Јевгениј Миронов: „Трагање, трагање, трагање...“

Московско позориште нација којим руководи познати руски глумац Јевгениј Миронов поново изазива усхићење публике у иностранству. Ових дана представу „Приче Шукшина“ која је заслужила громогласне аплаузе у десетак земаља видели су и Французи. И поново успех! А у најскорије време (27.-28.новембра) Позориште нација очекују у Пољској – на Међународни позоришни фестивал у Лођу... О тајнама успеха, о новом погледу на уметност и премијерама нове сезоне „Гласу Русије“ је испричао први човек позоришта Јевгениј Миронов.
 

Не само „Приче Шукшина“, у којима Миронов игра десетину улога, већ и друге представе Позоришта нација по правилу постају велики догађаји културног живота Русије. Многи повезују такав успех са доласком Миронова на место руководиоца 2006 године. Али сам Јевгеније има друго објашњење:
 

Ја сматрам да је Позориште нација нов, свеж поглед на уметност, на живот, на младе. Зато је један од приоритетних праваца позоришта – дати могућност свим талентованим људима да се овде „роде“. А други задатак – да им се да могућност да виде свет отвореним очима. Због тога постоје и фестивали и стажирање код великих режисера и могућност рада у иностранству.
 

Вероватно такав прилаз је основан на сопственом искуству глумца, који је више пута учествовао у крупним европским пројектима.
 

Ја сам срећан човек – ја сам видео свет. У сваком смислу. И ја сам имао ту могућност – ја сам је сам тражио – да се пробам у различитим позоришним правцима, са различитим редитељима, у различитим школама. То је и рад са московским режисером Валеријем Фокином, и литванским – Ејмунтасом Њакрошусом. Енглез Донелан и Немац Петер Штајн – то су све различити системи координата, различита позоришта. А то значи да ту школу, то позориште треба учити, изучити га изнутра, до сржи. А затим на неки начин ујединити сва та знања са оним што носиш у самом себи. То је веома занимљиво – даје велики развој човеку. Сада је немогуће радити, а да то није у синтези. Морају постојати позоришта музеји какав је Мали театар у Москви или Комеди Франсез у Паризу. При том ја баш не могу да назовем француску трупу музејем, јер тамо зову Роберта Вилсона, они су такође у потрази. И то трагање мора бити константно. У главном, трагање, трагање, трагање – онда је занимљиво, ново.
 

Ове сезоне Позориште нација обећава различите поставке, па и сарадњу са страним колегама, говори Јевгениј Миронов:
 

Имамо сада дивне пројекте! Настављамо да радимо са Јавором Гирдевим, који је за нас већ поставио представу „Метода Гренхолма“ по каталонском комаду. То је бугарски режисер, веома талентован, он отвара за нас нову драматургију. Сада ради на америчком тексту „Килер Џо“: то је један храбар експеримент – црна комедије у стилу Тарантина. Ми нисмо имали никад ништа слично. Истовремено радимо на „Калигули“ са Ејмунтасом Њакрошусом. И обе премијере су предвиђене за јануар. А даље почиње са радом режисер из Санкт-Петербурга Андреј Могучиј: то ће бити интерпретација Дон Кихота, у којем ће главна улога бити женска...
 

Јевгенија Миронова иначе очекује главна улога у представи „Калигула“. Још један велики рад у његовом глумачком репетоару. А управо је завршено снимање серије у више епизода „Достојевски“, у којој је Миронов глумио великог писца. Једном је он причао како је било тешко наћи лик главног протагонисте романа великог класика „Идиот“. Може се предпоставити да је са Достојевским било још теже...
 

Тешко је рећи. Снимање је трајало осам месеци, радио сам дан и ноћ, јер се мени као и режисеру Владимиру Хотињенку није допадао сценарио до краја. И ми смо се забарикадирали књигама и трудили се да искористиму сву информацију коју смо налазили. На крају – не знам шта ће од свега испасти... Али се веома надам да ће испасти добро. Верујем у то, јер смо се нас двојица једноставно заљубили у тог човека. Моја потрага за ликом је била веома опрезна, јер је тај филм могућност, да се тако изразим, да нађемо почетак и крај личног живота великог човека. Ситуација је сама по себи немогућа – јер ја сам сигуран да није етично улазити у свет човека. Али у овом случају то је узајамно повазано са стваралаштвом писца, јер се у свим његовим делима  види шта му се дешавало у животу, шта га је натерало управо на овај роман и ову тему. Њега самог има у сваком од својих јунака. Зато ми је било важно да схватим, шта се дешавало у сваком моменту његовог живота. Ја сам га молио да ми због тога опрости. Али мислим, да смо ипак држали дистанцу, и нисмо гурали нос где не треба. И открили смо нешто важно и за нас саме. Знате, невероватно ми га је жао! СА ТАКВИМ талентом проживети тако неадекватно тежак живот!
 

29.новембра Јевгениј Миронов ће прославити свој 44.рођендан. Одличан глумац, позоришни лидер своје генерације, за њега је најважнији развој савремене уметности Русије – и не само главног града већ и региона. И важно је да он као члан председничког Савета за културу много за то чини.