Међународна заједница изазивач кризе на територији СФР Југославије

01.05.2021. год.

Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији

ПОКУШАЈ ОСАМОСТАЉИВАЊА ЕВРОПЕ

Након уједињења Немачке активности Западне Европе усмерене су ка остварењу напора Немачке, Француске, Белгије и Шпаније да створе европску армију и да Еврпска заједница преузме обавезе око европске безбедности. У том светлу треба и разматрати покушаје Западноевропске уније да се ангажовањем у Југсоалвији докаже и убеди противнике у оправадност својих ставова, односно способности да војним ангажовањем спречава сукобе у Европи и обезбеди увођење новог светског поретка.

Кмисија за одбрану Западноецроспек уније усвојиал је Оперативни план у вези са сутуацијом у јусолавији. Настојање Заоадне Европе да преузме одлучујућу улогу у ангажовању у југспавијим која је од оснавња НАТОа до избијања кризе У Југсаквији остала пасивна и у сенци НАТО-а. Преелаже се формирање генералштаба за везу ас НАТО-ом и Европском заједнизом, као и да САД поашљу свог амбасадора у Унију. Можда се у томе и крије циљ упорнсоти у ангажовцању Уније, чије су чланице истовремно и чланице Евроспек азједнице о НАТО-а.

Стварањем два супростављена војна блока у свету, чије је тежиште ангажовања у Европи, створен је одбрамбени кишобран над Западном Европом, који је у рукама држала армија САД, а Европа је свој систем одбране организовала по диктату из Вашингтона, односни Пентагона. Покушаји осамостаљивања Европе нису били могући све док није дошло до проемна у односа снага на старом континенту распадо Варшавског уговора и уједињењем Немачке.

После промена у свету, посебно у Европи, поставило се питање судбине НАТО савеза, па су се појавиле две варијанте: трансформација у складу са ситуацијом и потпуно распуштање.

Заговорници прве варијанте смтрали су да у измењенојситауцвији у Европи НАТО мора да прионађе ис трафтегоју идоктрину нових обика ангажоавања, до формиарња „евроспкогс туба безбедности“. У „Лондонској декларацији“ (јули1990) дефиснианис усонобвни задави иправци развиоја – формирање муктинационланих снага изаена „истурее офбаре“ војномс тратегијомасновнао на употреби мањих брзопокретних снага на билокомкризном опристору.

Заговорници опстанка НАТО-а истцали су многобројне политчке, војне и психолошке чиниоце за опстанак Савеза и у новим условима, настојећи да САД и даље имају непосредан утицај на европска војнополитичка кретања, у складу са зацртаном политиком „чувара“ новог свестког поретка тврдећи да европске чланице НАТО.а нису достигле степен који гарантује безбедност сваке од њих у условима непостојања заједничког војног савеза.

Заговорници укидања НАТО-а и осамостаљивања Европе тврде да је НАТО уједињењем Немачке, повлачењем совјетских снага из источноевропских земаља и споразумом о смањењу конвенционалног наоружања дошао у фазу кад треба да нестане. Због тога заговарају одвајање европске безбедносне структура од САД, које треба да се повујку из Европе.

Постављено је питање која ће иснтитуција заменити НАТО у случају његовог нестанка. По многима КЕБС би био најпогоднији за Европљане, а противници су тврдили да је КЕБС прегломазан и да се његов Центар за спречавање сукоба не може поредити са високинтегрисаном структуром НАТО.

ПРЕДВОДНИЦИ ТЗВ. МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

САД имају политику као плод јасне оцене одређених кругова, а не „грешке“. То су: (1) тежња да се успори процес европске интеграције, стабилизује политичка улога САД у Европи, учвсрти у свести НАТО на Блакану, као полигона за потврђивање доминантне улоге НАТО у Европи и његову незамењивост у Европи. Управо кроз ту организацију САД покушавају да своје повремено присуство у Европи претворе у стално; (2) жеља да се распад бивше Југославије искористи за распад бившег СССР-а; (3) путем подршке босанско-херцеговачким муслиманима докаже да САД нису априори антимуслимански оријентисане.

Амерички новинар „New York Times“ Дејвид Бајндар наводи да су „САД разрадиле стратегију политичке, економске и војне изолације Србије. Та концепција укључује и војну сарадњу с босанским муслиманима... Људи из окружења Алберта Гора, можда Клинтон и, рецимо, Лајк били би срећни ако би свели Србију на пољопривредно друштво“.

Ради бољег и јаснијег сагледавања догађаја на Балканском полуострву, у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији почетком деведесетих година двадесетог века, неопходно је имати на уму америчку студију “Интегралне дугорочне војне стратегије САД до 2010. године” под називом “Селективно одвраћање”, која је објављена средином јануара 1988. године.

У време догађаја у Хрватској Сједињене Америчке Државе јавно настављају са подршком СФР Југославији. Џејмс Бејкер, државни секретар за спољну политику, каже: “Америка жели да види демократску јединствену Југославију”. Након одлуке Председништва СФР Југославије да демобилише резервни састав милиције у Хрватској, Ворен Цимерман саопштава да “САД подржавају младу демократију у Хрватској и интерним каналима шаљу поруку да Сједињене Америчке Државе неће подржати ангажовање Југословенске народне армије у Хрватској” . Индијски генерал Сатиш Намбијар у писму Савету безбедности каже: “Портретисање Срба као злих, а свих других као добрих није само контрапродуктивно већ и нечасно. По ономе што сам ја видео, све три стране су подједнако криве, али само Срби признају да нису анђели док други и даље инсистирају да јесу. Ја нисам био сведок никаквог геноцида осим убитстава и масакра на свим странама који су типични за овакве конфликте. Мени је сасвим логично то да ако су Словенци, Хрвати и Бошњаци имали право да се одцијепе од Југославије, онда и Срби из Босне и Херцеговине имају исто право да се отцијепе. Један од највећих проблема на терену до сада је одбијање америчке администрације да види да Срби у Босни имају валидна права и оправдане жалбе...” .

Многи званичници наведених међународних субјеката примали су вође сепаратиста. Тако је, између осталих, заменик државног секретара Сједињених Америчких Држава Лоренс Иглбергер примио Алију Изетбеговића, Ханс Дитрих Геншер Ејупа Ганића и Хариса Силајџића 21. августа 1991, а папа Павле Јован Други Алију Изетбеговића 23.августа 1991. године.

У исто време Србија је оптуживана као виновник рата у Босни и Херцеговини. Лоренс Иглебергер је изјавио да је “Велика Србија рак рана која се може ширити” потпуно заборављајући да наброји и Велику Хрватску, Велику Албанију, Велику Мађарску... .

У време распламсавања рата укинута је економска помоћ Србији. Европска економска заједница и Сједињене Америчке Државе увеле су санкције Србији.

Ричард Холбрук је изјавио да су Сједињене Америчке Државе биле на страни муслимана Босне и Херцеговине. То је потврдио и Мухамед Филиповић: “Зулфикар и Кољевић започели да објашњавају (у телевизијској емисији 8. јула 1991. године - напомена аутора) разлоге због којих су вођени разговори, дошао је гром из ведра неба, неко је у студио унио један папир, водитељица је погледала на тај папир, преблиједила је у лицу и почела га читати. Био је то факс из централе Странке демократске акције у коме је њено руководство устврдило да не признаје никакве разговоре, да Странка демократске акције не само да није за одређена рјешења у погледу србско-муслиманских односа него се противи и самој идеји споразума... Било је разложно помислити да је Изетбеговић из тек завршене посјете Сједињеним Америчким Државама донио неке важне новости, да је добио неке снажне у увјерљиве гаранције за очување Босне и Херцеговине, што би се могло узети као довољан разлог за отказивање разговора” . Треба напоменути да су разговори вођени уз претходну сагласност Алије Изетбеговића.

Немачка је подстицала конфликтну ситуацију од самог почетка убрзаним признавањем нових држава, искорстивши при том језик либералног европеизма да би достигла национане циљеве. Уједињена Немачка претендује на водеће мсето у политичком и економском животу у Европи. Своју политику на Балкану је спроводила неупадљиво, опрезно, али упорно. Постепено је повећавала своје учешће – члан Контакт групе, учешће у снагама за брзе интервенције.

Стратегијски циљеви Немачке на Балкану предпостављају укљућење Хрватске и Словеније у зону њених економских интереса за овладавање међународном раскрсницвом путева, обезбеђивање директног изласка на Дунав, Јадранско и средоземно море, а такође и добијање најповољнијег статуса код арапских земаља, које производе нафту и гас. Да би се остварио последњи циљ планирано је међународно призанње Босне и Херцеговине као муслиманске националне државе. За постизање својих стратегијских циљева Немачка се користила својом економском моћи. Немачка није дозволила стварање јединстене српске државе јер би она сметала остварењу ових циљева. Немачка је помоћу својих агената темељито припремала будуће догађаје , па је Кристофер у интервјуу америчким новинама „USA Today“ изјавио да Немци сносе посебну одговорност за то што је Европска заједница пристала на признање бивших југословенских република.

Француски професор историје Едуард Хусон објавио је књигу "Једна друга Немачка", у којој отворено говори о томе како и зашто су званичници из Бона, играјући дуплу политичку игру, разбили СФР Југославију.

Нису само Ватиканска банка, Опус деи, Малтешки витезови и САД активно учествовали у разбијању друге Југославије. То је са подједнаком жестином учинила и Савезна Република Немачка, која је и пре Титове смрти радила на томе да се Југославија уништи.

У другој половини седамдесетих и почетком осамдесетих, на политичку сцену наступа нова генерација немачких политичара, симпатизера Америке, Западна Немачка напушта детант и прикључује се регановској политици рушења комунистичке Европе. И док је читав Запад тада на Титову Југославију гледао као на прихватљиву комунистичку државу, Немачка је Југославију прогласила за своју политичку мету. Званични Бон је, дакле, и пре Титове смрти радио на томе да се Југославија распадне.

Унутар политичких руководећих структура на Западу многи Немци су били антијугославенски оријентисани, каже Хусон, а пре свих, Франц Јозеф Штраус, Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер. Штраус као репрезентант немачких националиста је сматрао да је Југославија вештачка творевина и посебно политички неподобна зато што је била плод версајског споразума. Кол и Геншер су прихватили ову тезу, јер је одговарала њиховом мишљењу да је Титова Југославија направљена мимо политичких интереса Немачке. И настојали су да је сруше по сваку цену. То доказује стручњак за немачку тајну службу БНД, професор Ерих Смит Енбон, који је 1995. године обелоданио извештај БНД да је званични Бон, чим је Устав СФР Југославије из 1974. усвојен, искористио југославенску децентрализацију да би учврстио своје политичке веза са Хрватском и подстакао њено одвајање.

Тај посао је обавештајно, политички и дипломатски поверен Клаусу Кинкелу, који је био на челу БНД до 1992. године, а потом је био министар спољних послова Немачке. Ја сам у то време већ почео редовно да одлазим у Немачку да прикупљам документацију и податке о немачкој спољној политици. Разговарао сам тада са многим немачким политичарима, функционерима, јавним личностима и сви су ми рекли да Срби нису једини кривци за балканско крвопролиће већ прво Немци, а потом Хрвати.

На којим чињеницама Ви заснивате тезу о искључивој одговорности Немачке за крах СФРЈ и за сатанизацију србског народа?

Одговорност нове и уједињене Немачке за ратове и распад Југославије је огромна, јер да се Бон није у то мешао било је сасвим могуће да се ситуација у СФР Југославији стабилизује и ова земља уведе у мирни процес транзиције. Међутим, од самог почетка политичке дезинтеграције унутар Југославије, од 1989. до 1990. године, Немачка је користила двоструки дипломатски језик и обмањивала Европу и Америку. Јер, док су Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер охрабривали сецесију Словеније и Хрватске, иза леђа осталих европских лидера, истовремено су преко БНД тајно наоружавали Хрватску демократску заједницу. И чим је ситуација за разједињавање сазрела Кол и Геншер су уценили Европу својим тврдим ставом: " Ми нећемо дозволити развој европске интеграције ако Европска Заједница одмах не призна независност Хрватске и Словеније!"

Чудно је да су Француска, Италија, Велика Британија и друге европске земље поклекнуле пред немачком уценом, јер је почетком деведесетих Немачка позиција на Старом континенту била доста слаба. Немачка је тада, док се рвала са својим проблемом уједињавања са источним делом земље, баш на случају Југославије желела да директно провери колико је јака и какав је њен утицај у Европи. И успела је на распаду СФРЈ да подигне свој углед и повећа политички утицај у свету. У свему томе, Немачка имала скривену подршку Вашингтона.

“У Немачкој је, пак, надвладао менталитет Првог светског рата и она није издржала, већ је на почетку кризе федерације у Југославији нагло активирала везе са Хрватима и Словенцима. Немачка је практично наметнула убрзано признавање Хрватске и Словеније од стране Европске уније, чиме су били веома незадовољни у Лондону и Паризу. Многе је то подсетило да је Хрватска ратовала на страни Хитлера и да је тај део Балкана увек био у орбити сила осовине. Управо су од тог тренутка Американци преузели иницијативу. Главну шансу Западу да доврши линију од Балтичког до Средоземног мора могло је пружити само увлачење Југославије и Јадрансог приморја у војно-стратешки ареал. Рат у Босни и ‘косовска криза’ уклопљени су у опште планове приширења НАТО”.

Ричард Холбрук у својој књизи «Окончати један рат» каже да је Немачка месецима вршила притисак на САД и Европску унију да признају Хрватску. "Венс и Карингтон жилаво су се супростављали немачкој позицији. Обојица су ми касније казали да су упозорили Геншера да признање Хрватске уводи у рат и Босну. Геншер је игнорисао ово упозорење. Да ли је немачка одлука да призна хрватску упалила рат у Босни? Ово питање је компликовано. Немачка одлука је вероватно убрзала избијање рата у Босни - када се има на уму немачка историја у тој регији – нацистичко савезништво са Независном државом Хрватском током Другог светског рата и логори смрти у Хрватској, где су заједно страдали Јевреји и Срби...».

Оваква коректна места, у књизи су ретка.

СТРАТЕГИЈА СТВАРАЊА МУСЛИМАНСКЕ ДРЖАВЕ И

СТРАХ ОД ИНКАРНАЦИЈЕ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ

"Нико од нас није могао помислити", пише Мухамед Филиповић, "а то се нажалост догодило, да је узрок оваквом неучтивом, нелогичном, политички апсолутно штетном и сваке критике и покуде вриједном поступку кумовала страначка олигархија која је у Странци демократске акције имала од почетка и у свим питањима одлучујући утицај. Била је то младомуслиманска групација које је створила језгро или прави политички биро странке...

... Нико тада није мислио да су до прекида преговора довели људи који су били екстремисти и који су, без икаквих разлога, вјеровали или мислили да ми муслимани можемо са Србима да се играмо како нам је воља, да уопште не поштујемо њихове интересе..." .

Говорећи о погрешној стратегији Странке демократске акције, Мухамед Филиповић каже:

"Стратегија коју су они примјењивали, била је стратегија стварања једне муслиманске државе. А противрјечност те стратегије била је у томе што се таква није никако и ни под којим увјетима... могла стварати на тлу Босне и Херцеговине... Странка демократске акције је морала знати да је било какву Босну и Херцеговину немогуће стварати и одржавати без учешча Срба и Хрвата... Тада је било битно да не учинимо ништа што би дало Србима или Хрватима повод за сепарацију и што би легитимисало њихове захтјеве за издвајањем територија или потпуног припајања територије земље другим државама. А Странка демократске акције је својим крајње грубим и игнорантским понашањем у случају преговора са Србима учинила управо то. Она је изазвала Србе, дала им је у руке аргумент за тврдњу да смо ми антисрбски расположени, да са њима не само да не можемо него и нећемо споразум..."

У већ поменутом писму Савету безбедности генерал Сатиш Намбијар каже: “... Тај утисак је да је југословенска трагедија скоро искључиво произведена од стране медија. Западни медији виде међународне кризе у црно бијелој техници, сензационалишући инциденте сасвим произвољно за јавну потрошњу и понављајући без икакве провјере све што им се из хрватских и бошњачких центара сугерише” . Ово Намбијарово писмо, као и многа друга сличне садржине, није ни изнето пред Савет безбедности Уједињених нација.

Србе, нарочито оне западно од Дрине, посебно је заплашила тежња за инкарнацијом Независне Државе Хрватске. У сећању им је било страдање Срба у тој фашистичкој творевини у Другом светском рату, 1941-1945. године. Свако подсећање на прошлост је код Срба изазивало страх, па су емоције попримиле драматичне размере. Нико не може поверовати да моћне државе Запада нису знале шта је за србски народ, посебно за онај део западно од Дрине, значила изјава хрватског председника Фрање Туђмана да је Независна Држава Хрватска “повијесне тежње хрватског народа” и изјава Далибора Брозовића о “побијању” хрватских застава на Дрину, исцртавајући источне границе Независне Државе Хрватска.