За лозничког проту Јована М. Бошковића (1855‒1939) данас верујемо ретко ко зна. Родио се у насељу Оријој Луци, у Данилов-градској општини. Богословско-учитељску школу завршио је на Цетињу. Иако је желео да буде духовник, када је отаџбина била у опасности учествовао је у Црногорско-турском рату 1876/78 и истакао се храброшћу. Када се рат завршио, млади Бошковић примио је, поред разних одличја, и посребрену сабљу димискију од кнеза Николе Првог Петровића. Иако је за изразиту храброст добио и орден од руског цара, димискија му је била најдража, пише Политика.
Пошто се поп Јован није слагао са кнезом Николом, 1891. напушта постојбину и са породицом одлази у Србију. У Лозници је добио нов свештенички посао. Због бриге око верника и то без обзира на њихово материјално стање, брзо је постао омиљени прота, а на литургијама лозничка црква била би пуна.
Када је Краљевина Србија објавила рат Османлијама, 5. 10. 1912, и у Лозници се сјатила силесија народа који је изашао на улице, тргове, дајући подршку отаџбини. Тог дана прота Јова је срео и окружног судију Чеду Бошковића и народног посланика Радомира Рају Филиповића. Раја је био и председник Народне одбране (тј. четничке организације) за Лознички округ. Њих двојица су почели да убеђују проту да буде војвода ради врбовања нових чланова. Прота се нећкао јер је каже био у зрелим годинама и да више не зна савремена војна правила. Но, сутрадан на ванредном заседању Народне одбране поп Јова беше једногласно изабран за војводу чете „Војвода Анте Богићевић”. Пре но што се отишло на бојиште, војвода поп-Јова, како су га тада звали, у чети је имао више од 50 добровољаца.
Требавши да крену до Куманова, зауставио их је ђенерал Божа Јанковић јер тамошњи терен много боље познају четничке јединице одатле него ли подрињске новајлије. Прота Јова остави чету на обуци и оде до Врховне команде у Скопљу, те затражи да га распореде као војног свештеника. Жеља му би услишена и потпуковник Милан Недић (каснији ђенерал) га распореди у Кичево у Моравску дивизију при болници. Ту му срце беше пуно, јер је дочекао ослобођење Битоља, Ресна, Охрида... После примирја и завршетка рата с Турцима, вратио се у Лозницу.
Војвода поп-Јова се одазвао да брани отаџбину 1914, опет као војни свештеник. Био је у Лозничком одреду код Кличевца, који је требало да брани варош. Прва пушкарања започели су, 19. јула, Срби код Шабачке аде и то без губитака, али Аустро-Угари истог дана распоредише топове тако да је њихова артиљерија тукла без застоја.
У извидницу кренуо је и прота Јован јер је терен знао веома добро. Док су спасавали рањенике код Курјачице непријатељ припуца из кукурузишта. Прота се склони у врбак и узврати паљбу, али га тане погоди код палца и онеспособи, а друго га тане погоди у стару димискију, која му је спасла живот. Враћајући се у јединицу, видевши да је рањен, мајор М. Јелисијевића га упита како то да је и он, прота, рањен, а поп-Јова ће на то:
− И ја сам прво Србин, па ми је онда ред као Србину да браним своје Отачаство и огњиште!.. Иако су му неки говорили да се повуче због ране и година, њему није падало на памет да то учини.
Када је Београд, децембра 1914, ослобођен, прота се привремено сместио заједно са ратним другом војним лекаром Давидом Албалом у опљачканој кући Илије Гарашанина. Обојица су приметила да скоро ничег није било; дућани углавном затворени тако да су сапун једва нашли, а у хотелу „Балкан” где су скромно обедовали, није имало хлеба... О Никољу-дне протина јединица напушта престоницу и одлази на зимовање у Стублине.
Привидно затишје потраја до 3. 10. 1915, када су наше трупе морале да се повлаче ка југу. Здружене непријатељске јединице су све време нападале. Већу количину хране набавише у Љешу, где се поп Јова осећао као у својој кући, јер, како је он говорио, дошао је после 500 година на огњиште предака, дукађинских кнезова. Из Драча, јануара 1916, крену лађом „Регина” прво до Валоне по остале избеглице и онда до Крфа. После опоравка, 6. маја, крећу лађом „Плато” и три дана доцније пристали су у Солун. Све до пензионисања, 12. децембра 1918, био је распоређиван по разним јединицама и болницама које су биле при бојишту... И на Нову 1919. годину врати се возом у Лозницу, али одмах падне у постељу, јер је оболео од шпанске грознице из које се једва извукао.
Прота Јован почива на Новом гробљу...
Коста Ђ. Кнежевић, Политика 
