Тишина осваjа села у вишеградском краjу

Осамдесетдвогодишња старица Љубица Тасић из села Биjеле код Вишеграда воли да збори о старим временима. Кад jе докона размишља и о овом данашњем. Говори изворним народним jезиком. И тиме jе њена прича занимљивиjа:

- Jа кад сам дошла, касти у Тасиће педесет кућа jе било. У свакоj киjамет чељади, наjвише ђеце. Неки Jеремиjа имо осамнаесторо душа. И све се знало когођ шта ради. Домаћин увече за синиjом наређиво. Шта се jело? Е, моjе диjете... Тури се велики бакрач од дваес кила на огњиште, замиjеша качамак, извади се у двиjе велике ћасе, залиjе млиjеком. Сjеду сви около, синиjа jе била велика, округла, сви jедемо из двиjе чиниjе. Ђеца напосамо. Изjедемо то, па аjд за послом. Љети планинка тури млиjеко у ону великачку саксиjу, Бугари jе правили у Вишеграду. Надроби се курузним љебом, па липаj. Срчи. Шенични љеб се jео свечаниjем дановима и кад су, касти, пости. Пекле га под сачом планинке и њиове довиjаре.

Е, данаске jе пусто село. Остадоше бабе и ђедови. Jа сам их ономад, броjила. Овиjе што не меремо да радимо, доста, мешни (мени се чини, оп. а.)... Ивка, Митра, Добринка, Спиридан, Милица, Тода, Здравко... Свакоj другоj кући праг у траву гладишику зарасто. Ниђе ђетета да заплаче, jа... Ено у Милутина крава привузом за шљиву пожегачу свезана. Jедан пар волова у читавом селу. Кад овца блекне, мешни, к'о да брдо jекне.

Људи су некад по сто оваца из тора исћеривали горе у Кулаче. По четерес коза! Ни сиромаси испод десет нису имали. За мобе се, немилице, клало коза, jаради, jањади, ко било стоке. Копали ми куруз, жњели, косили. Напосамо, знаш, вако. Досадево се ишло у позаjмице. Данаске ко теби радимо, сутра код онога, потље како сазовемо, биде нас и по триесторо. То се звало моба.

Кад сам ђевоjка била и ишла по копању, све на мотики зареске правила колко дана копам; по деветнес дана сам узаман копала за jедно љето.

Копаjу, додуше и данас. Њивица ко поњавица. Онђе ђед, онђе баба, ко пустахиjе. Боже ми опрости, исто мало па под шљиву у лад. Шшшташшш старос...

Сjедимо вако jа и моj Ђоко на клупици под липом. Вече. Aма, глуво село. Па ми одjеном дође да запjевам ко некад кад се враћамо са жетве из Бориjа, па напомол кући женскиње и мушкиње запjева. A чим сад пjевати, зар рапавим грлом. Боме и ракиjа нас некад развесели, ђеду унук Жељко из града донесе.

A некад, обиjелио ме казан. По десет метара ракиjе се пекло. Људурине пиjу, пjеваjу, шенлуче. Па се наљоскаjу. Па се препориjече. Боме, пиле и жене. Наточе криjући пљоску, па сакриjу у тежине, кучине, туре jе ђе људи неће завирити. Ниjе било свjетла ко сад. И све што се испече, попиjе се до сљедеће jесени. Жене пиле криjући, људи очивидно. Ето.

Нема момака у селу. Ошло. И док их jе било, помало, укућани полегли, истом неко куц-куц на врата. Каже: "Мама, отвори, jа се оженио". Уjутру зове: "Ajте на каву!" На каву, и готова свадба.

Jа сам била ко сирота, а доста сватова имала. Све на коњима, четрес и седам сватова. Све, вако, у авлиjи, повежу они момци коње, туре им сиjена, зоби. Сватови за софру посjедаjу. Моjи су пет барjактара имали. То било, вако чувено. Обави се адет, па млада на коња. И женскиње морало знати jаати коња. И свадба се вуцари пет дана. Кољу се jањад, овнови, пиj, jеди.

Нити ко кога зове, нити коме шта казуjе, нити видиш ђе jе. Оде, само видиш да га нема, а ниjе казо ђе ће. Aко би пито кога ђе jе, одма оде другом, каже, "ова би шћела све да зна". Ми смо ти, бирвактиле, приjе седам дана причале, боме морам ићи, требала сам да идем, рада сам ићи у приjатеље, или неђе...

Суботом и неђељом, љети, забиjеле се лимузине око потока. Перу их и мушкиње и женскиње, скоро гологузо, греото моjа. Е, како jе некад око потока било. Сиj конопљу, тури jе у мочило, повади, суши, па ступаj у дрвеним ступама, изгребенаj тежину, ткаj, па онда оно наjљевше биjели jе на овом потоку. Ђевоjке ко jабуке платно биjеле, па оне трубе раширимо по ливадама, оградама, биjеле се ко сниjег на Стоцу. Милина погледати.

Онда се говорило jаранили. Кажу, оно двиjе jаране, причаjу безбели. Виђали се за овцама, сиjелима, ђе свирале двоjнице, свирале, на прелима и мобама, боме. У Вишеград се на зборове ишло, па онда код неког Далматинца унутра у неку зграду. A она великачка ко Чадина бара. Ми играj, а армуника се звала музика.

Нема момака. Све ошло у град за послом. Неће да оре, копа. Ма лакше му тамо, безбели, лакше.

Jатка а на даћама сво село. Закрчило пут. Лелече, камен би проплако. Данас не кука ни онаj ко треба. Опрости, диjете, давнашња сам, поборавило се, опрости.

Садево jе боље, никад на свиjету боље ниjе било. Сjедиш и не радиш и jопет, имаш. Само ниђе никога. Ни с ким инсан да поприча.

Ево сунце зађе иза Велике равни. Мешни да чуjем звона с овна предводника. И вику чобаниjе. Суjе моj Ђоко код казана. Вришти Каjо у Aдовићима. Пjеваjу ђевоjке са Косе. На Чардачини ћуче ћук. Не, не привиђа ми се. И вечерас ћуче...