Захарова: Веома је важно да Србија настави да пажљиво документује и систематизује доказе о злочинима НАТО-а

04.02.2021. год.

"Дуготрајна и озбиљна штета по природну средину и здравље људи, директно кршећи међународно хуманитарно право, постала је устаљена пракса у понашању држава чланица НАТО-а."

Излагање портпарола Министарства спољних послова Марије захарове на седмичној прес конференцији:

У Србији је поднета прва индивдуална тужба против НАТО-а за надокнаду штете проузроковане употребом муниције са осиромашеним уранијумом током бомбашких напада 1999. године. Више од 2.000 људи, и Срба и Албанаца, већ се обратило адвокатима за помоћ о сличним темама. Више од 20 година након агресије алијансе на Југославију, у погођеним областима на југу Србије, стопе бројних болести, укључујући рак, и даље су знатно изнад националног просека.

НАТО је такве „трагове“ оставио као резултат својих „хуманитарних мисија“. Тако је на северу Либије, после бомбардовања, радијација премашена за неколико пута - карактеристичан рукопис НАТО-ових „хуманитарних радника“. Дуготрајна и озбиљна штета по природну средину и здравље људи, директно кршећи међународно хуманитарно право, постала је устаљена пракса у понашању држава чланица НАТО-а.

Чланице НАТО-а пуно говоре о претњама европској безбедности, мада су у стварности главна претња њихове неодговорне акције, које воде ескалацији тензија и не једном ка еколошкој катастрофи у самом центру Европе. Против Југославије није коришћена само радиоактивна муниција, већ су изведени циљани напади на разна предузећа, што је довело до изливања тона токсичних и канцерогених хемијских једињења на околне територије и реке, укључујући Дунав.

Нажалост, за ове злочине још увек нико није кажњен. То је такође норма западног „мејнстрима“ - да не признају сопствене грешке. Да ли је Југославија једини пример? Ирак, Либија и многа друга места на планети. Дошли су, уништили, отишли, нису се извинили, нису претрпели никакву казну. А онда уче друге како да живе и шта је слобода. У оквиру савеза долази до својеврсне „ерозије“ одговорности. Тамо доминира осећај попустљивости, јер нико не кажњава.

Земље чланице алијансе, очигледно, страхују од стварања преседана за накнадну исплату одштете свим жртвама. Стога је НАТО досљедно негирао везу између ширења малигних тумора, леукемије и масовне употребе муниције са осиромашеним уранијумом од стране савеза на југу Србије, сматрајући повезаност ових чињеница неоснованим. Чак и неколико стотина војника НАТО снага (КФОР) патило је од дугорочних последица агресије алијансе на Југославију. То потврђују, на пример, бројне пресуде италијанских судова по захтевима представника италијанских оружаних снага који су били у КФОР-у 1999. године.

Млади Срби нису били сведоци НАТО агресије, али ипак и даље на овај или онај начин на њих утичу њене дугорочне последице. Због тога је веома важно да земља настави да пажљиво документује и систематизује доказе о злочинима НАТО-а на територији Југославије, на основу научног проучавања свих детаља. Можда ће поменуте тужбе против НАТО-а и активности међуресорне комисије коју је 2018. основао србски парламент помоћи да се утврди истина и доведу до кажњавања одговорних да се то више никада не понови.