Најмлађи члан Савеза писаца ЛНР-а: Желим да одрасли схвате до чега воде њихове одлуке и да науче да сносе одговорност за то

Једанаестогодишња Фаина Савенкова из Луганска је најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике. Воли да пише бајке, есеје, а рат у Донбасу такође је оставио траг на њен стваралачки рад. Девојчицу, али већ правог писца из Луганска смо замолили да нам каже нешто о њеном раду али и то да ли је рат утицао на њено стваралаштво. 

Људи се баве уметношћу кроз бол, шта те је навело да пишеш? Одакле толико енергије? Шта вас је потресло у животу?

- Можда се то још више тиче одраслих. За мене је креативност делење радости или барем наде. За мене је креативност делење радости или барем наде. . Никад нисам размишљао о силама, да будем искреан. Мислим да пуно ствари помаже да се крене даље, чак и ако сте већ спремни очајавати и престати.

Шта желиш да поручиш својом креативношћу да допрете до људи?

- Вероватно сте у праву и они заиста пролазе кроз уметност кроз бол, али туђи ме бол натерао на то. Волим кад се људи насмеју, а сада су осмеси на лицима пролазника реткост. Сви се баве својим послом, сви се негде журе, брину се о нечему и заборављају тренутке. Моја мајка и брат су од детињства свако вече покушавали да гледају залазак Сунца. Јасно је да нема времена за такво нешто, жељу, погодно време и још много тога. Али сваки такав залазак Сунца је једини, неће се поновити и достојан је осмеха. Чини ми се да су моје приче подсетник да се лако омрзовољити или узнемирити, али немојте заборавити да то није најважније у животу и да постоје многе друге ствари које су ведре и надахњујуће. Чак и ако вам све испадне из руке, можете покушати да пронађете снагу да све поправите у себи. Стога не могу рећи да пишем само за децу или само за одрасле.

Како рат мења људе, зашто? Шта он роди у људима?

- Сложено питање. Сви су људи различити, па се вероватно мењају на различите начине. У 2018. години у библиотеци Горки одржана је изложба радова студентских уметника посвећених рату у Донбасу. На овој изложби била сам са братом и мајком. Највише од свега тога дана се сећам ни самих слика, већ оног тренутка када је моја мајка заплакала. Први пут након толико година. Онда сам само стајала и нисам знала шта да кажем или радим. И још увек не знам. Мислим да рат открива људима не неки осећај или квалитет, већ душу. У обичном животу она је негде унутра и сигурна је, али овде - у рату, другачији је живот и другачији свет, чак и ако је мало сличан уобичајеном. Овде душа није сакривена, овде је напољу и штити човека, али она постаје и сама без одбране. Чини ми се, дакле, да су људи у рату способни и за снажно деловање и у исто време су тако крхки.

Најмлађи члан Савеза писаца ЛНР-а: За мене је домовина моја породица, мој град, све што волимhttps://t.co/XFiuK6N3Ds

— ВОСТОК вести (@vostokvesti) June 2, 2020

Шта мислите о људима с друге стране? Какви су?

Свугде су исти људи, зар не? Они се мењају не имагинарним границама које је неко измислио, већ веровањима. А након тога, замишљено раздвајање постаје стварно, уносећи неразумевање и непријатељство. Дефинитивно нема мржње према њима. Само желим да одрасли схвате до чега воде њихове одлуке и да науче да сносе одговорност за то. И некако испада нечасно. Ја са 11 година учим, у принципу, све што желим, али сам сама одговорна за своје поступке и не трчим према родитељима са оптужбама и не плачем за помоћ сваки пут када погршим. А неки одрасли не могу чак ни да признају своје грешке, а да не спомињемо да их исправљају.

Имаш врло добре текстове. Где налазиш доброту?

У специјалној продавници (смешак). Покушавам да је видим у свету око себе, у ономе што волим. Али схватила сам да свака креативност није само оно што ви стварате, већ и оно што други виде у њој. Стога се испоставља помало чудно - понекад људи готово у потпуности измене значење онога што су прочитали, прилагођавајући све за себе, проналазећи нешто потпуно ново у томе. У ствари је веома занимљиво и омогућава вам да разумете каква је особа пред вама. Испада да моје приче нису толико моје мисли и расположења, колико мисли и расположења читатеља. Осим ако је можда из неког разлога скривена од других и готово заборављена.

Какве људе волиш? Да ли осећаш добре и лажне људе

Волим своје најмилије, а само покушавам да се повежем са осталима. Са свима. Јасно је да до сада често погрешим код људи. Да бисте разумели и осетили ко је пред вама, требате комуницирати са том особом. Имам пријатеља који увек испуњава своја обећања и није ме преварио ни једном, чак ни у малим стварима. Али мало је таквих људи који су у стварности одговорни за своје речи. И не волим кад ми ласкају. Ово није само непоштено, већ и не дозвољава вам да на време видите и исправите своје грешке, ако их има.

Да имаш једну жељу, шта би урадила?

Па, то је тако непоштено, чак је златна рибица испуњава три жеље. Наравно, да се рат што пре заврши. Сергеј Галанин, кога сам недавно упознала преко Фејсбука, има песму "Рај", а ту стоји стих:

"Још једном, рај је препун деце, они су одговорни за одрасле."

Волела бих да сваки пут када одрасли доносе одлуке, да се подсете овог стиха.

Мислиш ли да уметност може донети мир, окончати рат?

- Већ сам рекла да уметност јесте оно што људи желе да виде. Бојим се да ниједна вештина помирења неће помоћи. Креативност може променити и помирити све, само ако људи сами желе да се промене и помире са неким. То може постати нешто што ће вам дати снагу и самопоуздање да направите први корак на том путу, да га сматрате магичним потезом за себе како бисте дали убрзање. Али ако то не жели, онда уметност неће ништа променити.

Пожелиш ли да дођеш у Кијев и прошеташ се градом?

- Да, наравно да волим да путујем. Много сам читала о Кијеву и волела бих да га видим уживо, јер су то потпуно различити осећаји - читати о нечему и заиста то видети у стварном животу, а не у сопственој машти. Али, бојим се да то неће десити ускоро. Због свог учешћа на фестивалу "Звезде изнад Донбаса" нисам сигурна да бих могла лако доћи у Кијев. Одрасли учесници фестивала су на списку „Миротворца“, али не знам за себе.

Мислиш ли да људи који желе рат или су равнодушни према њему, способни за добру уметност?

- Искрено, не знам шта је добра или лоша уметност и ко одлучује. Уметност је ствар личних искустава и мисли, зар не? Стога, свако за себе одређује шта је добро, а шта лоше, а испада да није ствар само у политичким убеђењима. Ако је реч "добро" значила "добро", онда је мало вероватно. Ако особа жели да неко умре, а рат је смрт, тада се та особа тешко може назвати добром по ономе што чини. Оно што он чини, његова мржња према другима или лицемерје у неким случајевима биће приметни очигледни.

Где би најрадије отпутовала и са ким?

- Волим да путујем, волела бих да идем свуда. Волела бих некако да одем у руски град Рибинск, где живи мој пријатељ - дивни музичар Митја Кузњетцов. Да, где пуно. Пријатељице моје маме живи у Берданску, коју дуго нисмо видели, јер она не може доћи к нама, нити ми јој. Сам свет је тако огроман и свуда можете пронаћи нешто занимљиво. Наравно, путовање је најбоље са онима које волите. За мене је то породица.

Имате толико пуно одраслих пријатеља, имаш ли вршњака пријатеља?

- Да, и ја сам обична особа. Имам колеге из разреда, са којима се дружим. Пријатељи на тренингу, са којима се загрлим након борбе, јер се борба у спорту и стварном животу не може мешати. Ми смо супарници само у борби, али не и непријатељи у животу. На интернету често комуницирам с пријатељима вршњацима из других градова.

Шта би порућила Украјинцима који се налазе с друге стране разграничења?

- Не волим да делим људе на „наше“ и „странце“, „оне“ и „ове“. Вероватно бих волела не толико да говорим колико бих желела мир. За све нас. Из срца.

Када би говорила у УН-у, шта би поручила свету?

- Тешко да ћу тамо бити. Али када би се то десило, онда сигурно никога не би кривила, већ би тражила да се оконча ова читава ноћна мора у Донбасу.

Шта је најважније у животу? Шта ти мислиш?

- Ох, никада ме о томе нису питали, изузев можда везано за школске предмете. За мене је то породица, способност да будем ја, способност да чујем друге. Свако одлучује шта му је важно. Овде си! Најважније је да будете у стању да сами одлучите шта вам је важно, а шта није.