ТРИ ПЕСМЕ О ПЕТРОВДАНУ ПЕСНИКИЊЕ СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА

Еј јабуко петровачо, комшије те сада једу,

руку што те засадила,  реликвија је на небу.

Да не гледа да бакљама женску децу туђин пали, 

на ломачи да нам горе наши снови Православни .

Еј, јабуко петровачо, најмање те отац јео,

надничећи никад кући, комшилук те се најео,

засадио тебе отац, да те гледа ко усуда,

ни залогај му не оста,  загрижене јабуке без зубе.

Испред цркве ватре пале, петровданске, Православне,

ил рефлектор или свећа, Сунце  звезда понајвећа.

Ал од Сунца више горе, ти кристали  звани сузе,

кад су многе мученице, черечили, пекли голе,

на ломачи неразума, далеко од људског ума,

ти јауци прочули се громовима сад их зову,

ти животи прекинути сад су муње  опомене,

петровданске ватре ове, на њих сад су успомене ..

Петровдане, Петровдане  и јабуко петровачо 

на жилама твојим мој је отац све отиске прстију 

оставио, утиснуо, да годове стабла нижу 

и младице  стигну нове, меморијом да пренесу 

љубав оца у векове .

Кад протрче деца  путем, са лилама у рукама,

да докажу свим тим моћним белосветским ломачама ,

не палите никад жене, те светице наше мајке,

носиле нас  испод пупка,  на рукама ко нарамке .

Ко што носе тај нарамак, носише и децу своју,

ту топлину, тај загрљај,  коју нађеш у жубору и шумору ,

не дај мајку, не дај сестру, ћерку, жену  том несоју ,

на ломачи да запали имовину родну твоју .

Ако волиш земљу своју, своју мајку што те роди ,

да ти Сунце зором сија ,

ти се сети Петровдана  и спаљених  светих жена ,

бакља у руци наследника ,

шкрипање зуба пред инкзизиторима .

Еј, јабуко петровачо, што потпис палцем чуваш  оца ,

ти си многе нахранила, само не свог створиоца .

Улицом  се ватре пале, обичаји то су стари ,

да нам не би змијски зуби у близини засиктали .

Петровданска ватро гори у близини петроваче ,

пронесоше  ватре  путем  и јабуку неко зваће ,

боље нама ове ватре ритуалне, традицију што поштују ,

него  бакље и ломаче, 

где гореше људска тела и сисари у немоћи ,

то звериње  никад више,  Православцу  ни на очи ,

нити било коме другом, било које боје коже ,

сећајте се и памтите, да се  монструми не множе .

Славица Јовановић новинар и књижевник 

Прњавор Мачвански 

ЕВО СТИГЛЕ ПЕТРОВАЧЕ

Ево стигле петроваче, класја жинта, фењер  свица 

ветар с Дрине ил са југа ,

 док петрованске горе ватре, угасе се онда пламте ,

некада се није могло ни улицом овом проћи 

од угарака  петровданских лила ,

 нагорелих ишли опанака ,

прелазила   преко жара, босонога некад деца ,

калила  се,  челичила  ,

а сад одјек тих пустих улица ,

ватре гаси бела куга .

Сокаком с унекада трчала ,

многобројна  деца мала ,

са лилама од трешњине коре ,

отресајући свице жеравице ,

у инат  аветима тим  мрачним силама .

,

Сад  понеко још протрчи дете 

за њим гледа село од стараца ,

помрло је што је живо било ,

у земљи стараца без староседелаца .

У једном  длану јабука петровача ,

а на косу залутао свитац ,

у другој руци упаљач, шибица ,

да разбукти се ватра у ковитлац .

Само тада у дечијој руци ,

гори лила испушта  варнице ,

 петроваче донеле старице ,

док гледају  у свитаца лице .

Ево опет петроваче  стигле ,

у улици некад свој од жара ,

тукле ватре електричне жице ,

сада ватру ко да распламсава .

Када све је више јаловаца ,

и кад деце све мање се рађа ,

реци, реци , Свети Петровдане ,

дал то бела изумире  раса .

Славица Јовановић  новинар и књижевник 

ПЕТРОВДАН И ПЕТРОВДАНСКЕ ЛИЛЕ 

ПЕТРОВДАНСКЕ ЛИЛЕ И МАЧВАНСКЕ  ФРУЛЕ ИСПРЕД  РАДОВАН КУЛЕ 

Не упрежу коњи се у кола, нит се ради у њиви и пољу,

тад се скупља с дивље трешње кора, ил брезова за лилу петрову .

Чобани тада плету цветне венце, од разнобојног биља, разноликих трава и оките рогове овнова, пастирска фрула док одзвања .

Од јабуке петроваче мајке, праве колац деле комшијама,

обичаји стари тад говоре, јабукама оживе сећања .

На раскршћу кад се лиле пале, крену бакље трке малишана,

да осветле село и улице, све у инат демонским силама .

Са петровцем ките укућане, са лилама дочека свитање,

али кажу најлепше су лиле и пред Кулом Радован лилање .

Те покретне ватре заштитнице, кад се чују фруле, песма ори ,

док ужарене узлећу варнице, а ватра се улицом разгори .

За Петровдан  у Белотић Мачви, поред ватре што нам живот значи ,

са симболом спаљивања лила, сећамо се људи на ломачи .

Кад су некад спаљивали жене, мачке, људе  натапали у смолу ,

јер Србија није што Севиља, овде жене мајкама се зову .

Наше мајке нама су светице, видарице  што скупљују биље ,

траварке, труднице бабице, ове лиле у знак опомене ,

никад више ломаче Севиље .

Седи старци припаљују луле и не жале старих опанака ,

да му прво рођено унуче, трчи  с бакљом  мачванских сокака .

Овде живе неки људи мудри, што поштују своје обичаје ,

ако нема гуслара у селу,  фрулашице би се позивале ,

Песмом свирком у народној ношњи, плетенице  девојке украше,

крене коло  до касно у поноћ испред куле Радован сликарске .

Где је некад наш Милић  од Мачве окупљао песнике , сликаре ,

самоуке, Богом дариване, што небеске откривају тајне.

Тад помислиш пред Радован Кулом  тог Милића  од светскога гласа ,

кад светлуца пола Белотића, дал звездана спустише се јата .

Тад се клања апостолу Петру  и оном другом апостолу Павлу ,

варницама терају демоне, да се деца мачванска рађају .

Ти сусрети кад се чују гусле,  коло вије и зачује фрула ,

кад виђени се окупе Мачвани, белој куги  тад пркоси Кула ,

руком  сликара  занесењака  озидана .

Славица Јовановић  новинар и књижевник 

фото Славица Јовановић 

Белешка о аутору

Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године, новинар и књижевник .Аутор осам   објављених књига :Алилуја" . "Албатрос ", " И уби дрво човека",  "Небом лете Церски саморасти", "Косовски црни косови", "Подсмевач ", " Златовез муња", ‘’ Не клечи пред злотвором ‘’ У рукопису још пет књига. Добитник више књижевних награда и признања ..Живи у Мачванском Прњавору .