Бојан Томић: 6. април, кафана „Зора“ и последњи телефонски позив

31.03.2021. год.

Оног дана када сам као уредник Новог Полиса објавио текст „Са Црњанским у Розатију“, његовом аутору сам увече послао кратку СМС поруку: „Са пилотима сам у Зори“. И није то први пут да смо обавештавали један другог о дружењима са мртвима, на волшебне начине смо се налазили у мислима када је требало избавити из заборава Клауса Брахта, Јеку Алавању, наше убијене сународнике на Косову и Метохији, многе Избрисане. Можда зато што су више живи него они који мисле за себе да су живи.

Поручник Иван Салевић
(колекција Александар Огњевић)

„И пилоти који су 6. априла 1941. године бранили небо над Београдом део су те личне митологије. Пре неколико година сам прочитао потресну причу о томе да су браниоци Београда своје последње вече провели у ресторану „Зора“. Команда Ратног ваздухополовства Краљевине Југославије дала им је слободно вече како би се поздравили са својим породицама и пријатељима, свесна да је напад нацистичке Немачке питање тренутка.

Будући да је неопходан услов за слободно поподне и вече био да наведу тачну адресу и број телефона места где се налазе, како би у одређеном тренутку могли бити позвани да се врате у јединицу, припадници 102. ескадриле 6. ловачког пука са командантом Милошем Жуњићем одлучују да проведу последњу вечеру у Зори, месту где је у то време постојала телефонска линија. Тачно у један сат између ноћи 5. и 6. априла зазвонио је телефон, ови неустрашиви људи су устали како би већ након неколико сати извели свој последњи лет, у вечност.

Фото: М.С. / Нови полис

Прекраћујући време при једном од последњих боравака у Београду, готово случајно, без много загледања, ушао сам у кафану која ми се у том тренутку учинила погодном за кратки предах. Након што сам изабрао сто, раскомотио се, подигао сам главу и у том тренутку на зидовима локала угледао огромне фотографије пилота 102. ескадриле 6. ловачког пука авијације Краљевине Југославије!

Фото: М.С. / Нови полис

Вођен, ваљда, вишегодишњом жељом да посетим једно од места на мојој, сасвим личној београдској мапи „сакралне географије“ обрео сам се у Зори, месту које и данас негује успомену на хероје Отаџбине. У месту у којем од пре неколико година сваког 6. априла у 01, 00 симболично зазвони стари телефон. Не могавши ни од себе сакрити силно узбуђење које ме је обузело шетао сам између столова са гостима, загледајући лица Милоша Жуњића, Августа Ковача, Вукадина Јелића, Михила Николића, Саве Вујовића, Миливоја Бошковића, Момчила Милосављевића, Милана Скенџића, Недељка Пајића, Драгослава Крстића.

И мада сам знао да се ипак налазим у кафани (захваљујући њеним власницима- не баш сасвим обичној), и да не могу, нити треба, да сви стоје у ставу "мирно", убрзо сам се суочио са стварним амбијентом у којем се налазим: понеки равнодушни и по који благо презриви поглед упућен ка мени, можда баш од оних који не би ту ни седели да ови витезови на фотографијама нису пре 75 година дали своје животе, сумрачни простор који осветљавају блицеви мобилних телефона при прављењу још једног непоновљивог селфија, тупи погледи и насмеjана лица каква се виђају широм глоба, све зачињено звуком Парног ваљка или Хари Мата Харија који допире из звучника.

Та резигнација, узрокована увиђањем одсуства везе између „нас живих“ и „њих мртвих“ била је и разлог што сам у неком тренутку и одлучио да ева епизода никада ни не буде написана. Веровао сам да ће и херојство пилота из априла `41, и моја кнедла у грлу кад сам их угледао на зидовима Зоре, остати у сенци атмосфере која је пратила овај сусрет, препознајући у њој и мизансцен за све наше потоње и будуће трагедије.

Фото: М.С. / Нови полис

Ипак, данас, када и Нови Полис чији сам мали део са свим ауторима и читаоцима овог портала, дакле са свима нама заједно, покушава да се бори, да не одустаје, да на свој начин и у свом времену одбрани небо Београда и Србије, верујем да ово неће бити узалудно. Знам колико је међу нама оних које мисао о могућем исходу не опредељује при уласку у борбу. Данас, на дан једног новог почетка заједничког сајта, знам да међу онима који читају Полис већ скоро годину и по, има много оних који знају да само заједно можемо обарати месершмите.