Претензије Русије на Северни пол

У Мурманску је стартовала науцна експедиција на Северни пол, која ће, свакако, бити сензационална. По речима њеног руководиоца, познатог поларног истраживача Артура Чилингарова, то је један од највећих поморских похода у цитавој историји освајања Арктика. У пратњи брода на атомски погон “Русија” на пут крецу флагман флотиле Руске хидрометеоролоске слузбе “Академик Фјодоров”. На том броду налази се стотинак науцника који це изврсити уникатна истраживања граница у висим сиринама руског копна. Међутим, кулминација “Арктик-2007” ће бити спуштање два батискафа “Мир”. По први пут у историји они це се спустити на дно у најсевернојој тачки планете.

У првој посади дубоководног апарата, који це кренути на дубину преко 4 километра, налази се и потпредседник Државне думе Русије. Међутим, сензационалност најновијег “великог северног похода” је у нечем другом. По признању Чилингарова, експедиција има не само науцни, вец и геополитицки циљ. “Ми желимо доказати да је Русија велика поларна држава” – изјавио је он. И као доказ тога на дно ће бити спуштена капсула од титана са руском заставом. Ако би смо ту операцију са популарног у последње време “језика гестова” превели, смисао тог геста би био овакав:” наша земља јавно изражава претензије на Северни пол. Прецизније рецено, на троугао, у цијој основи је руска обалска линија од Колског полуострва до периферије Чукотке. А то је територија од 1,2 милиона квадратних километара – што је еквивалентно поврсини Италије, Немачке и Француске узетих заједно. Уопште узев, и раније смо је сматрали својом. Почев од 20-их година прошлог века тај сектор је на свим добацим географским мапама означаван као совјетски, а затим руски. Тако је било све док се није појавила Конвенција ОУН о поморском праву, којом је наша спољашња граница смањена до 200-миља економске зоне. Ратификовавши 1997. године ту Конвенцију, ми смо истовремено изгубили право на остали део Леденог океана, па и свој комад Северног пола.

Али су зато на те територије одмах почеле  претендовати друге земље, и то не само арктичке. Разуме се и зашто. Овде, на океанском дну, по неким оценама, лези на стотине милијарди тона нафте. Плус још рибља богатства. А северни поморски пут је и најкраћа траса из Европе у Америку, поред осталог за транспорт нафте и гаса са арктичких налазишта. Према томе, цена питања је огромна. Додуше, шанса да се поврати изгубљено је мала, баш због усвојене Конвенције. Ако ми докажемо да је копно – у конкретном случају океански венац Ломоносова – непосредни наставак Сибирске континенталне платформе, онда ће нам то омогућити да “приграбимо” практично целокупни “комад”. Пре пет година Русија је прва од арктичких земаља затражила од специјалне комисије ОУН ту територију, али наша аргументација није била довољно убедљива. Поновни покушај це бити учињен 2009. године, и ми се томе припремамо. У мају је на том истом ледоломцу “Русија” на Источни Арктик упућена експедиција научника из петербуршког научног института океанологије. За месец и по рада педесетак геолога, геофизичара и авијатичара детаљно је истраживало океанско дно и, по рецима руководиоца експедиције, директора Института Валерија Каминског, прикупила уникатне податке који омогућавају да се убедљиво аргументују територијалне претензије Русије. Најновија експедиција Артура Чилингарова би требало да верификује тај успех и доказе свету да не сумњамо у успех. Таква активност на Арктику, природно, не може а да не брине остале претенденте на арктичка богатства.

Нарочито Американце. На пример, ових дана је цасопис “Тајм” објавио цланак у коме је оптужио Русију “за намеру да анектира целокупни Северни пол”. А несто раније заменик председника Комитета за иностране послове Ричард Лугар захтевао је да се Америка хитно прикључи Конвенцији о поморском праву, како Москва не би “приграбила” за себе регионе богате нафтом и гасом. Забринутост Американаца је оправдана: јер поред генералне офанзиве на Север, Русија води битку и на крилима. На пример, недавно је председник Путин одобрио предлог владе да се склопи споразум са Норвешком о разграничењу копна Баренцевог мора. На тај начин це бити стављена тацка у спору који траје већ 4 деценије око “сиве зоне” од 150 хиљада квадратних километара где се, како се претпоставља, налази преко 3 билиона кубика гаса, сто је, узгред речено, упоредиво са штокмановским резервама. И ако се конфликтна ситуација овде реси, није искљуцено да це све снаге бити укључене на источном крилу.

Јер Русија и није ратификовала споразум са САД о Беринговом акваторијуму. Едуард Шеварднадзе, тадашњи министар иностраних послова СССР, који је потписао тај споразум 1990. године, поклонио је скоро две трећине залива и мора суседима. Таквим гестом је Русија желела да исказе САД и целом свету своју спремност на компромис. Сада су, изгледа, настала другачија времена.