Тако ћу често наглашавати потребу за здравом љубави према себи која никако не потиче нарцисоидност, егоистичност или препотентност, већ здраво давање оног најдивнијег у себи и другима и себи.
Наглашават ћу да љубав нема најомиљенији објект у смислу да је њој свеједно је ли упућена дјеци, природи или слободи. Ако је истинска, у свим ће облицима бити апсолутна и у свим ће облицима славити пунокрвни, величанствени живот и приближавати нас осјећању властите есенције.
А ако није истинска, онда и љубав према дјеци може прећи у патологију. Недавно сам на промоцији своје књиге прекинуо госпођу која је свој коментар започела тврдњом: “Наравно да свака мајка воли своје дијете”, што сматрам крајње апсурдним. Иако је мајчинска, односно родитељска љубав потенцијално изванредно моћан облик љубави, апсурдно је тврдити да свака мајка зна вољети.
Апсурдно је тврдити да свака мајка зна прихватити и вољети своје дијете точно такво какво јест, да осјећа аутентичну љубав према животу па онда може здраво љубити и друге, да схваћа да њезина љубавност не овиси о објекту, већ да се круна љубави према некоме открива у препознавању себе као бића које вољењем открива своју есенцију. Углавном, посветимо се природи истинске љубави.
Недавно сам тако разговарао с једном познаницом која је тврдила да не зна воли ли особу с којом је у вези. Био је то један од оних случајних сусрета с особом с којом немам активан однос, али нам је драго размијенити покоју ријеч кад нам се путови сретну.
Рекла је да не зна воли ли њега таквог какав је или какав ће можда бити или каквог би она хтјела да он постане.
Није била сигурна је ли недостатак искрености доказ њихове hроничне некомпатибилности или нужног поступног упознавања (иако су у вези већ двије године) или је апсолутна искреност једноставно немогућа и не бисмо је ни требали захтијевати. Ипак, осјећала је снажне емоције којима није познавала узрок. Можда су оне резултат обичне навике и жеље да некоме, било коме, припада, а можда јој њезино срце говори да је баш он човјек који има кључ њезина срца. Углавном, имала је много питања, а ја један, врло једноставан одговор. Ако не знаш волиш ли некога или нешто - одговор је негативан.
Нисам јој то рекао тако хладно, стварност ће јој пружити довољно хладних тушева па не морам још и ја, али сигуран сам да у љубав не можемо сумњати. Савјетовао сам да размисли о пријашњим ситуацијама кад је љубила некога или нешто и открије је ли љубав тада остављала простора сумњи. Наравно, дошла је до одговора да љубав не оставља простора сумњи. Кад волиш, кад уистину волиш, онда је свака станица твога тијела сигурна у ту љубав. Иако је сасвим могуће да нисте апсолутно задовољни са свиме у том односу, снага љубави је свеједно неупитна. Наравно, мора се напоменути да је могуће да у будућности развију истински љубавни однос, али јасно је да она данас не осјећа љубав према њему.
Молим вас да се сјетите свих оних тренутака када сте осјећали истинску љубав. Не говорим о залуђеној заљубљености, већ о стварној љубави. Сјетите се да сте тада знали да не посједујете ту другу особу, али сте итекако осјећали да имате себе. Знали сте да та особа није ваша, али сте свакако осјећали да сте ви своји. Осјећали сте да сте баш онакви какви требате бити. То је прекрасан поклон истинске љубави.
Љубав има тај предивни ефект - да обожавамо бити у својој кожи и да препознајемо себе као оно што истински јесмо! Без сумње!
