Младићеви јатаци као таоци српског (не)правосуђа

Они су нечувен пример у судској пракси: данима моле суд да им уруче донету пресуду о њиховој "не"кривици. Свакога дана долазе у 10 часова пред судницу и чекају.


Трећег новембра 2010. године у заказано време, у десет часова (оптуженима већ четири и по године добро знана) судница број три у београдској Палати правде била је испуњена до последњег места. Предмет прозван: Суђење јатацима генерала Ратка Младића, иначе јединог ратног команданта Војске Републике Српске, која је водила одбрамбени рат од 1992. до 96. године на својој територији.


Званично се зове: Случај окривљених за помагање у скривању хашког оптуженика Ратка Младића од 2002. до 2006. године.


Атмосфера је била као никада до тада набијена ишчекујућим расположењем. Судија је најавио дефинитивну Одлуку (Пресуду) после четири и по године завршена су сва испитивања и одлагања и допуне и болести и умирања оптужених, судија поротника, сведока. За оптуженима су месеци и године проведене у истражним затворима, у самицама. Оптужено је 11 избеглица родом из Републике Српске: једне девојке и неколико младића; генерала, пуковника, пилота, војника Војске Републике Српске и Војске Србије и Црне Горе. Првооптужени је тешко оболео и умро. Судије су се смењивале из разних разлога, закони се мењали, главни сведок оптужбе никада се није појавио пред судом да потврди писану изјаву.


Коначно, првог новембра тужиоци, одбрана, оптужени, судије - сви су се изјаснили у истој судници да више немају шта да додају, да немају никаквих приговора и да сви спремно чекају ОДЛУКУ.


Адвокати су инспиративно својим знањем и говорничком вештином, правничким убеђењем упечатљиво подстицали судије да буду свесни историјске могућности да суде по ПРАВДИ, а не по ПОТРЕБИ. Указивали су са посебним разлогом на у Србији занемарено начело да владавина права лежи у непристрасности суда. Толико дивних мудрости су рекли. Само наивни у Србији би се могли упитати зашто.


Сви су дали своје завршне речи.


Судија је достојанствено закључио претрес и најавио извршење своје обавезе за четврти новембар на истом месту.


И ето нас тога дана пред лицем једног од новоизабраних у реформи судства Србије ДОСТОЈНОГ СУДИЈЕ, тумача Закона и права и правде.


Судија је изразито блед, поглед му је уморан, у рукама нема ниједног папира. То што почиње да изговара није пресуда овог судског већа, није одлука о кривици или невиности оптужених. Достојни судија нам каже да је тужилац Радмила Јовановић донела одлуку да нам ускрати да сазнамо пресуду коју је ово судско веће једногласно донело. Одлучила је да тражи изузеће двоје од троје чланова судског већа - после закључења предмета.


Загрцнусмо се. Разрогачисмо очи. Стаде нам дах.


Затворена фасцикла, сведочанство готово петогодишњег окапања око тог јесу ли или нису и за шта би могли бити криви ,,јатаци,, нестала је. Однета у неке више инстанце.Тако су рекли. Судија нема образложења те шокантне одлуке да се накнадно изузме из предмета. А предмет је закључен. Судија каже да морамо чекати Одлуку вишег суда о захтевној одлуци тужилаштва.


Одлука је да достојног учине недостојним. Он сада једино може да чека заједно са нама. Придружен ,,јатацима,,?


Не знамо каква је била одлука овог судског већа. Узели су му право да достојно испуни своју заклетву. Не знамо ни колико ћемо чекати. Јесу ли то ,,јатаци,, постали нечији таоци?


Судије излазе из суднице.


А ми. Шта ћемо?


Занемели.


Запрепашћење нас приковало. Неверица нас оставила без речи. Као потрес мозга.


Само су неки поскочили са седишта и стоје. Гледају око себе.


Не. Нема срџбе. Нема огорчења. Само нека утученост.


Први су до речи дошли адвокати. Неко је први изговорио реч СКАНДАЛ! Други додао НЕЧУВЕНО У СУДСКОЈ ПРАКСИ. ОПАСАН ПРЕСЕДАН - пресудили су заједно.


Шта ћемо сад – не питају оптужени, него онако згранути згледају се.


Адвокати у ходнику, чекајући, пребирају по сећањима, прелиставају законе – ситуација нема ослонца у законима и правди. Неко рече да је тако могло у турско доба безакоња, други му узврати да нисмо далеко од тога.


Чекамо. Новинари дозивају портпароле, пиарове судова, тужилаштава.


Судије су закључани у кабинетима. Пред вратима стоје чувари (однедавно).


Око подне портпаролка вишег суда обавештава новинаре испред зграде суда да виши судије немају времена да обаве све потребне радње за своју одлуку. Каже још да нема законског рока који их обавезује, па ће јавност бити обавештена када буде.


Оптужене и њихове адвокате нико не помиње. Они стрпљиво чекају у холу испред суднице. Око два сата два адвоката допиру до судије под изузећем и мало касније његово судско веће се опет појављује у судници.


Узбуђена, неспремна за нове вербалне вратоломије, разумела сам из саопштења које чита Достојни судија да је тужилаштво имало формалне примедбе на једног судију поротника, те да ће се виши суд изјаснити о својој одлуци када за то дође време.


Нисам разумела зашто је тужитељка Радмила Јовановић тражила изузеће и председнице Првог основног суда Тање Шобат. Може ли бити да је у питању каква женска афера – сасвим аматерски и неквалификовано сам посумњала. Али, ускоро ми јављају да нисам у праву. Јавио портпарол вишег тужилаштва да су тужиоци посумњали у пристрасност достојног судије. Опет нисам разумела – да ли је то судско веће било пристрасно према оптуженима или према тужби.


Али, како то да се одузме предмет судији после донете пресуде и затвореног предмета. Ко зна по ком закону можда и може. Не морамо ми да знамо све. Опет – адвокати нису новајлије, искусни довољно и у адвокатској и у судској пракси, кажу да је то недозвољено. Слуте да се ради о притиску изван суда, јер одлука некоме није по вољи. Цене да би по закону и на основу свега до сада сазнатог, највероватније већина оптужених ослобођена, а некима је застарела оптужница.


Увече гледам све тв извештаје. Нема речи којима смо описали догађај. Сведено је на вест и најаву следеће вести. Јављају да ће “по новом закону” овај случај преузети Суд за ратне злочине. Опет не разумем: како, када је случај добио судску пресуду. Да, али пресуда није објављена. А што се не објави, то и не постоји. Осим тога, до сада се у овом предмету нигде се не помиње неко злочиначко удруживање јатака или нешто слично са списка могућих ратних злочина.


Кажу ми пријатељи да је доста мога ишчуђавања. Као да не живим у Србији. Али, пошто истински живим у Србији и упркос томе желим да знам одговоре на тешка питања, најчешће их сазнам. Најлепши изум савременог новинарства јесу инсајдери. Јављају се у одсудним тренуцима. Одлучила сам да са заинтересованима поделим детаљна сазнања, која ми је у најстрожијем поверењу пренео, његово величанство ИНСАЈДЕР. Како сам у узбуђењу слушала, можда нисам све ваљано записала, али не верујем да сам направила неке кардиналне омашке. На жалост, Инсајдер је постао недоступан и не могу да га поново испитам.


Дакле, овако је текла афера претварања Достојног судије у јатака:


Првог новембра 2010. у претресу овог случаја присутни тужилац Радмила Јовановић изнела је своју завршну реч и тражила од судског већа да оптужене огласи кривим и осуди их по Закону. Посебан акценат ставила је на кривицу Станка Ристића и Љиљане Васковић и њене деце. Говорила је око 25 минута.


Сви адвокати изнели су своје завршне речи у одбрану окривљених. Сви окривљени рекли су своју завршну реч. Председник судског већа, судија Дејан Гарић питао је да ли ико има још нешто да изјави, има ли какву примедбу на овај кривични поступак. Нико није имао ништа да дода реченом. Очигледно свестан ситуације, председавајући судија поново је питао и упозорио:”Молим вас, размислите, да не би било доцније примедбе да сам вас спречио у изношењу неког процесног питања или примедбе!”


Опет се нико није јавио.


Судија уноси у снимани записник да је овај кривични поступак приведен крају И да ће у четвртак, 4.новембра у истој судници саопштити пресуду. Свим учесницима овог процеса се захвалио на сарадњи и стрпљењу, јер је сам поступак почео давног јануара 2006. а прво суђење одржано 27. септембра 2006. године.


Сутрадан, другог новембра судија је сазвао кривично веће. Обоје судија поротника појединачно су се изјаснили да у предмету тужилаштво није дало ниједног ваљаног доказа, ниједног сведока није извело, који би потврдили кривицу оптужених. Према томе, изјаснили су се да нема услова да окривљени буду проглашени кривим.Председник им је рекао да ће сутра гласати, јер после њиховог изјашњења нема никаквог разлога да пресуда буде другачија. У то време председница Првог основног суда Тања Шобат позива председника судског већа Дејана Гарића у свој кабинет. Он тамо затиче председника Вишег суда Драгољуба Албијанића, тужиоца Првог основног тужилаштва и заменика јавног тужиоца (Радмилу Јовановић). Инсајдер сматра да је кабинет број 59 судије Гарића био озвучен и прислушкиван за време заседања, па су поменути судски дужносници тако сазнали садржај пресуде И одмахреаговали.


Дваипо сата они су убеђивали судију Гарића да одустане од ОБЈАВЉИВАЊА пресуде.


У ово убеђивање укључила се телефоном из Барселоне председница Врховног савета судства Ната Месаровић (српски судија са фантастичном платом од четири хиљаде евра, коју је ове 2010. године себи доделила) и убеђује судију и присутне да се таква пресуда не сме објавити, јер је то скандал, нарочито уочи посете Брамерца Београду!


На овај разговор долазе и неколико судија кривичара из Првог општинског суда да убеде колегу Гарића да не објави пресуду. Само један од њих упозорава колегу да води рачуна о томе да има породицу, да треба да брине о својој будућности.Сви остали су му честитали на храброј одлуци и уверавали присутне да ни они не би одустали. Када је завршена ова агресија на његову савест, судија Гарић се враћа у свој кабинет и својим судијама поротницима заказује састанак за 3. новембар, дакле, сутрадан.


Сутрадан се састаје ово судско веће и једногласно доноси пресуду да окривљени не могу бити проглашени кривим по тачкама оптужнице, јер у спису предмета не постоји ниједна чињеница нити их је било у суочавању окривљених и сведока. Неки од окривљених су ослобођени оптужби, а за неке је утврђено да је кривично дело застарело… Судија пише пресуду, сва три члана судског већа је потписују и копира је у 18 примерака. Ставља их у фасциклу и чека сутрадан да Одлуку објави.


Долази тај 4. новембар. Судско веће се у 9,15 часова окупља. Који минут доцније улази заменик тужиоца Радмила Јовановић, узима фасциклу са предметом са стола, оставља му примерак приговора на листу папира, којим тражи од Вишег суда да се из овог (завршеног) процеса (накнадно!) изузму судија Дејан Гарић, судија поротник Милош Митровић и председница Првог општинског суда Тања Шобат.


Ми смо ушли у судницу у 10,10 часова. Из Палате (не)ПРАВДЕ отишли смо у 14 часова. Окривљени и адвокати су се договорили да сваког дана долазе у 10 сати пред судницу и чекају Пресуду. Виши суд није прихватио захтев да изузме председницу суда из њеног посла. То значи да ће сада она морати да одлучи како ће да учествује у овој недостојној ујдурми. Онако како јој нареде из Барселоне, Хага, Брисела … Или према праву и савести, како је то учинило судско веће коме је председавао Дејан Гарић?


У сваком случају – не док не режим не испрати Брамерца из Србије.


За то време судије су таоци неправде тзв. реформисаног судства Србије по фалсификованим европским правилима!

Љиљана БУлатовић-Медић,