Случај Арцаха и одбрана Републике Српске (1)

Фактор изненађења

Анализирајући овај рат, руски војни аналитичар Алексеј Рам у тексту – Две тактике, једна победа – истиче, између осталог, да је Азербејџан у старту постигао изненађење, и да су у већини утврђених рејона одбране на јерменској страни биле само дежурне јединице, док се главни део људства налазио у местима сталног распореда, и када су почела борбена дејства то људство се под ватром морало пробијати ка својим позицијама. По његовом мишљењу, није искључено да команда оружаних снага Арцаха није перципирала напад Азербејџана као почетак свеобухватног рата и да је полазила од претпоставке да ће после два-три дана Азербејџан, претходно заузевши извесну територију, прекинути наступање, објављујући своју победу.[25]

Други војни стручњак, доктор војних наука Константин Сивков, сматрајући како је Азербејџан извео благовремену и потпуну концентрацију и припрему трупа за почетак наступања, истовремено примећује да су руководства Јерменије и Арцаха демонстрирала неопрезно понашање, што је сведочило или о недостатку информација о размерама војних припрема Азербејџана, или о потцењивању одлучности његовог руководства да почне борбена дејстава пуног обима.[26]

Ко је могао, морао и требало да пружи јерменској страни стратешку информацију о почетку напада? Ко је могао, захваљујући сателитима, радарима, опреми за праћење, осматрање и прислушкивање, да пружи јерменској страни информације стратегијско-оперативног нивоа о концентрацији, распореду и вероватним правцима напада азербејџанских снага? Ко је могао, не скоро на крају рата, већ пре његовог почетка или на самом почетку, да употреби моћна средства противелектронске борбе, попут напредних система Поље 21, и тако барем делимично отупи удар беспилотног арсенала Азербејџана, који је већ са првим пуцњем 27. септембра почео да сатире и људство и технику јерменске стране употребом беспилотних летелица?

 

Председник Азербејџана Илхам Алијев са војним руководством током посете окрузима Фузули и Џабраил у Нагорно-Карабаху, 16. новембар 2020. (Фото: Vugar Amrullayev/Azerbaijan’s Presidential Press Office)

Да ли је заиста могуће, како коментарише и Давид Степањан, да у Русији нису знали да се Азербејџан активно припрема за рат, да Турска још од лета пребацује технику, авионе, дронове, инструкторе и терористе у Азербејџан? Да ли би се икада Илхам Алијев усудио да започне тако свеобухватан напад у зони стратешких интереса Русије, а да није претходно добио пристанак?[27]Јерменима није потребан руски пешадинац, тенкиста или артиљерац на бојном пољу, већ стратешка подршка у виду обавештајних података, осматрања и противелектронске борбе. Зашто је нису добили?

Наравно, одговор у Србији сви знају – због Никола Пашињана. Руском суздржаношћу, међутим, није кажњен Пашињан (политичари долазе и одлазе) већ народ Арцаха, исти онај народ који је за време Великог отаџбинског рата подарио СССР-у, како је у свом писму Путину написао председник Арцаха Араик Арутјуњан, око 90 хиљада бораца, тридесетак генерала и неколико маршала.[28]

Разлози руске уздржаности (иако је било јасно да је Азербејџан повео рат, није било чак ни вербалне осуде руских званичника) захтевају посебан рад, али, за крај, могу се укратко навести неки одговори. Очигледно је да распоређивањем својих миротвораца Кремљ жели да „има у шаци“ обе стране (јерменску и азербејџанску), мада сада није сасвим очигледно како та стратегија може да функционише када прође пет година и када се, на пример, Азербејџан једноставно захвали Русији на услугама.

Попуштање Ердогану

Други део одговора крије се у очигледној жељи Москве да се не конфронтира са Турском, инсистирајући на наративу о стратешком партнерству, мада историјско искуство говори, као и нпр. дешавања у Сирији или Либији, да су Турска и Русија „природни непријатељи“ и да је свако партнерство са Ердогановом Турском, како би наш народ рекао, „сађење тикви са ђаволом“. Неке аналитичаре у Русији, попут Михаила Демурина, попуштање Москве у односима са Анкаром већ је толико забринуло да су почели да повлаче паралеле између текућих догађаја на Кавказу и периода између 1939. и 1941. године, када је Стаљин на сваки начин настојао да ескивира Хитлера (мислим да је јасно ко би данас могао да буде Стаљин, а ко Хитлер), попуштајући где год је могао.

Али, Ердоган ће, по Демуриновом суду, продужити антируску спољну политику (Крим, Украјина, Донбас) и наставиће да подстиче руске муслимане, не само против других конфесија, већ и против руске световне власти, и да стимулише сепаратистичка расположења.[29] На могуће негативне последице руског попуштања Ердогану током овог последњег рата на Закавказју још почетком октобра указао је оријенталиста Јевгениј Сатановски, упозоравајући да допуштење Турској да води рат на територији бившег СССР-а (и узме Азербејџан под своју контролу) представља шамар Русији, гори од оног у Украјини. Сатановски се запитао какве ће бити позиције Русије после тога у Казахстану, Средњој Азији, у самим руским регионима – Татарстану, Башкирији, Јакутији и Алтају. Према његовом мишљењу, ако Ердоган оваплоти пан-туркијску теорију, Русија ће престати да постоји.[30]

Иако је по укупним потенцијалима Русија знатно јача од Турске, чини се да два кљуна мотива стоје иза њене текуће помирљивости према све амбициознијем Ердогану. Први се тиче комерцијалних интереса у пословима са Турском, правних и физичких лица блиских Кремљу које би сваки оружани конфликт ове две земље угрозио. Други разлог тиче се (гео)стратегије. Иако у целини војно снажнија страна у односу на Турску, Русија на појединим потенцијалним ратиштима/војиштима јесте слабији актер – то се посебно односи на Сирију где руски контингент у стратегијском и логистичком смислу буквално „виси“ – његово снабдевање и одржавање одвија се преко мореуза које Турска контролише. Такође, у случају отвореног конфликта, он би брзо био поражен од – на терену знатно надмоћнијих – турских снага. На ову ситуацију до сада је у јавним наступима небројено пута указивао легендарни командант руских снага у Донбасу – Игор Стрелков.

И руски контингент у Јерменији тешко би се одржао у сукобу са турском војском, која би против њега могла да убаци у борбу читаву армију, исто као и у Сирији. Без директне копнене везе са Русијом, његово снабдевање и појачавање морало би да иде преко Грузије, која тако нешто никако не би допустила, па би се, ради остваривања контакта са тим контигентом, морало насилно ићи преко ове кавкаске земље. Осим тога, није искључено да би Украјина у погодном моменту, усред турско-руског конфликта, покренула акцију за заузимање Донбаса и Луганска.

Руски миротворац на контролној тачки у близини Аскерана у Нагорно-Карабаху, 20. новембар 2020. (Фото: Karen Minasyan/AFP Photo)

Али то су све „репови“, по нашем мишљењу, неодлучности Кремља да у својим војно-политичким акцијама иде до краја. Тако је Грузија само делимично поражена 2008. године, тако Сирија није до краја очишћена од џихадиста (опет да не буде замерања Турској) 2017-2018, тако се и у Украјини стало на пола пута 2014-2015. И сада те фактуре стижу на наплату. Нажалост, преко леђа јерменског народа.

У другом делу овог текста биће скицирана у основним цртама и обрисима концепција одбране Републике Српске, узимајући у обзир како врло драгоцена искуства и поуке овог најновијег рата на Закавказју, тако и основне специфичности БиХ и њених ентитета са аспекта (гео)стратегије.

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

Др Небојша Вуковић је сарадник Института за међународну политику и привреду.

Ставови изнети у тексту представљају личне ставове аутора, а не институције у којој је запослен. 

Извор Нови Стандард

________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Константин Сивков: Действия Азербайджана против России носят глубоко враждебный характер, https://www.youtube.com/watch?v=JLjH2T4xQGk&t=441s

[2] Lev Stesin, “Nagorno-Karabakh: The Caucasus Time Machine“, BESA Center Perspectives Paper No. 1, 799, November 4, 2020, https://besacenter.org/perspectives-papers/nagorno-karabakh-caucasus/

[3] Emir Suljagić, “Analiza – Nagorno-Karabah: Rani model za međunarodno nepriznate entitete”, https://www.aa.com.tr/ba/analiza-vijesti/analiza-nagorno-karabah-rani-model-za-me%C4%91unarodno-nepriznate-entitete-/200081
[4] Исто.

[5] „Бакир Изетбеговић: Дејтонски мировни споразум је тешка неправда“, Новости, 28. 10. 2020, https://www.novosti.rs/c/planeta/region/930259/bakir-izetbegovic-dejtonski-mirovni-sporazum-teska-nepravda

[6] Alexandre del Valle, “Dela Syrie à la France en passant par Vienne et le Haut-Karabakh, comment Erdogan instrumentalise l’internationale djihadiste”, Valuers Actuelles, 3 novembre 2020, https://www.valeursactuelles.com/monde/del-valle-de-la-syrie-la-france-en-passant-par-vienne-et-le-haut-karabakh-comment-erdogan-instrumentalise-linternationale-djihadiste-125287

[7] Aleksandra Jarosiewicz, Maciej Falkowski, “The four-day war in Nagorno-Karabakh“, 2016-04-06, https://www.osw.waw.pl/en/publikacje/analyses/2016-04-06/four-day-war-nagorno-karabakh
[8] Gianiandrea Gaiani, Guerra nel Nagorno-Karabakh, frutto dell’espansionismo turco, 10-10-2020, https://lanuovabq.it/it/guerra-nel-nagorno-karabakh-frutto-dellespansionismo-turco

[9] Robert Ellis, “The EU’s Munich Moment”, 19/09/2020/, https://www.vocaleurope.eu/opinion-the-eus-munich-moment/

[10] Взгляд из Москвы: Основная цель Турции – сухопутный коридор Нахиджеван-Азербайджан, https://zen.yandex.ru/media/arminfo/vzgliad-iz-moskvy-osnovnaia-cel-turcii-suhoputnyi-koridor-nahidjevan-azerbaidjan-5f88082d17c9884cd304e3e1

[11] Арарат Мирзоян: Уступим Арцах, значит уступим Мегри, а затем и Ереван, 15. 10. 2020, https://www.informer.am/ustupim-arczah-znachit-ustupim-megri-a-zatem-i-erevan

[12] Robert Ellis, “The EU’s Munich Moment”, op. cit.

[13] Burak Ege Bekdil, Turkey to launch its first armed unmanned surface vessel, https://www.defensenews.com/unmanned/2020/11/09/turkey-to-launch-its-first-armed-unmanned-surface-vessel/

[14] Дарко Танасковић, „Сан о Османском царству неће нестати након Ердогана“, 14. 10. 2020, Нови Стандард, https://www.standard.rs/2020/10/14/san-o-osmanskom-carstvu-nece-nestati-nakon-erdogana/

[15] „Три турска генерала и 200 војних саветника донели победу Азербејџану“, 13. 11. 2020, https://www.standard.rs/2020/11/13/tri-turska-generala-i-200-vojnih-savetnika-doneli-pobedu-azerbejdzanu/

[16] Путин объяснил, почему Россия не принимала участие в войне в Карабахе, 17. 11. 2020, https://ren.tv/news/v-mire/773006-putin-obiasnil-pochemu-rf-ne-prinimala-uchastie-v-voine-v-karabakhe

[17] Давид Степанян „Стратегические заложники России“, 12.11.2020, https://arminfo.info/full_news.php?id=58079&lang=2

[18] Исто.

[19] Vasif Huseynov, The July 2020 Clashes on Armenia-Azerbaijan border and implications for the old conflict, Working Paper, Institut for Security Policy, https://www.institutfuersicherheit.at/wp-content/uploads/2020/08/ISP-Working-Paper-Vasif-HUSEYNOV-The-July-2020-Clashes-on-the-Armenia-Azerbaijan-Border-and-Implications-for-the-Old-Conflict.pdf

[20] Тигран Хзмалян, Горячее лето 2018 года, 13. 07. 2018, https://www.kasparov.ru/material.php?id=5B48AE073DB99

[21] Исто.
[22]  Margarita Antidze, “How Russia played silent kingmaker in Armenia’s revolution“, May 8, 2018, https://www.reuters.com/article/us-armenia-politics-russia-insight/how-russia-played-silent-kingmaker-in-armenias-revolution-idUSKBN1I92TE

[23] Рогозин: Если Россия уйдет, в Карабахе устроят кровавую бойню, 12 апреля 2016, https://eadaily.com/ru/news/2016/04/12/rogozin-esli-rossiya-uydet-v-karabahe-ustroyat-krovavuyu-boynyu

[24] Luka Despenjić, Tokovi, procesi i protivrečnosti rata, VIZ, Beograd, 1979, str. 246.

[25] Алексей Рамм, Две тактики – одна победа, 12. 11. 2020, https://nvo.ng.ru/wars/2020-11-12/1_1117_lessons.html

[26] Константин Сивков, Нагорный Карабах, никаких компромиссов, 17. 11. 2020, https://www.vpk-news.ru/articles/59552

[27] Давид Степанян „Стратегические заложники России, оp. cit.

[28] „Президент Арцаха написал Путину открытое письмо“, 23. 10. 2020, https://novostink.net/nkr/292955-prezident-arcaha-napisal-putinu-otkrytoe-pismo.html

[29] Михаил Демурин, Почему российские военные в Карабахе оказались под надзором Эрдогана, 12. 11. 2020, https://regnum.ru/news/polit/3113696.html

[30] Russian Middle East Expert Satanovsky: The Old Ottoman Enemy Has Risen;Russia Cannot Allow Erdogan To Take Over Azerbaijan And Put His Pan-Turkic Theory Into Practice Or Else Russia Will Cease To Exist, 05. 10. 2020, https://www.memri.org/reports/russian-middle-east-expert-satanovsky-old-ottoman-enemy-has-risen-russia-cannot-allow

Насловна фотографија: Reuters/Stringer

Извор Нови Стандард