Србија, Белорусија и „принципијелност“

27.08.2020. год.

Судећи по извештајима медија, белоруски председник Лукашенко је реагујући на грубо мешање и притиске Запада у вези са изборима, рекао, поред осталог: „Нисам ја њима проблем као што ни Србији није био проблем Слободан Милошевић, већ национално благо

Србије, рудници, фабрике, банке...У Србији скоро да више ништа не припада држави, већ странцима који су им уништили апсолутно све фабрике и све банке. Покуповали им за бадава и уништили целокупну економију! Зар желите да и нашу земљу окупирају земље ЕУ да не би банкротирале да и нама униште фабрике, да нам опљачкају све оно што смо годинама мукотрпно стварали? Е, то неће моћи ни по коју цену!“

Нема сумње да је однос Запада према новој убедљивој победи Лукашенка на изборима, мотивисан геополитичким разлозима и циљевима, а не „бригом за демократију и људска права“. Уосталом, и председнице Европске комисије Урсула фон дер Лајен је још у свом програмском говору истакла да ће стратегија Комисија ЕУ бити геополитика.

Основни принципи међународних односа и rезолуција Генералне скупштине УН не допуштају никакво мешање са стране у изборне процесе независних држава. Руководећи се геополитичким циљевима, ЕУ у односу према изборима у Белорусији, очигледно не поштује те принципи нити Резолуцију УН. То се јасно види и у недавно усвојеној Декларацији ЕУ, којом се избори у Белорусији карактеришу као недемократски, нефер, а резултати избора не признају.

Судећи поново по извештајима медија, Србија се накнадно придружила Декларацији ЕУ и на тај начин посредно и са извесним закашњењем, прихватила све ставове из тог документа

и на тај начин се умешала у изборни процес пријатељске, савезничке земље.

Интересантно је да о овом придруживању Србије једном документу ЕУ непринципијелне суштине, србска јавност сазнаје посредно од Сема Фабриција и Ентонија Готфрија, првих дипломатских представника ЕУ, односно САД у Београду, дакле „из страних извора“, а не од званичних представника српске дипломатије, или Владе, што је пракса суверених и независних земаља. Зашто је тако, остаје нејасно. Да ли је, можда, некоме засметало што је

Лукашенко подсетио на случај Србије, на својевремено мешање Запада у изборе у Србији и на све „благодети“ које су Србију потом, стигле? Шта стоји иза „кашњења“ Србије у „придруживању“ Декларацији ЕУ? Није ли неко у међувремену „охрабривао“ независну Србију да се придружи Декларацији ЕУ?

Србија и Белорусија су пријатељске савезничке земље. 1944 године белоруски борци су учествовало у ослобађању Београда. 1999. године Лукашенко посећује Београд под бомбама, да би изразио солидарност са Србијом и оштро осудио злочиначку агресију НАТО. Белорусија је пружила Србији и значајну хуманитарну помоћ. 2020 године Белорусија је поклонила више борбених авиона и друге војне опреме одбрамбеног

карактера. Белорусија принципијено подржава суверенитет и територијални интегритет Србије, није признала нити једнострану сецесију Косова и Метохије, нити били чимe показује да би такав став променила, Влада Лукашенка је подржала бесцаринску трговину Србије и ЕАУ.

Србија се придруживањем Декларацији ЕУ умешала у изборни процес Белорусије, иако то представља кршење принципа и одлука УН. Са друге стране Србија не жели да се меша у изборни процес у Црној Гори позивајући се на принципе не мешања у унутрашње послове суверених држава. Овај принципијелни став се саопштава директно, а не из страних извора

Шта је заједничко у овим опречним ставовима? Вероватно, геополитика ширења на Исток.

Живадин Јовановић,

председник Београдског форума за свет равноправних и некадашњи министар спољних послова Савезне Републике Југославије