Међународна заједница изазивач кризе на територији СФР Југославије, 2 део

01.05.2021. год.

КРИТИЧНИ ОДНОС ПРЕМА АНГАЖОВАЊУ ТЗВ. МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ НА СТРАНИ МУСЛИМАНСКО-ХРВАТСКЕ КОАЛИЦИЈЕ

Међутим, поред негативаног и некоректног односа према Србима од стране тзв. Међународне заједнице – чланица НАТО-а на челу са САД и неких исламских земаља, доста је примера критичког односа према ангажовању те тзв. међународне заједнице на страни муслиманско – хрватске коалиције, па из самих тих земаља. Многи државници, бивши политичари, политички аналитичари, високи војни руководиоци и медији су имали сасвим супротан став од те тзв. међународне заједнице. Могуће је само неке од тих ставова навести:

- Тако, Индијски лист «Патриот» објавио је, 18. августа 1992. године, коментар у којем се истиче да се Србима у Босни мора признати право на независност, јер је то исто право признато и дато и Хрватима и Словенцима. «Не може постојати један закон за Хрвате, Словенце и Босанце, а други за Србе», истиче се у коментару и наглашава да је решење кризе у Босни и бившој Југославији једино могуће ако се Србима у Хрватској и Босни, као и Хрватима и Босанцима, дозволи да имају своју независну «државу».

Признавањем независности Босне и Херцеговине, западне земље су починиле прави криминал, коментарише овај индијски лист 20. децембра 1992. године Признавање Словеније и Хрватске била је потпуна глупост, али је после таквог корака исти принцип морао да се примени и за Србе. Тврдња да Срби, Хрвати и Словенци не могу да живе више заједно, тада је на Западу истицана као апсолутна истина. Сада међутим Запад тврди да муслимани, Срби и Хрвати могу срећно и заједно да живе у једној, интегралној Босни, што је такође ноторна глупост, каже «Патриот». Муслимани су религијска групација, а не народ, босански муслимни су пореклом Срби и природно је да живе у србској држави, тврди «Патриот». Реалност је видљива у Босни – Хрвати и Срби већ имају своје државе и сасвим је нормално очекивати да следећа фаза буде присаједињење тих делове Босне матичним земљама – Србији и Хрватској.

- Париски «Либерасион», 22. авгсута 1992. гдоине, тврди да «власти Босни и Херцеговини» спроводе политику етничког чишћења, мада се упорно бране од таквих оптужби, а репортер часописа «Инденпедент», дана 23. августа 1992. године, из Њујорка на основу увида у поверљиве извештаје, који су теренски команданти УНПРОФОРа. доставили генералу Сатишу Намбијару, тврди да су неколико најстравичнијих покоља у Сарајеву, укључујући и убиство 16 цивила у реду за хлеб, починили муслимани да би придобили светско јавно мнење за војну инетрвенцију, а не Срби који окружују град.

- Москва је први пут, 22. новемра 1992. године, јавно опоменула Турску да њена улога у рату у Босни и Херцеговини «није незапажена». Анкари је пребачено да се веома активно определила за политичко, материјално и свако друго помагање муслиманима.

- «У бившој Босни и Херцеговини се води народноослободилачки рат Срба са својим вековним угњетачима и крвницима и то за свој биолошки опстанак», пише московска «Правда» 14, јула 1992. године. «Рат који никако није међународни конфликт, како га погрешно назива међународна заједница, истовремено је и антиколонијални и међуконфесионални и антиинтревен ционистички, али никако није грађански». По мишљењу Владимира Макарова, «пошто се почетком јуна 1994. године на простору бивше Босне и Херцеговине образовала Федерација Босне и Херцеговине, са перспективом њеног прикључења Хрватској, сукобљене стране више нису грађани једне езмље. Пупчана врпца легитимитета постојања босанских Турака и Хрвата на србској земљи је прекинута». Итересантан је, по «Правди», национални састав становништва на простору бивше Босне и Херцеговине које се састоји од староседелаца босанских Срба, од досељеника Хрвата – колониста, до босанских муслимана.

- Лист Министарства одбране «Краснаја звезда», 17. августа 1994. године, пише да је мировна улога Уједињених нација у бившој Босни изопачена и да су се оне сврстале на једну од страна у конфликту. Данас ни за кога није тајна, каже лист, да су Уједињене нације стале на страну оних западних сила које се, пропагирајући тезу о наводној србској агресији, отворено непријатељски односе према једној од страна у конфликту. Није због тога случајно да се поједини посматрачи Уједињених нација, како наводи лист, кроз прсте гледали на зверства муслиманских фанатика и хрватских усташа, прикупљајући у исто време податке о димној завеси Уједињених нација иза које се муслимани у Босни наоружавају. Лист цитира америчке изворе према којима је прошле године за наоружавање муслимана дато 15 милиона долара, које су наводно исламске земље прикупиле на име хуманитарне помоћи. Лист Министарства одбране Русије закључује да се из рата у Босни мора извучи поука да се људи не могу силом натерати да живе заједно, као што се силом не могу раздвајати.

Србском народу на овом простору престоји још једна одлука, можда највећа у његовој досадашњој историји. Да ли рећи «ДА» мапама такозване светске Конгтакт-групе и изгубити заувек вековна огњишта, издати своју српску браћу која живе на тим просторима у име неког планираног мира или пак рећи «НЕ» и преузети на себе одговорност за све оно чиме нам прете светски моћници. Запад је понудио «решење». Скројио је нове границе, којима је србски народ збио у торове окружене непријатељем. Индустрију, плодно земљиште, вековна србска огњишта, они су доделили Хрватима и муслиманима. Тај исти запад заборавио је једно, да о промени граница одлучује народ.

«ОДСКОЧНА ДАСКА» КА ЕВРОАЗИЈИ

На тајном састанку у Бриселу 13. марта 1999. године челници НАТО (присутни генерали Клаус Науман, Весли Кларк, Шварцкопф, Андерсон, Роузман, Жак Клајн; Вилијем Вокер и Бербжнар Кушнер) су донели одлуку о нападу на Југославију. Тада је, између осталих циљева, зацртано да се «створе услови за стварање нзависне државе Косово, која ће функционисати само уз присуство НАТО снага, а оне се неће повлачити најмање двадесет година. Независна држава Косово ће се касније припојити Албанији и уз узимање територије Србије, западне Македоније, Малесије од Црне Горе и северног дела Грчке створити Велику Албанију, која ће доминирати Балканом и свим путним и ваздушним коридорима према Азији и Африци».

Косово и Метохија су простор који има у геостратешком смислу веома значајан положај. Из тог разлога је његово одузимање од Србије било ближи циљ агресије на Савезну Републику Југославију, па је немачки политичар Вили Вимер упутио меморандум канцелару Шредеру 2. маја 2000. године о политици Сједињених Америчких Држава коју су амерички високи представници изложили на конференцији савезника у Братислави крајем априла 2000. године на којој су Американци «тражили да се у кругу савезника што је могуће брже изврши међународно признавање независне државе Косово «.

Из тог простора могуће је контролисати појас од Јадранског до Црног мора, посебно због чињенице да је Албанија претворена у базу НАТО-а и да су Бугарска у Турска чланице тог савеза. У таквој ситуацији Србија се испречила као сметња на путу чврсте географске повезаности у складу са стратешким америчким плановима о Евроазији. Због тога је требало окупирати Косово и Метохију као територијалну спону од Албаније до Турске. Иако је ово мали простор, он је по својој конфигурацији и са својом инфраструктуром погодан за инсталирање војних база великог капацитета. Тако ће НАТО, односно Сједињене Америчке Државе, имати снажно упориште и положај који директно угрожава руске стратешке интересе на Балкану, Европи и азијском континенту. Контрола овог простира отвара путеве према Блиском и Средњем истоку, као и према Каспијском мору и изворима нафте у том подручју. Циљ је одсецање Русије од јужних мора и њено потискивање на север.

«На путу остваривања своје стратегије освајања света, Сједињене Америчке Државе су уз помоћ својих европских савезника, иначе бивших колонијалних сила, а користећи НАТО као офанзивну и агресивну војну организацију, под плаштом демократије и заштите људских права, агресијом на Југославију дошле на линију која дели Европу од источног дела света и Азије, на то, како каже Харолд Мекиндер, 'стожерно подручје', 'срце земље' и 'одскочну даску за господарење светом'. По свом положају Космет је 'трбух' Југоисточне Европе, а у историјском, историјско-културном, економском и геополитичком погледу битно подручје великог стратешког значаја за Србију».

За остваривање свог циља, НАТО и Сједињене Америчке Државе су искористили чињеницу да већину становништва Косова и Метохије чине Албанци који су током протеклог века на геноцидан начин протерали Србе, Црногорце и друге неалбанске народе. На ово подручје током прошлог века доселило се стотине хиљада становника Албаније стварајући тако повољно тло за стварање тзв. Велике Албаније.

Необориве су чињенице да су Албанци на Косову и Метохији уживали сва права националних мањина, да је Косово и Метохија постојбина и колевка србског народа, да су ту најстарији србски верски објекти са манастирима у којима је вековима било седиште Српске православне цркве.

«Творци стратегије новог светског поретка и њихових планова према Југославији и Космету као њеном делу веома добро познају све ове историјске чињенице као и стање и односе на подручју ове покрајине. Приликом опредељивања непосредних циљева, метода и средстава за реализовање својих планова освајања Југославије очигледно је процењено да су Косово и Метохија не само важна геостратешка тачка већ да по њиховом мишљењу представља најслабију тачку и најосетљивије место на које треба извршити удар споља уз помоћ дуго припреманих снажних терористичких група и организација Албанаца на Космету и из Албаније. Наравно за један такав подухват и једну замашну и ризичну операцију, пуну неизвесности у њено исходиште и последице на најширем међународном плану, актери агресије на Југославију преко и поводом Космета морали су се потрудити да политички и пропагандно припреме терен због своје и светске јавности. Они су стога у дужем периоду, нарочито током 1998. и почетком 1999. године водили опсежну пропагандну кампању чија је поента била на тобож обесправљеном албанском становништву и на захтеву да се Косову и Метохији обезбеди већа аутономија. То је наравно, како се касније показало, била пропагандна магла да се прикрију прави циљеви».

Проглашењем независности Косова од Србије је истовремено проглашење зависности од Сједињених Америчких Држава. Данас Сједињене Америчке Државе дискретно контролишу све балканске државице и ентитете са значајном муслиманском популацијом.

Ангажовањем на Косову и Метохији Сједињене Америчке Државе су запоселе кључну геостратегијску тачку Балкана, са које је могуће контролисати снопове важних трансбалканских директриса и геостратегијских праваца према Истоку, Северозападу и Југоистоку, а у НАТО су уградиле елементе који ће искључити у догледно време угрожавање њиховог присуства и интереса у Европи. Поседовањем ове кључне тачке Балкана повећава се стратегијска дубина НАТО у односу на Руску Федерацију и нарушава регионална војна равнотежа на споју евроазијског континента у корист НАТО. Одавде се доминира Црним морем, Јадранским морем и Средоземљем. Пребазирање дела НАТО снага на простор Југоисточне Европе и Балканског полуострва представља стратешко приближавање ваздухопловно-копнених снага НАТО простору средње Азије и централних делова евроазијског континента.

Поред омогућавања маневра и дејстава снага НАТО у свим правцима, Косово и Метохија су омогућили дислоцирање бројних снага са територије Западне Европе, посебно Немачке, контролу комуникација, контролу ширења ислама у Европи...

У том циљу је и изграђена војна база «Бондстил» код Урошевца, највећа америчка база на свету изван Сједињених Америчких Држава као први корак ка ширењу америчких база према Истоку. Ширење база настављено је споразумом са Румунијом у Бугарском о отварању по четири базе на територији сваке од њих. Интересанто је да ће две базе код бугарске луке Бургас бити лоциране у близини рачве два европска гасовода. Планира се отварање противракетних база у Пољској и Чешкој. Тако је данас у Еврoпи више база него у време хладног рата.

ЗАКЉУЧАК

Нестанком Варшавског уговора и распадом Совјетског Савеза нестао је и вишеполарни систем односа у међународној заједници. Сједињене Америчке Државе су остале без конкурента на геополитичкој сцени. Да би ова преостала светска велесила остварила свој концепт трајног прусуства на свим важним подручјима искористила је свој положај водеће силе у Северноатлантском савезу (НАТО). Уместо «угрожавања од стране Совјетског Савеза» наметнуто је «угрожавање безбедности осталих чланица овог преосталог војног савеза».

Да би остварио концепт трајног присуства НАТО је морао изаћи изван зоне одговорности која је дефинисана Вашингтонским споразумом 1949. године и на 50-годишњицу свог постојања је тестирао свој нови стратешки концепт на територији Савезне Републике Југославије измишљајући хуманитарну катастрофу на територији Косова и Метохије. Покренуте су најјаче војне снаге против једне мале независне државе.

За такву акцију више је разлога: (1) борба за опстанак НАТО (читај Сједињених Америчких Држава) на европском тлу и спречавање јачања утицаја уједињене Немачке на простору Балканског полуострва и остварења вековног немачког сна о продору на исток; (2) заузимање «одскочне даске» за продор према простору Евроазије ка огромним природним резервама, које су према америчком ставу неправилно подељене, на једном од кракова клешта којима се обухвата Руска Федерација ; (3) Сједињене Америчке Државе путем подршке босанско-херцеговачким муслиманима и Албанциа на Косову и Метохији настоје да докажу да нису антимуслимански оријентисане , али и да остваре замисао Бжежинског да се кордоном муслиманских земаља изолује и неутралише Русија и одсече од европског залеђа пресецајући јој путеве према топлим морима.

Америчка глобана хегемонија са системом савеза и коалиција обухватила је читаву планету. Западна коалиција, коју представља НАТО, обухватила је најутицајније државе Европе и Америке, стварајући од Сједињених Америчких Држава кључног предводника. НАТО има стратешки значај у остваривању националних интереса западноеропских држава и Сједињених Америчких држава, у првом реду економских. Због тога су у НАТО-у брзо извршене доктринарне и организационе припреме да ова организација замени снаге Организације Уједињених нација у «успостављању мира» у свим регионима света, односно успостављања новог светског поретка.

Уместо хладног рата отворено је више ратова у којима се интензивно троши ратни материјал и стварају услови за прозводњу новог. Војни ефекти НАТО-а се приближавају енергетским изворима Блиског истока и токовима транспорта нафте и гаса из Каспијског базена, тј. регионима будућих жаришта сукоба, како би се што ефикасније контролисале регионалне и локалне кризе и тиме »штитила нациноална безбедност» Сједињених Америчких Држава. Западна алијанса се поставља као фактор успостављања и одржавања мира у свету у сарадњи, често и без ње, са Организацијом Уједињених нација настојећи да из те улоге временом потпуно истисне војне снаге Организације Уједињених нација, стално наглашавајући да су «оне неефикасне».

Ова политика је примењена против Војске Републике Српске 1995, Ирака, Савезне Републике Југославије 1999. године. Покрајина Косово и Метохија је после тога пружила могућност да НАТО постане независан од било које међународне организације. У ту сврху је обезбеђена медијска подршка, одабрана терминологија, обезбеђена прикривена концепција и све што то требало да увери свет у неопходност НАТО-а као лидера у систему европске безбедности.

Рат НАТО-а против Савезне Републике Југославије је представљао фазу изградње система управљања светом демонстрацијом силе против држава које се не покоравају онима који заводе нови светски поредак без одобрења Уједињених нација, наглашавајући да НАТО има приоритете у односу на Организацију Уједињених нација и ОЕБС, рушећи тако систем међународног права, проверавајући тако рекацију појединих европских држава и Русије на легитимисање агресије и смањивање улоге Уједињених нација.

Западне силе на челу са Сједињеним Америчким Државама нису случајно одабрале правац ширења зоне НАТО на исток и југоисток Европе, посебно проширивањем обавеза на земље Источне Европе, које си биле чланице Варшавског уговора.. Тиме се раелизује стратегија о «контроли и управљању кризама». Као крајњи циљ проширења НАТО постављен је да се Русија потисне на периферију европских збивања и да се њен утицај ограничи, те да Сједињене Америчке Државе остану једина светска велесила.

Тако је НАТО постао америчка «шапа» над Европом и представља «сратешка клешта која се стежу око Русије», као политичког центра Евроазије.

И на крају, теоретичари су закључили да је «рат ништа друго него наставак политике другим сресствима» , а развој догађаја око Косова и Метохије потврђује тврдњу да је и «мир наставак рата другим средствима». Да је тако говори и чињеница да Косово и даље има централно место у стратегијским приоритетима Запада, да се после проглашења независности Косова врши огроман притисак на земље, па и на саму Србију да признају ту незаисност и тако омогуће улазак ове самопроглашене државе у Уједињене нације и тако оствари циљ Сједињених Америчких Држава водеће силе јединог преосталог војног савеза у свету.

Бошко Антић

контраадмирал у пензији