Почетна страница > Новости
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Остале новости из рубрике »
Ордење био спреман да брани животом
18.07.2020. год.
Запис који следи аутентично слика ратничку одисеју наредника треће чете, трећег батаљона, четвртог прекобројног пука Моравске дивизије српске војске током Великог рата Стојана Томића (1892‒1976) из Бујановца. Дан иза објаве рата Аустроугарске Србији 28. јула 2014. године, Томић се ставио на располагање Врховној команди српске војске заједно са стотину младих регрута из Бујановца и околних села, пише Политика.
У центру варошице на Збиришту окупиле су се њихове породице. Суза напретек. То је била прва мобилизација овде после балканских ратова када је Бујановац ушао у састав Краљевине Србије. Сви регрути су на коњима које су повели са собом пошли на фронт. Одећу и обућу са новим испегланим шајкачама такође су понели од куће. Варошки кмет Коста Томић скину капу, прекрсти се и зажеле им добру војничку срећу и божју помоћ, а официр из гарнизона из Врања командова покрет за њим и, уз подршку трубача, увис из свог пиштоља испали рафал у ваздух.
Стојан је први орден зарадио на Церу исте године када је по задатку Врховне команде заробио аустријског официра и патролу са неколико војника, по месечини као да је дан. Те ноћи је оседео од великог стреса и узбуђења, јер је заборавио лозинку српске мртве страже. Само захваљујући официру који му је препознао глас остао је жив. За тај херојски подвиг, по вољи постројеног пука, војвода Степа Степановић му је окачио прву Карађорђеву звезду на груди.
Убрзо је на Мачковом камену, у ноћном јуришу на непријатеља био рањен, али није оставио своју јединицу до непријатељског повлачења. Уследила је друга Карађорђева звезда, Орден руског крста и касније на Солунском фронту Орден легије части и две медаље за храброст. После пробоја Кајмакчаланског фронта и гањања непријатеља и преко Саве и даље, добио је Медаљу Милоша Обилића и Албанску споменицу... Укупно 12 одликовања и медаља. Албанска голгота му је најтеже пала. Једва је преживео.
Следио је опоравак у Бизерти, па у Француској на имању једне грофице. Ту је упознао њену сестричину. Стасит, отресит и вредан србски младић запао је за око младој Францускињи. Ни темпераментни србски младић није био равнодушан. Букнула је љубав, а грофица им је купила дућан на обали Женевског језера, очекујући да ће отресит и вредан србски младић постати трговац.
И све би било као у сну да на самој граници према Швајцарској куда су кренули на венчање, граничар није затражио пасош. Пред Стојаном су се појавили као на јави војвода Степа и капетан Костић у његовом дућану. „А тако ти, наш ратни друже, због једне грофице заборави и Србију и своје ратне другове!” Смрачило му се пред очима и уместо да пружи пасош, јурнуо је кроз врата купеа. Скочио је из воза и ту на војном пункту пријавио се за одлазак на Солунски фронт.
Да ли се икад покајао због тога што није остао да мирно и безбедно живи у Швајцарској? „Не, никада, и поред силних мука и балканске немаштине. Није ми било место међу тим људима. Нисам ја њима припадао”, говорио и обично би потом запевао да одагна муку од сећања.
Један од најделикатнијих и најтежих подухвата му је био када је на Кајмакчалану из већ освојеног рова зачуо вапај свог ратног друга и побратима из Житковца код Алексинца: „Стојане, Стојане, помагај!” Дилеме није било, побратимска и ратничка реч се мора поштовати. Са избушеним шињелом међу ногама, пузећи, под оловном кишом, довукао се до ватреног бојишта, пронашао болничаре који су зауставили крварење и однели га до санитета.
После изласка из вртлога Великог рата који је однео једну трећину становништва Србије, његов побратим га је позвао у Житковац на крштење сина. Побратимов отац Ђорђе га је на железничкој станици дочекао ходајући на коленима и пољубио му стопу. Поклонио му је воћњак и коња што је помогао да се њихова лоза продужи.
После Другог светског рата болело га је потискивано патриотско велико дело солунаца. Он је доживео да му у кући пред сином студентом, руководилац Озне за Бујановац императивно тражи да врати обе Карађорђеве звезде које је добио за подвиге у Првом светском рату, јер је „тако наређено из Београда”. Стојан их је после домаћинског дочека, удаљивши сина из собе, упозорио да то неће да уради иако је таква наредба стигла из Београда.
„Знам да многи наши саборци крију ордење из претходне Југославије, ја то нећу да чиним. Само знајте да док сам жив ником их нећу дати. Ордење то сам ја, то је мој живот и у оној претходној и у овој Југославији којој ништа не дугујем. Напротив!”, одговорио им је Стојан и устао. А у шумадијским чарапама високим до испод колена увек је носио бајонет са Кајмакчалана.
Највеће мушке сузе су му кануле када су остављали смрзнуте другове поред угаслог огњишта у врлетима Албаније и када је дошао на попришту неравноправне битке наше исцрпљене и слабо опремљене Тимочке дивизије првог позива и војно надмоћне 29. дивизије непријатеља на Легету код Сремске Митровице.
Олако прихваћен захтев савезника да једна неопремљена јединица и без ваљане техничке и обавештајне подршке форсира Саву иза које су је чекале јаке јединице непријатеља, резултирао је најтежим србским поразом у 1914. години. „Дуго смо моји саборци и ја плакали над лешевима подављених младића из Тимочке крајине. Из строја је избачено 6.500 србских официра и војника. Скуп и болан наук који мора да буде део нашег колективног памћења.”
Највише се уплашио гледајући филм „Колубарска битка”. Када је граната уз језив фијук експлодирала у цеви српске хаубице, унезверен је устао и побегао из Соколане у Бујановцу.
Потписник ових редова је био сведок тог догађаја. Сазнао сам касније да се то уистину догодило на фронту и да је то од сујеверних војника протумачено да ће Србија изгубити рат са надмоћном Аустријом ако не пронађе поуздане савезнике.
Сукоб „бјелаша” и „зеленаша”
Пре демобилизације још две године је Стојан са својом четом боравио у Црној Гори покушавајући да бар ублажи последице братоубилачког крвавог сукоба „бјелаша” и „зеленаша”. Ишао је са патролама по кућама, катунима, врлетима молећи их да престану са безумљем, јер су исте крви, језика и вере његошевске.
„Често смо најрадикалније јурили и оружјем када би се са неке козје стазе довикивали на обрачун ’ливором’. Те две године су ми биле теже него чини ми се све остале. Из тог злог времена су ми ипак остала бројна дугогодишња и поуздана пријатељства”, говорио је Стојан.
Љубиша Стоилковић, Политика
Љубиша Стоилковић, Политика
- Извор
- Танјуг
- Стојан Томић, фото: приватна архива / Политика/ vostok.rs
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Америчке обавештајне службе годинама су обучавале агенте у Украјини, настојећи да то сакрију од Москве, наводи немачки магазин.
Остале новости из рубрике »