Ја сам већ у опоравку 10 дана од негативног ПЦР и добро сам. Да ли сам се бојао? Јесам, наравно. Када сам 13.01.2021. легао на кревет (исти онај на који је легао и Милорад Додик када је примљен) да примим прву терапију, добродошлицу ми је пожелио др Пајић на кревету до мене. Колега, угледни ратни хирург о коме сам и лично бринуо, тај дан је отпуштен кући. Провео је више од 40 тешких дана, два пута је интубиран и враћан на респиратор и „скидан“ са респиратора.
На кревету гдје је он лежао обилазио сам и друге колеге, посебно покојног пријатеља др Марка Пекију, који се чекајући треће дијете са супругом Сањом, није изборио са посљедицама корона вируса. Посјећивао сам др Марија Миздарића, угледног максилофацијалног хирурга, оца троје дјеце са којим сам често боравио заједно у операционој сали.
Кад сам их обилазио причали смо о будућности, у шали, ту на интензивној њези, радили вјежбе и упоређивали мишиће. Марио се изборио побјеђујући и компликације послије изласка из болнице.
Док је инфузија истицала, чудећи се свом лошем налазу ЦТ-а плућа и плашећи се погоршања која сам много пута видио послије таквог налаза, враћао сам многе слике свога рада у УКЦ ( 25 година) помало се преиспитивајући и надајући најбољем. Неколико дана без погоршања и доброг одговора на терапију није ме ријешило тихе нервозе и очекиваног страха да ме стигне висока температура, поремећаји дисања, или на шта све нисам помислио.
Др Талић, директор Завода „Др Мирослав Зотовић“ је боравио у соби до мене и био на кисеоничкој терапију са наговјештајима опоравка. И он је, додуше, послије мене отишао на кућно лијечење. Сестре и доктори су преносили наше међусобне поздраве.
Присјећао сам се и доктора Војводића који је први подлегао корона вирусу, али и многих колега који нису међу живима, а обиљежили су вријеме у УКЦ – доктора Бранка Деспота, који је скоро преминуо, својих колега са ОРЛ Клинике који су сви преболовали корону, са начелником Клинике на челу, али и оних доајена наше струке из предратног, ратног и послијератног доба, професора Слободана Билбије и доктора Свете Радуловића и других.
Након седам дана, мој контролни ЦТ плућа је говорио о великом опоравку, а три дана послије и контролни ПЦР је био негативан. У вријеме те неизвјесности прикривеног страха осјећао сам и велики понос због подршке породице и колега, пацијената, али и огромног броја људи из Српске, окружења, па и скоро цијелог свијета (из Аустралије и Африке нисам добијао поруке).
Чекајући вијести (у наредних дан – два) о доласку првих вакцина, желим да поручим и поновим свим људима: Свако може обољети и умријети од овог вируса, његових мутација и сојева. Чувајмо се и чувајно једни друге јер то сигурно смањује смртност. Ових неколико мјесеци, док се не вакцинише већи проценат становништва у Србској, својом бригом и поступцима ускратимо могућности вирусу да нам при крају пандемије нанесе још више бола и смрти.
(Др Ненад Стевандић је предсједник Уједињене Српске, помоћник генералног директора УКЦ Републике Српске и посланик у Представничком дому БиХ).
Србскаинфо 
