Како "израчунати" шпијуна?

Протеривање страних дипломата вец није реткост у међународној пракси. Бечка конвенција о дипломатским односима из 1961. године даје право држави да у било које време и без аргументовања разлога прогласи персоном нон-грата било ког од представника дипломатског персонала.

Држава која даје акредитиве мора опозвати такво лице или анулирати његове функције у дипломатском представништву, јер у противном држава у којој се дипломата налази на служби може одбити да дато лице призна за дипломату. Дипломатски сарадници заштићени су од кривичне, а такође грађанске и административне одговорности – сем специјално утврђених у Конвенцији случајева. Мада су они обавезни да се подчињавају законима земље која их прима, извршени прекршај не даје право на њихово хапшење.

Статус персоне-нон – грата који аутоматски повлаци протеривање из земље, јесте једини механизам који омогућава да се држава обезбеди од иностраног дипломате. Из праксе знамо да је протеривање дипломата крајња мера и обицно је скопцана са Шпијунажом (“делатношћу која је инкопатибилна статусу дипломате”). Протеривање дипломата такође мозе слузити као симболични знак незадовољства. Сличне дипломатске размене у епохи хладног рата биле су веома распрострањене, као и протеривање Шпијуна. Како наглашава британски лист Гуардиан, Велика Британија и Русија прате једна другу, и та игра већ траје дуго, при чему су обе стране у њу веома упућене. Према подацима листа, у Лондону се сада налази око 30 официра руске обавештајне службе – отприлике исти број као и у време хладног рата. Лист тврди да се протерани руски дипломате управо сумњице за Шпијунажу.

Гуардиан наглашава да тек неки од тог броја 30 има званични статус. Та традиција такође сеже у еру хладног рата. Бивши амбасадор ШСР у Великој Британији Виктор Попов је тврдио, да од 70 чланова дипломатског персонала тек њих 15 су били “прави”. Између 1930. и 1950. године ШСР у Великој Британији створио читаву шпијунску мрежу такозваних “кртица” – Шпијуна. Последњи британско-руски Шпијунски скандал догодио се јануара прошле године. Тада је на телевизији приказана сторија о британским агентима који маскирају шпијунску опрему под каменом у парку. Русија је припретила да ће из земље протерати четири британска дипломата, а Лондон је узвратио да ће поступити аналогно, али се ниста није догодило. А десетак година раније, маја 1996. године, Русија је ипак протерала четворицу британских дипломата које је оптужила за шпијунажу, а исто је учинила и Велика Британија.

Априла 1994. године из Москве је протеран Џон Скарлет који се сада налази на челу МИ6. Он је “размењен” за једног руског дипломату. Све те иницијативе нису имале дугорочне и озбиљне последице, што се не мозе казати за најширу акцију коју је икада организовала једна западна држава против Русије – протеривање из Велике Британије 105 дипломатских сарадника 1971. године. Кремљ је тада узвратио протеривањем свега 18 дипломата Велике Британије. Тај шпијунски скандал био је и највећи неуспех совјетске обавештајне службе у Лондону. Имена многих агената постала су позната захваљујући пребеглици – Олегу Љаљину. Са тим дипломатским протеривањем упоредиви су једино инциденти из 1986. и 2001. године, када су САД из земље протерале 80 и 50 дипломата.

У оба случаја повод су били шпијунски скандали: такозвана операција “Фемиш” и хапшење агента ФБИ Хансена због сумњичења да је шпијунирао у корист руске обавештајне службе. Наравно, треба реци да у шпијунским скандалима нема политичких мотива. Присуство иностраних обавештајаца тешко да представља изненађење за обавештајну службу ове или оне земље. Личности страних обавештајаца који раде под легалним “крововима” – на пример, као дипломате или дописници – по правилу су добро познате. Да ли се те личности “израчунавају” по некаквим знацима: камо иду после радног времена – шпијуни најчешће не иду кући, па ни у библиотеку, по мерачу километраже у аутомобилу – оперативци најчешће прелазе пуно километара, по понасању на дипломатским пријемима – шпијуни су активнији од “чистих” колега у успостављању контаката итд. Веома често за долазак обавештајца локална контраобавештајна служба сазнаје унапред. А почетком 90-их година резидент Службе за спољни обавештајни рад Русије у Вашингтону био је званично представљен америчким властима као резидент Службе за спољни обавештајни рад Русије у Вашингтону.

Постоји неколико начина да се шпијунима стави до знања да делују пренагло, и протеривање дипломата је најдрастичнији од њих. Масовним депортацијама неретко подлежу и сасвим невини људи. То се чини ради тога, да се забије клин између обавештајних служби и оних организација које они користе за покривање. Јер власти стране државе нису обавезне да било ста доказују и објашњавају сваком дипломати, а на суд их не могу извести. “Чистом” сараднику амбасаде или новинару остаје само да за своје невоље окривљују службу за спољни обавештајни рад. Није чудо што чак и британски медији одлуку МИП квалификују као повратак у времена хладног рата. По мишљењу експерта “Њујорк Тајмса”, у односима између Русије и Велике Британије ситуација није била никада лосија јос од времена седамдесетих година прошлог века. Лист “Фајненшл Тајмс” сматра да је Велика Британија поступила на своју штету и сада јој остаје само да се нада да ће Москва испољити мекси став у односу на Уједињено Крављевство и неце деловати по принципу “око за око”. Реакција руске стране је пак сасвим закономерна.

Заменик шефа Комитета за међународне односе, сенатор Василиј Лихачов истиче, да су “то прилично крајње мере у дипломатији”. Константин Косачов, сеф Међународног комитета Државне думе Русије каже: “Велика Британија је прекршила Бечку конвенцију о дипломатским односима из 1961. године, искористивши у политичке сврхе такву меру као сто је протеривање руских дипломата и преиспитивање процеса издавања виза руским грађанима. Не памтим да су некада још стране државе протеривале из своје земље акредитоване дипломате у знак одмазде, немајући за то никаквог основа”. Како пракса показује, на потезе Лондона треба очекивати “огледалски” одговор Русије. “Провокативни потези које су смислиле британске власти неће остати без одговора и не могу а да не произведу најозбиљније последице по руско-британске односе” – изјавио је званични представник МИП Русије Михаил Камињин.