Колико пута су Руси заузели Берлин

Руси су три пута заузимали Берлин у различитим историјским тренуцима. Али никада нису пролили толико крви као 1945. године.

1760. година

Житељи Берлина су 9. октобра 1760. године први пут угледали руске војнике како улазе у њихов град. Било је то у такозваном Седмогодишњем рату (1756-1763). У том конфликту се краљевина Пруска, чија је Берлин био престоница, супроставила уједињеним снагама Аустрије и Русије, пише Russia beyond.

Заузимање Берлина 28. септембра 1760.

Александар Коцебу

Беч и Санкт Петербург су били крајње забринути због агресивне политике пруског краља Фридриха II, за чије владавине је Пруска створила једну од најбољих армија на континенту. Некада мала кнежевина упорно је ширила своје територије и почела да прераста у моћну државу. Рат је био неизбежан.

Русија могла заузети пруску престоницу још 1759. године, када су 12. августа савезничке трупе потукле армију краља Фридриха у бици код Кунерсдорфа. Међутим, уместо да крену на незаштићени Берлин, савезници су кренули на сасвим другу страну, у правцу Котбуса. Поражен и обрадован, пруски монарх је овај догађај назвао „чудом Бранденбуршког дома“.

Али зато наредне године више ништа није могло да спасе град. Почетком октобра је на Берлин кренуо корпус руског генерала Захара Чернишева са 20.000 војника и корпус аустријског генерала Франца Ласија са 15.000 људи.

Немци су успели да одбију први напад руских трупа, али су се убрзо на јужним прилазима граду појавили Аустријанци. Пруске трупе су одступиле без борбе. Савезници су ушли у град 9. октобра.

Руски генерал саксонског порекла Готлиб Тотлебен захтевао је од града прилично велику контрибуцију у висини од 1,5 милиона талира, а као трофеј је запленио све краљевске мануфактуре и арсенал. Није, међутим, дозволио да се град похара, на чему су инсистирали Аустријанци, будући да су били кивни на Прусе. „Хвала Русима, они су спасли Берлин од ужаса којим су Аустријанци претили мојој престоници“, рећи ће касније Фридрих II.

Руси и Аустријанци су само три дана остали у запоседнутом граду. Сазнавши да је на Берлин кренула армија пруског краља са 70.000 војника они су 12. октобра журно напустили град.

1813. година

Руске трупе су 1812. године на својој територији потукле Наполеонову „Велику армију“, а затим су кренуле у ослобађање Европе од власти „корзиканског људождера“.

 

Антон Хофман

Једна од првих држава на њиховом путу била је краљевина Пруска. Она је 1806. године доживела низ тешких пораза, услед чега је изгубила скоро половину своје територије и од тада је била принуђена да се придржава француске политике. Зато је и у Наполеоновој најезди на Русију учествовало неколико десетина хиљада Пруса.

Међутим, када су се у јануару 1813. године руски војници појавили на граници Источне Пруске, краљ Фридрих Вилхелм III је схватио да је дошло време за промену стране у рату. Пруске трупе су се одмах придружиле руској армији која је напредовала и постарале се да протерају Французе са своје територије.

Током фебруара је већи део краљевине ослобођен, али је у непријатељским рукама ипак остало неколико великих градова, укључујући и Берлин. Офанзиву на пруску престоницу предводиле су трупе генерала Николаја Репњина-Волконског и Александра Чернишева. Овај други је био род Захару Чернишеву и фактички је наставио породичну традицију заузимања Берлина.

Неколико стотина козака се пробило у град 20. фебруара, пре него што је пристигла главнина. „Почело је тако што су у поноћ кроз Бранденбуршку капију упали козаци, растерали су и делимично побили стражаре код капије и са невиђеном храброшћу појединачно или у мањим групама пројурили кроз град с краја на крај“, сећао се један житељ Берлина. Снаге су, међутим, биле неравне, тако да је тај одред морао да одступи.

Французи нису имали довољно коња и зато никако нису могли да осујете летеће козачке одреде који су се пробијали у француску позадину и одсецали им комуникације. Када су најзад руске трупе форсирале Одру, командант гарнизона маршал Лоран Гувион Сен-Сир одлучио је да напусти Берлин.

Французи су се повукли у последњи моменат. Руске трупе су ушле у град већ 4. марта. Житељи су их топло дочекали. Генерал Петар Витгенштејн је поднео извештај да се „из сто хиљада грла орило ’Живео Александар, наш избавитељ!’, и на свим лицима се видела велика радост и наклоност, тако да ниједна кичица не би била кадра да прикаже ту изванредну слику...“

1945. година

Совјетске трупе су 25. априла затвориле обруч око Берлина и већ наредног дана кренуле у одлучујући јуриш на „зверску јазбину“. Око 400.000 војника Црвене армије учествовало је у уличним борбама, а град је бранило 200.000 војника Вермахта, припадника СС дивизија и добровољаца Фолксштурма.

Совјетске трупе током Параде Победе савезничких снага у Берлину.

Виктор Тјомин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Немци су учинили све како би свој главни град претворили у неосвојиву тврђаву. Свака улица је била линија одбране препуна барикада, бункера, ровова и митраљеских гнезда. Непријатељ је користио берлински метро за скривено и брзо пребацивање трупа. У њему су се војници крили од совјетске артиљерије и авијације.

Што су совјетски војници били ближи центру града отпор је био све жешћи. „Када смо почели да прилазимо централним рејонима, где су биле велике зграде са гранитним темељима, почели су проблеми“, сећао се млађи водник Павел Виник: „Рецимо, испред нас је улица, а на раскрсници зграда у којој су доњи спратови претворени у пушкарнице. Ту је цела улица брисани простор. Ниједан тенк не може ту да прође!“

Крваве битке за Рајхстаг почеле су 30. априла. „Дејства људи су се у огромној згради распала на појединачне окршаје“, написао је у својим мемоарима генерал-мајор Василиј Шатилов: „Групе су почеле да се пробијају на спрат, често раздвојене, лоше се оријентишући у лавиринтима ходника и дворана. Одлучујућу улогу је имала иницијатива тих група и сваког појединачног војника“.

На крову Рајхстага је 1. маја подигнута црвена застава, али су окршаји трајали још цео један дан.

После Хитлеровог самоубиства 30. априла на положај совјетске команде стигао је начелник генералштаба немачких копнених трупа, генерал Ханс Кребс. Он је понудио примирје, али је добио одговор да ће СССР прихватити само беспоговорну капитулацију. Ново немачко руководство није прихватило ту опцију, тако да су борбе обновљене са новом жестином.

 

Сергеј Шимански/Sputnik

Отпор бранилаца града није потрајао дуго, тако да је већ 2. маја берлински гарнизон капитулирао. Тај успех је постигнут по цену живота преко 75.000 совјетских војника.

Олег Јегоров, Russia beyond