са животом, није имала другог избора него да се посвети неком вишем циљу, па се посветила хуманитарном раду… Позвао сам је да посети Косово и Метохију и врло је могуће да ће се одазвати позиву. Она зна и за оца Харитона, а дирнуло је то што ћу у повратку однети икону њеног сина на Космет. За мене ће то бити велика част…“, прича Башић, ратни ветеран, додајући да руски „Ноћни вукови“ Љубову Радионову редовно посећују у Подољску, обилазе је и брину о њој.

Руслан Хајхоројев, који је преузео одговорност за убиство Евгенија Родионова и још тројице његових сабораца, убијен је током Другог Чеченског рата, у лето 1999. године. По једној верзији, умро је у болници од задобијених рана, а по другој убијен је заједно са братом због крвне освете.

Оливера Икодиновић, Спутњик