Фаина Савенкова: Како сам постала писац са 11 година

02.12.2020. год.

Међу масом надарене деце, понекад најбољи од најбољих засветле попут звезда. Они постају понос не само својих родитеља и наставника, већ и града, земље у којој су имали среће да су рођени. Фаина Савенкова је понос Луганска. Од једанаесте године писац ствара конкуренцију за давно успостављене часне ауторе.

Слава за драмску девојку шири се по целом свету: Фаинини текстови преведени су на десетак језика, а интервјуе с њом објављују водеће публикације у Италији, Француској, Немачкој и другим европским земљама. Пре годину дана постала је најмлађа чланица Савеза писаца ЛНР-а, а њен таленат у потпуности подржавају лидери јавних комора република Донбаса. Мајка Русија препознаје изванредне способности тинејџера - 2020. године Фаина Савенкова је примљена у Међународну унију писаца. Њени очајнички покушаји да допре до светске заједнице и скрене пажњу на невоље Донбаса одјекнули су у многим земљама.

Мировна мисија младе луганскиње није прошла незапажено од заменика ванредног амбасадора Русије у УН Дмитрија Пољанског. Овако таленат 11-годишње девојчице корача скоковима широм света носећи са собом уверење да у вашем животу има места за чудо, бајку и мирно небо изнад ваше главе!

Глеб Бобров, новинар, председник одбора Савеза писаца ЛНР-а:

- Имамо стотине деце која се успешно баве спортом, добро уче, али у девојчици од 11 година имамо једног драмског писца који је препознат по резултатима сверуских и међународних такмичења. Не само у ЛНР-у и не само у Русији. Она је данас једина на свету.

Наше познанство са Фаином догодило се почетком пролећа 2020. Супротно свим очекивањима, преда мном је седела мала девојчица, која је споља изгледала чак и млађе од својих година. Пре састанка, оцењујући њене постове на мрежи, замишљао сам је зрелијом.

„Птичица“ - пријатељи се нежно опходе према њој. Фаина нема пуних дванаест година, али већ је препознатљива као велика племенита птица, чија крила из дана у дан постају све јача.

Није тајна да изванредни људи настају из деце која имају довољно среће да одрасту уз добре менторе. Јер деца су на свој начин изванредна, али није свакој одраслој особи дато да препозна сам дар детета и да узгаја семе талента које је положила природа. Ментори младог талента су брижни родитељи, као и учитељ - Глеб Бобров, новинар, председник одбора Синдиката писаца ЛНР-а, који је пре нешто више од годину дана узео млади таленат под своје окриље. Девојчица признаје да је учитељ врло строг: ретко хвали, често се грди. Али она није увређена. Слуша.

- Фаина, имаш прилично озбиљан успех у књижевном раду. Када си почела се њиме бавиш?

- Волим књижевност откад знам за себе, захваљујући мајци. Често ми је читала књиге кад сам била врло мала. А онда сам и сама научила, волела да читам од раног детињства. Текстове сам почела да пишем релативно недавно - пре две године. Руски писац Андреј Усачев дошао је у Луганск. Толико сам желела да дођем на његово предавање, али тамо су позвани само ученици основне школе. Касније су нам рекли да је Луганска републичка библиотека за децу организовала књижевни конкурс посвећен 60. годишњици Усачева, где сви могу да учествују. Написала сам кратку причу „Риба и кит“ и послала је тамо. Мој рад је оцењен и закључила сам да је дело било занимљиво.

- О чему говоре твоје приче? Ко или шта те инспирише?

- Занимају ме различите теме. Али највише од свега пишем о животињама. О њиховом свету. Имам две мачке и пса - моји најдражи. Они су моја инспирација. Волим да се играм, гледам их. Из ових запажања су добијени моји радови. На пример, „Глицинија и мачка“. Ово дело је објављено у отвореном приступу у интернет колекцији „Младо око“ и „Девет муза“ (Грчка). Можете прочитати!

- Који су ваши радови добили признање?

- Најуспешниј је "Јеж наде". Прошле године мој учитељ Глеб Леонидович Бобров саветовао је да се ово дело пошаље на Међународно такмичење драмских писаца „Аутор - на сцени“. Послала сам тамо свој текст и на срећу ушла сам у ужи избор. Односно, мој рад је био међу најбољима од 306 радова пријављених на конкурс из 17 земаља. Било је лепо сазнати за такав резултат. Многима је тешко да замисле како је борити се под једнаким условима са етаблираним драмским писцима. Раније је представа добила специјалну награду са другог сверуског такмичења АСИЛ. Иначе, добио сам две позоришне номинације за "Јежа", а у фебруару сам награђена путовањем у рекреативни камп Снегири у близини Москве.

- Какав напредак са представом „Јеж наде“ данас постоји?

- „Јеж“ је већ дуже време у слободном оптицају. Добија награде, објављују га, грде и хвале, у тексту проналазе политику. Исто различито мишљење директора: од „хладне“ и „добре“ до поражавајуће критике. У сваком случају, представа још увек није на сцени. На несрећу, овде се умешао карантин. Сада је представа почела у Томску и у Украјини - у Харкову. Изгледа да то разматрају у Италији, али ја могу само да чекам и верујем у чудо ...

- Чуо сам да је Луганска државна академија за културу и уметност (ЛСАА) названа по Михаилу Матусовском створила радио-представу према представи „Јеж наде“.

- Да, недавно. Сад имам своју прву радио емисију, која је врло добра. Хвала свима који су на овај или онај начин допринели овом тешком пројекту. У почетку је иницијативу предузела Јавна комора ЛНР-а. Снимање се одвијало у студију шефа катедре за музичку естрадну уметност, заслужног уметничког радника Украјине, професора Јурија Дерског. Нажалост, нисам имала времена да се лично захвалим Јурију Јаковљевичу. Тешко се разболео од инфекције коронавирусом и, неочекивано за све нас, умро је уочи премијере. Био је дивна, талентована особа. Ово је огроман губитак за Луганск.

- Да ли су ти ограничења услед пандемије успорила темпо посла?

- Карантин је почео у пролеће 2020. године, али живот је за мене

није престао. Представа „Јеж наде“ објављена је у збирци „Пуца“. Написала сам причу у сарадњи са руским писцем Александром Конторовичем „Учитељи и студенти“ за збирку „Уживо, Донбас“. Тада су постојала два есеја о рату, објављена у Русији и Европи. Напокон сам завршила и представу „Умри, чудовиште!“ о тешком односу деце и родитеља. Године 2020. моји радови су објављени у још две колекције - „Схорес“ и нашем републичком „Вингс“. Година је била тешка, али богата догађајима.

- Где су радови објављени? Која држава, осим Руске Федерације, најактивније сарађује са вама?

- Тако се догодило да је први есеј објављен у Сједињеним Државама, што је изазвало одјек. Дмитриј Пољански, заменик руског амбасадора у УН-у, чак је изразио идеју да ме позове да говорим у УН-у. Ако ме позову, отићи ћу, нећу се уплашити. Својим радом покушала сам да кажем о деци Донбаса која су шест година била принуђена да живе у рату. После тога појавили су се многи новинари и јавне личности који су били узбуђени догађајима који се дешавају у нашој земљи. Пуно објављујем у Србији, Италији, Француској, Бугарској. Сматрам великим успехом што су моји есеји након шест месеци напора коначно објављени у Немачкој, у водећем омладинском ресурсу "Рубикон". Сада тамо чак имам и свој профил.

- На својој Фејсбук страници писала си о свом учешћу на такмичењу "Звезда победе". Реци нам више.

- Такмичење „Звезда победе“ одржано је у Санкт Петербургу и било је посвећено Дану победе. Дан раније написала сам есеј „Дечји смех победе“, а пријатељи су се понудили да учествујем у такмичењу. Нисам могла да одбијем. Према резултатима такмичења, постала је лауреат 1. степена у категорији „Есеј мој бесмртни пук “„ у старосној категорији од 11 до 13 година.

- Да ли је овај есеј који је одјекнуо у многим земљама?

- И тонајвише. Када сам писала, кроз тему сам прошла кроз своју душу. Имам неколико година, али већ знам да је најгоре кад људи умру. Живимо у страшном времену када људски живот мало вреди. Још један есеј је написан за годишњицу бомбардовања Луганска, јер се још увек надам да ће људи престати да желе да се убијају. Јер немогуће је заштитити овај свет и децу ако донесите смрт и уништење. У својим текстовима желела сам да пренесем ову идеју. Есеје су читали многи моји пријатељи, чије мишљење ценим. Веома сам им захвална на искреним повратним информацијама.

- Фаина, у септембру си као прави блогер на својој Фејсбук страници обавестила о догађајима другог Међународног фестивала научне фантастике „Звезде над Донбасом“. Колико је узбудљиво учествовати у таквим догађајима?

- На фестивал сам дошла прошле године, па је годину дана касније осећање одговорности надвладало моје узбуђење. 2020. показало се да је фестивал већи: постојао је богат програм, а међу учесницима је било још занимљивијих креативних личности. Поред тога, имала сам прилику да се уживо сретнем са људима са којима сам се дописивала на интернету.

- Која дела си представила на фестивалу?

- „Наставници и ученици“. Већ сам рекла да на причи нисам радила сама, већ у коауторству са руским писцем Александром Сергејевичем Конторовичем. На пролеће је дело објављено у електронској форми и истовремено је објављена аудио-књига, а почетком септембра књига је објављена у штампаном облику. Садржај је оценио жири такмичења, а Александар Сергејевич и ја смо добили дипломе организатора фестивала, а такође и колекције „Уживо, Донбас“ на поклон.

- Ако се не варам, да добила си још неке награде?

- Да, то је случај када је „награда пронашла свог хероја“ ... Ове јесени сам добила вице-гранд при Московске књижевне награде 2019–2020. у категорији „Драма“. Међутим, због карантина нисам могла да дође у Москву по награду. Председавајући Међународне уније писаца Александар Николајевич Гриценко уручио ми је на фестивалу медаљу за представу „Јеж наде“.

- Које су биле твоје дужности на фестивалу?

–- Према програму, мајсторски течајеви су одржани у три образовне институције ДНР. На пример, у МОУ Александар Конторович и ја одржали смо семинар о методама рада у коауторству. Ученици су постављали питања, ми смо одговарали. У МОУ „Школа бр. 48“ у Доњецку била сам сама. Говорила сам о себи, одржала квиз - тестирања знања из креативности таквих савремених писаца као што су Кир Буличев, Сергеј Волков и Сергеј Лукианенко. У Телеску смо радили са Александром Гард, Сергејем Чекмајевим и Иваном Наумовим.

- Да ли такви семинари писаца са децом могу дати резултате? Идентификовати младе таленте?

- Мислим да да. Када сам водила квиз, приметила сам да дечаци читају. Мој пример је инспирисао неколико деце. Обраћали су се Александру Конторовичу, занимали су се за детаљнију могућу сарадњу. Већ пишу. Ако обратите пажњу, можда ће у будућности изабрати професију писца или новинара. Знања и вештине стечене у детињству дефинитивно им неће наштетити.

- Рекла си да си у Доњецку могла да се уживо упознаш са својим виртуелним пријатељима. Ко су ти људи?

- Сусрет са пријатељима био је најсветлији део мог путовања. Заједно са оперском певачицом Аном Братус и уметницом Маријом Волковом посетили смо Доњецки државни музеј. Не само да сам разговарала са талентованим одраслим пријатељима, већ сам и уживала у изложби. Иначе, свидела ми се графика и апстрактне слике!

Сусрет са модном дизајнерком Светланом Топаловом оставио је живописан утисак. Моја мајка и ја смо посетили Светланину радионицу, где су нам показале хаљине из колекције Ирис, које на пролеће нису представљене због карантина. Рад је био савршен! Светлана ме није пустила без поклона - поклонила ми је парфем и лепу хаљину. Узели су ми мере како би одећа одговарала мојој величини. Поклон ћу у Луганску добити касније. Маштам да одем у позориште у новој хаљини!

- До каквих људи твоја душа посеже?

- Вероватно љубазних и поштених. Не волим баш оне који варају. Навикла сам да верујем људима.

- Где се боље осећаш, у друштву вршњака или одраслих?

- Осећам се одлично и тамо и тамо. Често комуницирам са одраслима. Припремам се за састанке, покушавам да се подударам са њиховим нивоом. Често ми смета моја природна стидљивост, али с временом то превазилазим. Кад особу боље упознам, осећам се равноправно. Са вршњацима је занимљиво на свој начин. Можете се зезати с њима, играти се. Ми смо још увек деца. Ми можемо, иако ... и одрасли се могу понашати као деца!

- Са ким од руских писаца ти је најпријатније? Можете ли се сетити неких занимљивих случајева?

- Уско комуницирам са Александром Пелевином, Михаилом Тирином, Сергејем Чекмајевим и Сергејем Волковом. И, наравно, са својим дивним коаутором - Александром Конторовичем. Занимљиви случајеви ... Вероватно је то наш „спаринг“ са писцем Михаилом Тирином. Већ дуго се бавим теквондоом, а Михаил Тирин ме је у шали изазвао на борбу. Већ годину дана сви учесници фестивала се шале и траже да не пребијем ујака Мишу жестоко, јер ће им он и даље требати. И ове године ме је Александар Конторович научио вештинама самоодбране. Постоји чак и кратки видео.

- Да ли комуницирате са колегама и пријатељима на даљину, узимајући у обзир карантин?

- Нажалост, сав живот у школи, на тренингу и у креативности иде на мрежу. Мислим да је време да напишем ново дело о овоме. Комуницирам са познатим људима на даљину и чак покушавам да емитујем на интернету са братом. Први пилот на мрежи

састанак је одржан са познатим народним музичаром Митјом Кузњецовим. Читала сам своје приче. И певао нам је своје песме. Тако комуницирамо.

- Верујеш ли у Бога? Како пролазиш кроз тешко, узнемирено време са цовидом?

- Верујем у Бога, али не идем цркву сваке недеље. Понекад одем код оца Филипа и разговарам.

У вези са "ковид" ... Не могу да кажем да ме није брига, јер имам вољене особе за које се бојим, али ни не паничим. Не узимам то здраво за готово. Жао ми је само због немогућности похађања тренинга теквондоа, јер код куће то уопште није исто - нема тренера који ће исправити ако негде погрешим, а простора нема увек довољно. Истовремено, схватам да другачије не може бити.

Испричај нам о својим спортским успесима.

- Ја сам ЛНР-у шампион у теквондоу. Овим спортом се бавим шесту годину. Чак и пре пандемије, ишла сам на такмичења у Вороњеж, доносећи одатле титулу руског освајача медаља. Ово је, наравно, више спорт за дечаке, али моја пријатељица и ја смо једине две девојке за које се испоставило да су упорне. Не напуштамо га. Понекад је застрашујуће, дешавају се модрице, али све је то подношљиво. Волим да се бавим спортом.

- Можда ћеш нас изненади нечим другим?

- Не. Волим да цртам - за душу. Волим позориште! Оно је мој други дом. Међу мојим пријатељима има много глумаца, па често идем на представе и уживам у њима. Штавише, подједнако волим да посећујем и дечје представе и оне засноване на неким класичним делима. То је магични свет у који понекад можете побећи ако желите малу бајку у животу.

- Како иначе учиш?

- Добра сам девојка, али тежим бољим резултатима. Омиљени предмет је историја. Учење на даљину озбиљно замрачује живот. Недостају ми пријатељи и наставници. Желим уобичајени ритам, какав је увек био.

- Ко или шта ти је подршка у животу?

-Породица, мој учитељ је председник Синдиката писаца ЛНР Глеб Леонидович Бобров, председник Јавне коморе ЛНР Алексеј Карјакин, пријатељи вршњаци и одрасли пријатељи различитих професија из различитих земаља. Вероватно је ово срећа или можда резултат мог деловања у књижевном стваралаштву. Ни сама не разумем како то функционише, али заиста има пуно пријатељских људи око мене.

- Да ли си се већ одлучили за своју будућу професију?

- Не ... Још увек имам довољно времена. Стижем на време. Замишљам себе један дан у једној професији, други у другој. Учитељ, писац, новинар ... Још сањам. Недавно сам себе видела као археолога. Али погледи се сутра могу променити!

- Имаш ли снове?

- Наравно! Желео бих да отворим директну железничку везу од Луганска до Москве. Ући у воз увече, а сутра - већ тамо. Мој сан је да чешће посећујем главни град Русије, да се упознам са овим градом, да посетим његове културне центре.

Разговарали млади књижевник Фаина Савенкова и председавајући

Међународне уније писаца Александар Грисенко

________________________________________________________

Лична карта:

Савенкова Фаина Владимировна
Датум рођења: 31.10.2008.

Образовање: Државни универзитет ЛНР Средња школа први степен.

Достигнућа:

- члан Савеза писаца ЛНР;
- члан Међународне уније писаца, секција „Јуниор“;
- двоструки првак ЛНР у теквондоу у својој старосној и тежинској категорији;
- учесница Републичког фестивала ДНР „Звезде над Донбасом“ 2019–2020, где је од Дениса Пушилина добила захвалност за значајан допринос развоју културних односа између ДНР-а и Руске Федерације на пољу књижевности;
- за представу „Јеж наде“ добила је посебну награду на Сверуском такмичењу дечје драме АСИЛ 2019. године,
- ушла у ужи избор на Међународном такмичењу савремене руске драме „Аутор је на сцени“ 2019. године и у најужем избору за Међународно такмичење драме „Евроазија -2020 „Позориште Колиада, објављено у књижевном часопису„ Москва “, преведено на италијански језик.
- добила захвалницу за значајан допринос развоју књижевности у ЛНР од ЛНР СП;
- добила награду на такмичењу ветерана Московског уметничког позоришта „Читање прича“ - јун 2020;
- добила вицегран при Московске књижевне награде 2019–2020. у категорији „Драматургија“ - септембар 2020;
- прича „Наставници и студенти“ објављена је збирци „Уживо, Донбас“ (руско-доњечки пројекат) - септембар 2020;
- есеји, приче „Глицинија и мачка“, „Јеж и небо“ објављени у збирци „Обале“ - Калињинград, октобар 2020;
- игра "Умри, чудовиште!" објављена у збирци „Крила“ - октобар 2020;
- прича „Глицинија и мачка“ - победник чешког такмичења „Свет очима детета - 2019“, објављене у сверуском часопису „Милк“, као и у чешким новинама Хало у априлу 2020;
- есеј „Дечји смех победе“ објављен у књижевном часопису „Младост“, у листу „Комсомолскаја правда“, преведен на енглески, србски, италијански, бугарски, чешки, арапски, италијански, француски, немачки;
- есеј „Одрасла тишина“ објављен на познатом француском блогу на енглеском језику "Сталкер", србским новинама „Восток“ и „Факти“, у француском Донбас инсајдеру, кантасуомалаинен.нет (Финска), АгораВок-у (Француска), познатом омладинском издању „Рубикон“ ( Немачка), преведено на енглески, србски, италијански, бугарски, чешки, фински;
- оба есеја објавио је Дмитриј Пољански, заменик амбасадора Русије при УН;
- приче, новеле, драме објављују се у многим руским интернет издањима, као и у ЛНР и ДНР;
- спроводи друштвене активности, уз помоћ креативности покушава да у Европи и Русији говори о рату у Донбасу и ситуацији деце региона, седме године обухваћене ратом;
- редовно гостује на ТВ каналима ЛНР, ДНР, Русија.

Пандемија, нажалост, омета активности. С обзиром на несигурност доласка у главни град Русије, Фаина је добила понуду да напише креативну поруку за отварање изложбе финалиста такмичења „Ја сам очевидац“ пројекта „Тероризам - претња цивилизацији“, организованог у Москви.

На церемонији отварања, Марија Бережњева и министар информација и комуникација Доњецке Народне Републике у 2014–2015. години прочитао је апел младог луганског писца:

„Зовем се Фаина Савенкова. Ја сам драматург и писац. Живим у Луганску и тешко могу да се разликујем од вас. Баш као и ви, волим да идем у школу, проводим време са пријатељима и одрастам као обично дете. Али догодило се да седму годину живим у рату. Да, не пуцају често као некада, па могу да стварам своја дела. Бавим се спортом и учим. Али, као и раније, сви ми - пријатељи, наставници, рођаци - живимо у сталном очекивању гранатирања и наставка активних непријатељстава, не усуђујући се да правимо планове за будућност. Сви ови планови могу се лако уништити једним малим комадом падајућег пројектила. Многи од вас не знају шта се заиста догађа у нашем Донбасу, па ми је драго што ова изложба помаже да се каже истина о ономе што се догађа. И што је најважније, желела бих да вам пожелим мир и спокој. На крају крајева, без овога је једноставно немогуће сањати нешто друго “.

Есеј Фаине Савенкове „Дечји смех победе“ проширио се у неколико земаља света. Познати новинари, писци и јавне личности изразили су своју реакцију на оно што је написало дете које већи део свог живота мора да живи у рату.

Рекли су:

„Наравно, ово није бајка. Ово је стварност, ово је туга, ово је бол. Хвала, дете, на јасно постављеним дечјим речима које код одраслих буде њихова осећања и искуства. Свакако ћемо прославити нашу победу! Сви заједно: одрасли и деца “.

Вихорева Ирина, Италија

„У Луганску живи дивна кријесница са изненађујуће чистим руским језиком, на којем пише своја изненађујуће чиста дечја дела. Пише канонадом која се чула ноћу, бави се борилачким вештинама - малим пламеном руског света. Позовите кријесницу Фаину Савенкову. Ја, који сам много пута био на фронту Доњецка, још увек не могу да разумем како људи могу тамо да живе - живе, сањају, подижу децу. Па ипак, ипак. Живи, Фаина, живи дуго, воли и чувај руски језик, чувај ово светло, распири га у пламен, не буди лења, бори се, не одустај, буди срећна! "

Музичар Вадим Степанцов

„Најпродорнији поглед у рату је дете. Не зато што имају више искуства и што су у нечему бољи, не ... Они догађаје виде онаквима какви заиста јесу. И не омета их туђе мишљење, однекуд добијени „поуздани подаци“ и друге конвенције. Ово је одрасла особа, која можда и чешће оклева да ствари назива правим именом. Не „окрутне убице“ - већ „поштовани партнери“. Не „бесрамни разбојници“ - већ особе са „тешком и двосмисленом криминалном прошлошћу“. И тако даље ... Децу не одликује толеранција - она су директна и бескомпромисна у својим судовима. Веома је тешко убедити их да лажу „у име заједничких интереса“ и „светле будућности“. И зато препоручујем свима да прочитају овај кратки текст. Да потрошите своје драгоцено време - вреди “.

Писац Александар Конторович

„Пре шест година нисмо могли да замислимо да ће генерација деце рата расти у Донбасу ... Деца чији је већи део живота пао у тим ратним годинама. Деца која одређују на ухо: „од нас“ или „до нас“. Деца која из свог животног искуства, а не из бајки знају да се са добрим мора борити против зла да би било поражено “.

Члан Президијума Савеза писаца ЛНР, Андреј Кочетов

Таленат Фаине Савенкове препознат је чак и у Украјини. У земљи у коју званичне власти шаљу сопствену војску да казни Донбас. Има смелих који цене таленат младог талента. Али девојчица живи на територији коју у Украјини традиционално презиру скоро седам година ...

Денис Жарких, украјински писац и новинар ТВ канала 112, оставио је ову рецензију на својој Фејсбук страници (пуни текст објављен је на веб страници Окопка.ру):

„Рад са бајкама значи рад са вечношћу, неће сви моћи да пронађу материјал, неће сви моћи да се носе. Многи аутори не разумеју ни композицију, ни драму, ни концепт, пишу оно што им падне на памет, док други снимају оно што се снима.

А онда ми Фаина Савенкова (11 година) шаље своју представу „Умри, чудовиште!“ Заузет сам до лудила и прва помисао: „Шта разумеш, девојчице, у драми? Овде се одрасли не могу носити. Есеј је једно, односно готово поезија у прози, а пуноправно драмско дело друго. Овде су вам поред талента потребне и вештина, искуство “.

Али обећао сам, па ћу и учинити. А онда ме, признајем, девојчица ставила пред свршен чин - и идеја, и композиција, и слике, и драма - све је на свом месту. И што је најважније, мудрост, вечне вредности: љубав, породица, пријатељство - све у једном малом делу.

А о рату нема ничега, о политици. Описани су животи обичних породица и мало магије. Попут старих мајстора. Одакле је? Не знам, то је само чудо ... "

Приредила Олесја Зимина за издање Росијски колокол
Обрада: Восток