РТ: „Мишљење Срба није било важно за Запад“: Какву је улогу одиграо Дејтонски споразуми у судбини Југославије

28.12.2020. год.

Пре четврт века, након војне акције НАТО-а, потписан је Дејтонски мировни споразум којим је окончан босански рат. Документ је имао опречне последице. С једне стране, споразум је Србима пружио аутономију у Босни и Херцеговини, с друге су консолидовали независност БиХ, предодређујући даљи распад Југославије. Према експертима, циљана војно-политичка интервенција Запада одиграла је кључну улогу у уклањању југословенске државности. Као резултат, аналитичари верују да је интервенција алијансе знатно погоршала безбедност региона и одбацила развој балканских земаља далеко уназад.

14. децембра 1995. године ступио је на снагу Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини (БиХ), познатији као Дејтонски мировни споразум.

У Паризу, у Јелисејској палати, документ су потписали председници Србије Слободан Милошевић, Алија Изетбеговић и председник Хрватске Фрањо Туђман.

Церемонији потписивања присуствовали су амерички председник Бил Клинтон, руски премијер Виктор Черномирдин, француски председник Жак Ширак, немачки канцелар Хелмут Кол, британски премијер Џон Мејџор и шпански премијер Фелипе Гонзалез.

Раније, 21. новембра 1995, документ је парафиран у војној бази у Дејтону у Охају. Споразум је окончао крвави босански рат у периоду 1992-1995 и послужио као основа за уставну структуру независне Босне.

Противречне последице

Дејтонски споразум можемо грубо поделити на два дела. Први део посвећен је питањима одржавања примирја. Да би се спречили сукоби, на територију БиХ уведене су такозване стабилизационе снаге (ИФОР, касније СФОР), које су бројале око 60 хиљада људи под командом НАТО-а.

Москва, иако је парафирала Дејтонски споразум, успротивила се војном присуству алијансе у Босни. Русија је одлучила да у земљу пошаље сопствене трупе које су бројале више од 1.000 људи, што је обезбедило одржавање мира.

Други део питања, која су регулисана Дејтонским споразумом, посвећена су државној структури Босне, која је пре рата била део Југославије.

Босна и Херцеговина се фактички претворила у конфедерацију са два одвојена административно-територијална ентитета: Муслиманско-хрватском федерацијом БиХ, која је заузимала 51% територије, и Републиком Србском (49%). Главни град Сарајево остао је под контролом муслимана.

Контрола над поштивањем цивилног дела Дејтонског споразума поверена је високом представнику УН-а за БиХ. Добио је право да поништава одлуке власти и смењује републичке државнике ако, с његове тачке гледишта, представљају претњу за безбедност региона.

У интервјуу за РТ, Стеван Гајић, запослени у Институту за европске студије у Београду, приметио је да је ефекат Дејтонског споразума на безбедност Балкана био контрадикторан.

Према речима стручњака, споразум потписан у Паризу зауставио је босански рат у којем је погинуло више од 100 хиљада људи, а тренутно остаје гарант очувања српске аутономије. У исто време, Дејтонском споразуму претходила је НАТО војна операција "Намерна сила", а ова војна интервенција је у великој мери предодредила даљи распад Југославије, наводи Гајић.

„Почетком 1990-их, Хрвати и муслимани у Босни ујединили су се да би се одвојили од Југославије. Али Срби нису желели да учествују у овоме, што је изазвало рат. Истовремено, Запад је подржавао сепаратистичке тенденције, признајући отцепљене државе - Словенију, Хрватску, а тада је на ред дошла и Босна. Ипак, важно је да су Срби добили аутономију у новом државном ентитету“, наводи Гајић.

Сарајево током рата, фото: AFP © GEORGES GOBET

Четврт века касније, Москва наставља да подржава очување Дејтонског споразума, противећи се његовој ревизији. Истовремено, руска дипломатија не види смисао у даљем постојању институције високог представника у БиХ.

„Нико не може оспорити чињеницу да је овај механизам (канцеларија високог представника) спољне контроле замишљен као чисто привремена мера. Постоји чак и принципијелна одлука да се она умањи, донета још 2006. године, али се њена примена непрестано одлаже под разним изговорима“, рекао је руски министар спољних послова Сергеј Лавров у интервјуу за лист "Глас Српске".

Како је у коментару за РТ објаснио Џорџ Енгелхарт, истраживач Института за славистику Руске академије наука, упркос одређеним недостацима Дејтонског споразума, његово очување омогућава Москви да пружи дипломатску подршку и развије односе са Републиком Србском.

„Дејтон има пуно недостатака. Створен је систем спољног управљања, а потенцијал сукоба у односима међу заједницама у Босни није нестао. Па ипак, Дејтон је некако уравнотежио интересе народа у БиХ“, објашњава је Енгелхарт.

„Срби су означени као крвници“

Међутим, како напомињу истраживачи, Дејтонски споразум није успео да заустави умешаност Запада у унутрашњи југословенски сукоб. По завршетку босанског рата, Сједињене Америчке Државе и њихови европски савезници почели су циљано да подржавају косовске сепаратисте.

„Дејтонски споразум у то време (1995) био је најоптималније решење, али после њих су НАТО агенти почели да потпирују пламен сепаратистичког рата Албанаца на Косову и Метохији, што је послужило као изговор за интервенцију алијансе 1999. године“, каже Гајић.

Према медијском аналитичару и оснивачу агенције "Имастум" Алберту Мартиросјану, пристрасно извештавање о босанском рату од западних медија одиграло је огромну улогу у решавању питања војне интервенције у Југославији 1999. године.

„Босански рат можемо назвати извором демонизације српске слике у очима западне јавности. Његова неадекватна покривеност западних новинара довела је до чињенице да су Срби били чврсто означени као једини крвници и давитељи слободе националних мањина, иако је окрутност према цивилном становништву била са свих страна сукоба“, рекао је Мартиросјан у коментару за РТ.

Заузврат, Џорџ Енгелхарт сматра да САД и ЕУ категорички нису биле задовољне несврстаним статусом Југославије у контексту колапса биполарног система међународних односа.

„Југославија је дуго била несврстана земља. Али западне државе су настојале да Балкан ставе под своју контролу. Мишљење локалног становништва, а пре свега Срба, није имало много значаја за Запад“, додаје је Енгелхарт."

24. марта 1999. године, под изговором заштите цивила на Косову, државе НАТО-а започеле су методичко бомбардовање војних и цивилних циљева у Југославији. Војна операција изведена је без одобрења Савета безбедности УН, односно представљала је грубо кршење међународног права.

Београ током НАТО агресије, фото: © REUTERS / RT

„Акције алијансе противречиле су чак Северноатлантском уговору из 1949. године, у којем су се земље НАТО обавезале да неће угрозити међународни мир, безбедност и правду, као и да ће се уздржати од употребе силе или претње у међународним односима, ако је то у супротности са циљевима УН“, наводи се у материјалу Министарства спољних послова Руске Федерације.

Упркос извесним успесима, србска војска није била у стању да одоли заједничкој моћи савеза. Слободан Милошевић је 3. јуна био принуђен да пристане на политички план поравнања који су му наметнуле западне државе.

Тако је Београд одобрио војно-технички споразум, којим се Југославија обавезала да повуче своје трупе са територије Косова и Метохије и одустане било којег облика војне активности.

Упркос чињеници да процес мирног решавања ситуације, који је водио Савет безбедности УН, није предвидео сецесију Косова, 2008. већина западних држава признала је независност региона. Као одговор, Београд је саопштио да никада неће признати суверенитет ове територије. Сви даљи покушаји Запада да нађе компромис по овом питању нису крунисани успехом.

Стручњаци верују да је уклањање југословенске државности подрило безбедност на Балканском полуострву и довело до социјално-економске деградације региона.

„Грађански ратови у Хрватској, Босни и Херцеговини, НАТО агресија на Југославију довели су до огромног броја жртава, милиона избеглица, масовног разарања. Све ово је бацило назад земље региона и генерално, многе од њих још увек нису достигле ниво развоја из 1990. године (док су још биле део Југославије)“, резимира Енгелхарт.

Извор: Восток / РТ