„Донбас је моја љубав, Донбас је моја бол“

10.11.2020. год.

Донбас је моја љубав, Донбас је моја бол

Синоћ, када сам још једном прошетала влажним јесенским градом, срела сам пужа. Пузао је око неких својих послова поред пута. Вероватно, ово не би изненадило да није било једног „али“: Јуче је био 30. октобар, а цела ствар је у томе што је ујутро падала киша, а земља још није била пресушила. Киша. Први пут у целом лету и протеклом делу јесени. Прва дуго очекивана топла киша.

Зашто причам све ово? И на чињеницу да од рата не пате само људи, већ и читав екосистем (да, знам тако паметне речи). Сећам се оне чудне и застрашујуће наранџе из песковитог снега, коју сам први пут у животу видела претпрошле зиме. Или су летос пресушиле реке. Уосталом, са таквом пажњом сам посматрала како су патке и змије некада пливале дуж Олховке, жабе се криле у блату, подсећајући на себе само гласним крештањем. О риби се нема шта рећи. Али, летос се ни не сећам да сам често слушала жабље свадбе ноћу, због којих је понекад немогуће спавати. Или Донбас, пламтећи почетком јесени, када се због јаког ветра и осушене траве пожари шире брзином муње. Ватра, немилосрдно уништава све што јој се нашло на путу и остављајући само спаљену мртву земљу.

Али ако се људи сећају повређених, ко се сећа животиња и биљака које су погинуле у пожару? Па шта ако спаљено дрвеће није било ретко на планетарном нивоу? Били су витални за моју домовину са њеном неподношљиво врућом сушном климом. Готово да више нема шума, јер се немилосрдно секу, уопште не размишљајући о будућности, а пожари „помажу“ да се мој вољени Донбас претвори у беживотну пустињу. А свакакве глодаре, зечеве или змије у степама? Шта да раде? Где могу побећи од пламена који их окружује са свих страна? Они нису даждевњаци или феникси, они су једноставни становници степа, а ватра, попут човека, не штеди никога и ништа.

Највише се бојим да ће се на месту некада цветајућег Донбаса појавити огромна бескрајна пустиња. Што да не? Песка има довољно, како кажу - помету градове са њима, а и Луганск у томе није усамљен. Температура почетком новембра, према временској прогнози, биће око + 15. Негде у јесен носе капуте и капе? Бојим се да се овде не ради о нашем граду. И ово је врло тужно.

Ратом рањени Донбас није само у вези са људима, већ и саме наше планете, мада њеном малом делу. Можемо ли је заштитити? И докле ће нас прогањати одјек рата? Превише смо изгубили да бисмо били равнодушни. Да ли ће човечанство успети да се предомисли и заустави зло, питање је на које не могу да одговорим. Тако да за сада само исправим капуљачу и испраћам пужа који је пузао поред мене, и даље се надајући чуду. Иако је сваки пут све теже то учинити.

Фаина Савенкова