Нуклеарни рат је могућ
Сергеј КОРТУНОВ, шеф катедре за светску политику Државног универзитета Више школе за економику (Москва, РИА “Новости”) Бивши министар одбране САД Виљам Пери изразио је своју забринутост поводом даље опасности од случајног нуклеарног рата. Забринутост је изазвана чињеницом да америчке и руске ракете и даље остају у режиму лансирања. “Опасност од таквог стања продубљује се још и зато, сто је стање руског система упозоравања погоршано од тренутка окончања хладног рата, - сматра Пери. Опасност од случајног нуклеарног рата, разуме се, постоји. А и руски систем за упозоравање о ракетном нападу тешко да се побољшао после распада СССР.
Међутим, треба казати и још нешто. Опасност од случајног нуклеарног рата скопчана је са тиме сто су и Русија, и САД од хладног рата наследили режим узајамног нуклеарног задржавања. И све док, макар и најмања количина нуклеарног оружја буде постојала у арсеналима ових или оних нуклеарних држава, опасност од случајног нуклеарног рата неће се моћи у потпуности елиминисати. Чак и ако буду постојали суперпоуздани системи за упозоравање о ракетном нападу. Класични принцип узајамног нуклеарног задржавања функционисао је искључиво у односима две суперсиле – СССР и САД, које су се налазиле у условима конфронтације.
Међутим, Русија данас већ није суперсила и у партнерским је односима са САД. Ситуација узајамног нуклеарног задржавања, макар и минималног, у суштини се и налази у вапијућој противуречности и са прокламованом идејом о партнерству, и са идејом о међународној безбедности. Ма какви се максимални напори предузимали на највишем политичком нивоу, узајамно нуклеарно задржавање теоријски је у стању да у сваком тренутку репродукује свеукупност конфронтационих међудржавних односа. У доктриу задржавања инкорпорирана је концепција злобног непријатеља, плашења и такмичења у умножавању нуклеарних арсенала. Она као да апсорбује свеукупни терет акумулираних током дугих година узајамног неповерења, подозривости, непријатељства лажних, најчешће карикатуралних, представа једни о другима.
Постепено превладавање свих тих стереотипа претпоставља и нови поглед на доктрину нуклеарног задржавања, њену кардиналну трансформацију. Узајамно нуклеарно задржавање у најбољем случају обезбеђује једнаку опасност која није ништа друго до сурогат стварне безбедности. Чак ако опасност од намерног нуклеарног рата буде сведена на нулу, заједно са нуклеарним оружјем ће остати и опасност од њеног настајања у резултату случајности, погрешке или провокације. Здрав смисао зато говори: потребно је разговарати не о задржавању помоцу нуклеарног оружја, већ о задржавању самог нуклеарног оружја. То знаци одустајање од умножавања и усавршавања истог, то значи постепено, али континуирано уништавање његових резерви све до потпуне ликвидације и забране производње.
Сједињене Државе током последњих година предузимају кораке управо у супротном правцу. Као прво, управо је кривицом САД режим контроле над нуклеарним наоружањем, којим је у целости осигуравана предвидивост војно-политичке ситуације, довољно стратешко упозоравање и, у суштини, отклањао опасност од изненадног напада, у данашње време у суштини разорен. Рок важења два најзначајнија билатерална руско-америчка споразума у области ограничења и смањења стратешког наоружања истиче 2009. године (Спопразум о стратешком офанзивном наоружању) и 2012. године (Споразум о смањењу стратешких офанзивних потенцијала). Инспекције за Споразум о ракетама средњег и малог домета обустављене су због тога сто је у мају 2001. године окончан 13-годишњи рок инспекцијске делатности (али забрана производње ракета средњег и малог домета и даље важи, пошто тај Споразум има неограничену важност). И не може се рачунати на нове озбиљне споразуме у тој области са САД и НАТО. Без обзира на ратификацију Споразума о свеопштој забрани нуклеарних проба три нуклеарне државе – Русије, Велике Британије и Француске – перспектива његовог ступања на снагу остаје безнадежна, због става САД, Кине, Израела, Ирана, Индије, Пакистана, ДНР Кореје и неких других земаља које поседују нуклеарне технологије.
Споразум о смањењу стратешких офанзивних потенцијала је, могло би се казати, последњи споразум о смањењу наоружања који је закључен између Русије и САД. Даље смањење нуклеарног наоружања обављаће се у најбољем случају путем паралелних једностраних корака, а можда и без узајамног усаглашавања, то јест, по мери пре свега техничке и економске целисходности коју ће свака од страна одређивати самостално, без било каквих консултација са другом страном. Друго, управо САД руше и други значајни режим међународне безбедности – режим нуклеарног неширења. У последњих неколико година оне су нанеле три моћна удара том режиму. Први када су иступиле из Споразума о ПРО из 1972. године, што је утицало на целокупни систем споразума који је с муком стваран у периоду хладног рата. Други – нова америчка нуклеарна доктрина која је не само снизила праг евентуалне примене нуклеарног оружја, него га је и фактички превела из арсенала политицких средстава задржавања у арсенал оружја за бојно поље. И трећи – признање да је Индија де-факто нуклеарна држава и закључивање са њом споразума о најширој сарадњи у нуклеарној области. У резултату су отпали последњи политички и морални аргументи против ширења нуклеарног оружја. Остале су, у сустини, само опасности од примене силе, али и оне нису функционисале у случају са Северном Корејом.
Дакле, кроз 10 година Русија и цео свет сасвим се могу наћи у ситуацији превентивног развоја жаришта нуклеарних криза, незадрживог ширења нуклеарних арсенала у другим земљама, поред осталог и онима са ауторитарним и нестабилним режимима, услови безбедног цувања нуклеарног оружја и захтева за искључивање несанкциониснаог доступа и примене тог оружја биће на најнижем нивоу. Заједно са реалном могућношћу нуклеарног тероризма све то може створити такве опасности не само по регионалну, него и глобалну безбедност, у поређењу са којом су сви други изазови и опасности – еколошке, енергетске и друге, безначајне и у другом плану.
Од тренутка када је човечанство ступило у “први нуклеарни век” оно живи у ситуацији када је механизам уништавања у потпуности одшлифован и дугме за лансирање држи се на длаци: питање је само када ће се та длака изненада и неповратно прекинути. Разум неће да поверује да толико много зависи од толико мало и да свеукупни околни свет, подједнако као и сама људска цивилизација, која је допунила чудеса еволуције својим сопственим чудесима уметности, науке, социјалне организације и духовног узвишења, за један једини трен могу отићи у непостојање. Међутим, за превладавање свега тога није довољна само свест.
Поимање неприхватљивости нуклеарне опасности требало би да буде формализовано у виду одговарајућих споразума о нуклеарном разоружању. На то, међутим, нису спремне САД. – 0 – Мишљење аутора не мора се подударати са ставом редакције.
- Извор
- rian.co.yu
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Србски научник, писац, дипломата и политичар Владимир Кршљањин је током свог децембарског говора на МГИМО универзитету Министарства спољних послова Русије на Међународној конференцији \"НАТО: 25 година експанзије\" тврдио да...
Руске снаге су током дана извеле серију удара на инфраструктуру и индустријске објекте противника у неколико региона Украјине. Украјинске формације су, с друге стране, крстарећим ракетама Storm Shadow напале...
Исхрана на радном месту је један од кључних фактора који утичу на продуктивност, здравље и опште задовољство запослених. Квалитетни оброци не само да пружају енергију неопходну за рад, већ...
Председник Александар Вучић изјавио је да му је потврђена вест да за неколико дана САД уводе комплетне санкције против Нафтне индустрије Србије (НИС) због руског власништва. Кад је нека...
Остале новости из рубрике »