Странпутице српских традиција

Суштина традиције је неговање активног односа према стварности, проистеклој из историјског догађаја који баштинимо.

Сваке јесени Србију календарски походе значајни датуми њене политичке и ратне историје, чији ехо у јавности слаби до ишчезнућа.

Двадесети октобар је датум када је 1944. године, уз помоћ руске Црвене армије, од немачке војске ослобођен Београд. Новембар је месец у ком се одиграла врло значајна Колубарска битка у Првом светском рату, у којој је Српска војска, на изненађење целог света, до ногу потукла моћног аустро-угарског агресора. Био је то доказ да Хабсбуршка царевина не може сама војнички да савлада Србију, баш као што то није могла ни економском блокадом у Царинском рату неколико година раније.

У јесен 1918. пробијен је Солунски фронт, а 25. новембра исте године Срби и остали Словени Барање, Бачке и Баната на Великој народној скупштини у Новом Саду прогласили су, сагласно међународном праву тога доба, присаједињење ових области својој матици, победничкој Краљевини Србији. Исто су учинили и Срби из Срема на својој народној скупштини.

Осим тога, 11. новембар је Дан примирја и ветерана Првог светског рата, који се обележава у свим значајнијим државама бивше Антанте, осим у Србији. А управо у том рату Србија је изгубила сваког трећег мушкарца, подневши милионску жртву у изгубљеним животима за коначну победу савезника.

Први децембар је дан уједињења јужних Словена 1918. године у прву заједничку државу, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

Партизански покрет отпора у Другом светском рату, чију су борбену окосницу чинили управо Срби, у новембру 1943. године одржао је један од својих најважнијих политичких скупова, који је значајно одредио судбину свих народа бивше Југославије. Тај датум, 29. новембар, у бившој Југославији прослављан је као Дан републике. Исти датум, али 1941. године, у српској историји означава дан херојске погибије Радничког батаљона на Кадињачи, који је до последњег војника штитио одступницу партизанског Врховног штаба из Ужица.

У јесен 1944. године окончана је и операција спашавања око 500 савезничких пилота у централној Србији. После обарања њихових авиона, ројалисти генерала Драгољуба Михаиловића са импровизованих аеродрома у Прањанима, Мачви и у околини Озрена у Босни, слали су пилоте у савезничке војне базе у Италији.

Из неког разлога, Србија о овим значајним датумима сопствене прошлости ћути медијски и институционално и културно.

Осим прескромних церемонија полагања венаца на споменике, који су на жалост често запуштени и оскрнављени, Србија као да свесно негује амнезију према властитој прошлости и значају.

Неговање традиција, наиме, није само сладуњав говор и кичаст венац на свеже очишћеном споменику. Суштина традиције је неговање активног односа према стварности, проистеклој из историјског догађаја који се баштини.

Када се у обзир узму велики светски сукоби XX века, све традиције Срба настале у тим ратовима су ослободилачке и антифашистичке. Ипак, скоро сви кључни историјски догађаји везани за Србију новијег датума у потпуној су супротности са тим српским традицијама.

Југославија, заједничка држава јужних Словена, која је била једна од тековина српске борбе за ослобођење и уједињење у два балканска и два светска рата, више не постоји.

Срби су 1995. године уз велику логистичку подршку НАТО пакта протерани из јадранског залеђа, са територије бивше Републике Српске Крајине у Републици Хрватској на којој су вековима живели. Њихов удео у становништву Хрватске сведен је са 12% на мање од 4%. Процењује се да је Хрватску, која је данас члан НАТО и кандидат за члана ЕУ, само у једном избегличком таласу напустило више од 250.000 Срба. Једини прави антифашистички легитимитет Хрватској, међутим, давали су управо Срби са Баније, Кордуна, из Лике и других области данашње Хрватске који су активно, од почетка и масовно учествовали у партизанском покрету отпора, за разлику од већине својих хрватских комшија који су подржавали фашистички режим Независне Државе Хрватске (НДХ).

Бомбардовање СР Југославије 1999. године, инсталирање НАТО пакта на југу Србије под фирмом међународних снага, проглашење албанске независности на тој територији опет под патронатом НАТО и систематско уништавање древног српског наслеђа у покрајини директно је потрло тековине Првог балканског рата, када је Српска војска ослободила Косово и делове Метохије од турске власти.

На крају, прихватајући нови статут Војводине, Србија је пристала да значајан део државних надлежности пренесе на своју северну покрајину, која као да заокружује парарепубличке атрибуте своје власти. Покрајина је добила заставу, грб, владу, премијера, академију наука и обећање да ће на својој територији, поред државних, моћи да успостави паралелне управне округе.

Осим тога, власт у Србији пристала је недавно на корекцију постојећих административних округа на северу земље. Ти окрузи били су конципирани као мултиетничке административне целине. Сада се даје могућност мађарској мањини да се, након што добије личне исправе суседне државе Мађарске, територијално хомогенизује концентришући се у оквиру проширеног Севернобачког округа.

Некако у исто време, радикални политички и верски представници муслимана у Рашко-полимској области, која је у доба османске власти представљала подручје Новопазарског санџака, исказали су жељу да се на том подручју формира муслиманска територијална аутономија.

На крају, институција служења војног рока и држања народне војске, која је уз цркву и националну академију вековима била један од традиционалних темеља и заштитника српског друштва, недавно је укинута у корист мале професионалне војске организоване по НАТО стандардима.

Када би се све ове тежње реализовале до краја у правцу у ком се крећу, Србија би, иако једина у региону представља истински мултиетничку државу, у геополитичком смислу била враћена на почетак XIX века.

Значај борбених и цивилних жртава Срба у XX веку, који је огроман у поређењу са скромном бројношћу народа, данас није константа у архитектури српских националних стратегија. Традиције су на жалост обична поштапалица дневнополитичког, често и псовачког речника српских политичара и такозваног невладиног сектора који историјом безочно манипулишу представљајући је као превазиђену, немодерну, неважну и што је најгоре – променљиву категорију.

Медији, пре свих телевизија, из комерцијалних разлога нису заинтересовани да у породице и домове грађана Србије улију сазнања о наслеђу на којем се темељи савремена српска држава. Последњи пристојан научно-популарни серијал посвећен Другом светском рату у Србији је снимљен пре око две деценије, а последњи снимљени играни филм посвећен српској историји од младих људи ретко ко памти.

ТВ станице уместо модерних образовних и научних емисија, производе програм базиран на популистичким серијама за разоноду и „reality“ емисијама којима доминира простаклук као друштвено оптимална матрица.

Шта више, историјске чињенице које су претходиле савременој Србији нису чак ни значајан део процеса васпитања школске деце.

И док Србија систематски у јавности запоставља успомену на своју тешку борбу за слободу и независност, у једном српском граду је, не тако давно, одржан јавни митинг ветерана војске једне суседне државе која се није најславније понашала у првих 50 година XX века.

Старци су сркутали чај као врапци и дрхтавим гласом се клели да у ствари нису били савезници нациста, него да су на Русију и Југославију јуришали као убеђени антифашисти! То што неко у позној старости може да постане сенилан свакако није вест, али треба знати да су том за мене незаборавном скупу присуствовали и и врло лепо говорили представници политичке организације која је тада, а и данас је веома важан део власти у Србији.

Редизајнирање прошлости не подразумева само пуко брисање чињеница. Оно поред инжењеринга у области активног заборава подразумева и ново писање историје на празној табли закоровљене традиције. Када коначно напишу нову историју, њено читање ће бити обавезно и веома, веома модерно, а оцењивање врло, врло строго.