Дегенерацији се на види крај: Горан Дакић

 Невладинићи су, небројено пута смо то поновили, људи издржавани новцем земаља НАТО, који служе да држе у заблуди плебс из Ефбиха. Да пријетња миру нису муслимански политичари који руше Дејтонски мировни споразум, пустим жељама за "укидањем Републике Српске", већ некакви "четници" који пљачкају и проневјеравају народне паре. За њих ови као Г. Дакић пишу текстове, како би живјели у илузији.

Невладинићи поријеклом најчешће нису оно што се зове одвратним и непримјереним термином "чисти Срби", већ из мијешаног брака као Дино Мустафић. Ваљда је то нека одступница за њихову биолошку збуњеност, по којој је национализам генетичка, а не идеолошка категорија. А не може бити веће глупости. Минимум на примјеру америчког или аустралијског национализма. Или барем овог Дине Мустафића.

Они углавном нису примјећени и битни у својој заједници, до тренутка када почну пљувати "свој" народ за паре. Тад постају популарни у Сарајстану и сродним мјестима. А онда и код гњевних Турбосрба, који их рекламирају, кунући их латиницом по друштвеним мрежама. По правилу никада нису били људи било каквог, а камоли чврстог става, или су икада било чему припадали, да би неко такве звао издајницима.

БИНАРНА НОМЕНКЛАТУРА: НЕВЛАДИНИЋ НЕОНАТАЛИС

Након прошлогодишњег текста Прослава вриједна затвора, који под потписом Г. Дакића позива да се хапсе они који су организовали прославу 9. јануара у Бањој Луци, без обзира на политичку одлуку, политичког тијела (тзв. Уставног суда БиХ), све дилеме су ишчилиле. Г. Дакић је отад званично Дакић Г. Невладинић.

 Тачније, он је Неоневладинић. Тренутно најтужнији облик постојања у јавном простору. Посљедњи воз фиктивних прелетача у годинама, док спонзори за "Политичке академије" траже младе од 20-30 година. Данас такви глођу кости и језиком с пода купе мрве онога што преостаје иза монетарних шовиниста који су први зароктали. Заслужних грађана Ефбиха и Хрватске, који далеко мање напорно раде од њега. Поготово се не могу звати новинарима. Рецимо, као што је нама на Фронтал.РС посебно омиљени пајац и пресуђени лопов – Мртво Пувало.

Г. Дакићу очигледни узор, за разлику од којег се мора озбиљније доказивати, па и поред прославе вриједне затвора он и даље сматра да је другачији. У видном сакривању непријатности свог потписа под шовинистичке смећарлуке из Ефбиха, иде се у агресивно самохвалисање страним новцем, који је добијен за резултат какав видимо сада. Они то све раде, не због пара, већ због високих људских идеала прописаних у уговору о донацији…

Слиједи појашњење.

СЈЕЋАЊЕ НА КЛАЊЕ 2.300 СРБА У ДРАКУЛИЋУ, КОМПЕНЗОВАЋЕМО ТЕКСТОВИМА О "ЧЕТНИШТВУ" У БАЊОЈ ЛУЦИ!

Новац не може сакрити ратно хушкаштво и историјски ревизионизам из најновијег текста Г. Дакића. То што је наручен и темпиран, то је још горе. Тако у данашњем тексту Улица као успомена на четничке злочине, каже:

"Карактеристичан "погодни моменат” руководство Михаиловићеве војске уочило је и искористило у јануару и фебруару 1943. године. У том периоду проведене су опсежне операције геноцида и етничког чишћења у источној Босни и Санџаку, у координацији с мајором Захаријем Остојићем.

Ово је текст, који се као и о улицама са усташким именима по Ефбиху, може објавити било којег дана. Али је натемпиран баш на "погодни моменат". Након комеморације за 2.300 покланих, али само у околини Бање Луке. Због тога предметни текст има и поднаслов "Злочини у Крајини". Такође и увод који повезује и рат из 1992. године, некаквим четничким пророштвом.

То све треба, скупа са хегемонистичком, србокомунистичком и агресорском Југославијом, да докаже историјски континуитет омиљене им синтагме – Велика Србија: "Равногорски идеолози предвидјели су потребу етничког чишћења одређених области ради консолидовања етничке српске територије као основе будуће Југославије".

О величању усташа, а камоли о спомен плочама из посљедњег рата, на којим пише "србски злочинци" или "србски фашистички агресор", не оглашавају се ни Ослобођење, ни претужни Отказни Рок Инцко, ни Г. Дакић.

ИЗВОЂАЧ РАДОВА, КАО ГЕНОЦИДНИ ПАПАГАЈ У ПОГОДНОМ МОМЕНТУ

У питању је очигледно беспотребан текст, духа из мрачних деведесетих, по принципу вађења труна из ока брата својега. Спинерски и безобразан, по којем у току Отаџбинског рата надјенута Равногорска улица, служи као "успомена на четничке злочине". Титова улица у Сарајеву, по тој логици, служи да обиљежи сјећање на злочине партизанских комесара и тоталитаристички режим оличен у Голом отоку?

Карактеристично за ову групу безочника, четнички злочини из Другог свјетског рата су, ни мање ни више, него "геноцид". Док за исте те уреднике у Тамном вилајету, рецимо, творнице смрти као концлогори Јадовно и Јасеновац "нису геноцид, јер тако није пресудио ниједан међународни суд".

Они су само злочин, ако се о њему уопште извјештава, као што Г. Дакић и Ослобођење нису извјестили о овогодишњој комеморацији у Дракулићу. Али јесу 2018. кад су били присутни и Додик и Говедарица. Зато су пустили припремни текст 06.02.2021. године од истог аутора, под насловом: Четнички војвода међу улицама Бање Луке: Ко је био Раде Радић?

Дракулић им смета, јер је ријетко мјесто гдје се Срби скупе да се сјећају већег броја убијених у једном усташком налету, него свеукупно у бајци о геноциду у Сребреници. Уколико укуцате Дракулић (латиницом) у криминално лош претраживач Ослобођења који брише претходно написано, добићете извјесну Славенку Дракулић, која измишља неки други геноцид.

Посебно им смета чињеница да су њихови преци геноцидаши, па су 07.02.2021. године прескочили са текстом под којег потписују дописника из БЛ. Али су дан послије, 08.07.2020. године, појачали серијал у "погодном моменту" још и са Бањалучки Мејдан сада је Обилићево. Погађате – од истог извођача радова.

МАЛО ЗГУБИДАНСКОГ КОНТРАТЕГА, ЗА ЕФБИХОВЦЕ КОЈИ ЗНАЈУ СРПСКО ПИСМО

Овдје би сад требало контрастирати јасним лицемјерјем Ослобођења и сродних лажова. Како се улица Вука Караџића у Сарајеву зове Пехливануша, без обзира што његов стандардни, реформисани србски језик, користи овај дневни лист и остатак Ефбиха? Плус Хрватска. Или што су плоче са именима улица тамо зелене и само на латиници, а у Бањој Луци предратно плаве и са два писма? Или да је више на врх главе лажи комунистичке историографије, у смислу: Ко је био Раде Радић?

Е па, само кратко, био је кум Младена Стојановића!

Након пропасти србског устанка и рањавања на Козари, склонио се баш код њега од свих других устаника. Укључујући и Тита, који се вратио са Макљена на Неретву, да му не помогне пробој обруча. А убио га је Коста Нађ, по налогу Јосипа Броза, који се рјешавао конкуренције код устаника популарнијег љевичара. Уз то и Србина.

О истинитости тога говори и изјава сина Младена Стојановића, који данас живи у Дубровнику, да не зна ко је, али га сигурно није убио Раде Радић. Те да се са потомцима наводног убице свог оца и данас чује и одржава кумовски контакт. (?!)

СТВАРАН ЦИЉ: ОТИМАЊЕ СРПСКОГ НАСЛИЈЕЂА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА (1941-1945)

За разлику од Васе Мискина Црног у Сарајеву, који је сад Ферхадија, Младен Стојановић и даље даје име највећем парку у Бањој Луци. Али њима је и циљ управо то. Да се препуцавамо међу собом и с њима, те исцрпљујемо у демантовању лажи тоталитаристичког система, који је убијао без суда.

Њихов стварни циљ је да се Покољ, односно организован и системски државни геноцид над Србима од стране Независне Државе Хрватске и њених савезника, започет у априлу 1941. године законским одредбама које Србе проглашавају нижом расом, изједначи са четничким одмаздама над "римокатоличким жупама" из 1943. године.

При чему су четници противници те државе, а њихов вођа Драгољуб Михаиловић одликован као антифашиста од стране САД. О чему смо прошле године, при откривању споменика, слушали Американце на планини Озрен. Иначе тешком "четничком леглу" у оба рата, против чега нико из Ефбиха није ни зуцнуо. Са нагласком на Невладиниће.

Једноремено уз ово иде и отимање партизанског покрета, који је до капитулације фашистичке Италије искључиво србски покрет. Треба створити атмосферу у којој ће се Срби одрећи традиције и заслуге за побједе, а до пропасти СС Ханџар дивизије под Стаљинградом су чинили преко 90 одсто борачког састава НОВЈ.

НОБ у крвомућењима Ослобођења и синова, постаје однекуд искључиво власништво религијске групе, коју је седамдесетих година прошлог вијека диктатор Тито прогласио за нацију. Као награду што су скоро апсолутном већином били у усташком покрету. Плус Истра као ратни плијен Хрватској, а не Србији.

ОСЛОБОЂЕЊЕ – РАТНОХУШКАЧКО ГЛАСИЛО, МИНИМАЛНО КУЛТУРНОГ ГЕНОЦИДА

Ослобођење, које се почело штампати србским писмом, данас од силног антифашизма и мултиетничности, нема ни ћириличну варијанту на порталу бар. Као и ФТВ, која крши законе и устав Ефбиха у погледу равноправности Срба већ читаву деценију. Али зато то виде код других, гдје тога истински нема.

Овај дневни лист је чисти, не хроничар, већ подстрекач и инспиратор културног и биолошког геноцида над србским народом западно од Дрине. Г. Дакић је суштински небитан у читавој овој причи, као и сваки Невладинић понаособ. Прави монструми према свом народу и злочинци против одрживог мира су ликови као уредница Вилдана Селимбеговић.

Они су ти који траже људе имена која звуче србски, и омогућују им да сију овакве лажи, полуистине или вађење из контекста; у циљу отворене пријетње и распламсавања националне и вјерске мржње према Србима.

ЋИРЛИЦА, ЧИСТА, СРПСКА

Г. Дакић је, истина, доживио далеко убрзанију дееволуцију од Ослобођења. Данас има потпуно другачији јавни наступ, прилагођен уређивачкој политици Ослобођења и Акаунт групе. Посебно од оног који је изрекао у интервјуу на Фронтал.РС 23.03.2011. године. Тада смо га подржали као младог србског писца, који је објавио прву књигу. Још са топонимом из Републике Српске Крајине као именом. Јер, тамо је чак избјегао из Травника, од мултиетничности и антифашизма тзв. Армије БиХ.

Између осталог, он тада каже:

"Историјски и научно гледано – латиница је алтернативно, а ћирилица примарно србско писмо. У међувремену је дошло до потпуне замјене, а инвазија поунијаћене и енглеске латинице је толика да је питање да ли би ћирилицу спасила и потпуна реанимација."

Nisam putnik, nemam nekih putničkih želja, ali volio bih više od svega da vidim New Orleans

— Goran Dakić (@grdakic) January 16, 2021

"Готово сам сигуран да су највећи србски писци у другој половини 20. вијека понеко дјело штампали латиницом, али то их не чини ништа мање србским писцима. Булатовићева или Андрићева сабрана дјела још за њиховог живота штампана су латиницом. Али, ако ме питате – да, мој избор је сада и вјероватно заувијек ћирилица. Чиста, србска".

ВЈЕРОВАТНО ЗАУВИЈЕК: КО ВЈЕРУЈЕ ОНОМ, КОЈИ ИЗДА САМОГ СЕБЕ?

Данас Г. Дакић, извођач ратнохушкачких радова и ширења вјерске и националне мржње према Србима по Ефиху, а за рачун Ослобођења и других платиша, управо користи ту "поунијаћену и енглеску латиницу". Не само у текстовима медија за које ради, већ и у сопственим објавама на друштвеним мрежама у дигитализованом свијету писане ријечи. Штампа је изговор за заостале.

Постао је оно чега се гадио. Квазиурбана, англицирана, Акаунт раја; којој сунце и излази и залази из правца Башчаршије.

Своју каријеру у Ефбиху је почео трпећи нападе због његовог "четништва", тј. "величања Радована Караџића и Ратка Младића". Било је то у вријеме када је почео радити за Дневни аваз, а циљ је био да га отпусте због "гријеха из младости". Отприлике као Пејка Медић и БХРТ данас, јер они ову установу сматрају својим ексклузивним власништвом, па тако Срба има мање запослених него категорије "остали".

Но, Ефбиховци су све, само не гадљиви и морални. Што се види и из тога да су Слободану Васковићу, и они и УСАИД, опростили позадинско парадирање на транспортеру, те злостављање и отимање цигарета ратном заробљенику у Сребреници. Таквим људима су осуђени да вјерују џематлије по Ефбиху, док је у Србској јасно да ту нема грама интегритета у сусрету са чврстом валутом.

Ово је јако битно културолошко питање, за земљу у којој прије десет година није било ни једног Невладинића. Укључујући Мртво Пувало и сличне. У Сарајстан су се, за потребе давања србомрзачких изјава, увозили искључиво Другосрбијанци из Круга двојке. Док је данас Другорепубликосрбијанаца и нудигуза типа Г. Дакић на сваком ћошку. Ако не и порталу.

То је посебна тема, да ли социјална или психијатријска, али која не може у ову, и онако демантијима изнуђено дугу анализу.

Закључак: Г. Дакић је – мало по мало – долар по марку – издао сам себе. До степена да Фронтал.РС може комотно окренути наслов из 2011. године, извучен из његових ријечи, а да до танчина осликава оно у шта се претворио. И он, и идеолошко-медијско-политичка сцена Републике Српске.
Извор: ФРОНТАЛ