Ваљево - У времену пандемије вируса корона, која је и те како погодила и град на Колубари се намеће сећање на још једну тешку епидемију старију од једног века. Пред крај 1914. године, непосредно по завршетку Колубарске битке, Србију је захватила пошаст трбушног тифуса, праћеног пегавим тифусом и рекуренсом. Оболело је више од пола милиона људи, а број умрлих војника, цивила и заробљеника процењен је на преко 170.000. Својеврсни центар епидемије било је Ваљево које је имало нешто више од 8.000 становника, а у њему је у неколико месеци 1914. и 1915. умрло 3.500 војника, око 2.000 заробљеника и 4.000 цивила, што грађана ове вароши и околних села, што избеглица..., пише Политика.
„Ако је Србија те избегличке 1915. године била земља смрти , а била је више од тога, онда је Ваљеву било суђено да буде њена престоница”, писао је о том времену амерички новинар Џон Рид.
Историја медицине поклањала је велику пажњу том времену. Један од прилога тим открићима свакако јесте књига „Др Милан Пецић ‒ Аутобиографија најстаријег пуковника србског санитета”, у издању Србског лекарског друштва, коју су приредили историчари др Владимир Кривошејев из Ваљева и Нинослав Станојловић из Јагодине.
Др Милан Пецић (1865‒1959) био је надуправник свих војних болница у Ваљеву 1915. године био је први обучени санитетски официр у Србији, додатно се усавршавао на Војномедицинској академији у Берлину. Након што се усавршавао у Бечу, био први ваљевски и други србски војни стоматолог, упамћен је и као конструктор санитетске опреме ‒ носила и пољске мобилне апотеке, као и аутор бројних чланака и књига на тему војног санитета...
Др Пецић од 1904. до 1910. године биоје управник ваљевске Сталне војне болнице Дринске дивизијске области, допринео је да се она реновира и уреди.
Пецић је у град на Колубари стигао у фебруару 1915. и постао надуправник свих осам постојећих ваљевских војних болница, болница у „престоници земље смрти”...
‒ Преузео је водећу улогу у борби против смртоносне пошасти, као и координацију рада србског санитета ‒ истиче др Кривошејев.
Др Пецић у аутобиографији наводи да је за преглед болесних војника узета кућа Манојла Пањевића, а приликом њеног чишћења приметио је закључана врата собе. Кроз мали отвор уочио је да у соби има нешто бело наслагано... „Врата су отворена и у соби је нађено пуно нових чаршава. Они су одмах подељени болницама”, пише др Пецић. Нико се није сетио да попуни редове болничара, јер су и они у рату умирали, па је рад у болницама био скоро немогућ...
„Ја сам писао Врховној команди да се што пре повећа број болничара и, ако ових нема, да се у Ваљево упути већи број заробљеника ‒ најмање 300. И на крају је добио управо заробљенике за болничаре, па је тек тада постало могуће почети уређење болница и вршити службу код болесника. Свакога дана умирало је од тифуса 40, 60, 80, 100, једног дана чак 150 људи. Било је то страшно умирање, али пренос умрлих још страшнији, јер су товарени у проста сељачка, отворена кола и то по 8-10, па су та кола са умрлима пролазила усред бела дана и то главном улицом... „Ја сам одмах наредио да се израде затворена кола, тако да се ништа није могло видети шта има у колима. Свет је био ужасно преплашен гледајући овај ужасан пренос умрлих, а одмах је дануо душом и ослободио се и јавно се говорило, од како дође др Пецић престаде и умирање. Није престало умирање, али је ужасан пренос умрлих престао”, пише др Милан Пецић. Подсећа и да је град био претрпан ђубретом, па је око 200 осуђеника упућено да га најпре покупи, а онда су чишћене улице. „За поливање улица удешена су била нарочита кола са једним великим буретом, за буре је везана гумена цев са решетком и тако су улице поливане и чишћене сваког дана”, пише др Пецић.
Овај вредни официр је током тридесетогодишње радне каријере, од 1893. до 1923. године, обављао седам различитих дужности у 11 места, укључујући Прокупље, Ваљево, Тулон, Крф... Пензионисан је 1923, пензионерске дане провео у Београду. Умро је 1959. у 94. години и остао познат као најстарији пуковник србског санитета.
„Србско буре”
Ваш као узрочника и преносиоца пегавог тифуса идентификовали су француски научници неколико година пред Први светски рат. Крајем јануара 1915. начелник србског санитета др Лазар Генчић обавестио је војводу Путника да се „рекуренс и пегави тифус преносе преко вашију којих сада има у нашој војсци у највећем степену, треба, дакле, уништавати вашке”.
Одмах је уз ограничено кретање и дезинфекцију и дезинсекцију железничких композиција и просторија у објектима, прописан и спровођен низ мера за побољшање хигијенских услова војске и становништва. Једна од кључних била је масовна примена „србског бурета”, импровизованог Коховог лонца, средства за дезинфекцију воденом паром. Док се људство купало у импровизованим купатилима, њихово рубље, одећа и постељина, уместо да буду откувани и дуго сушени док војници немају шта да обуку, третирана је врелом воденом паром, што је омогућавало да врло брзо буде у употреби. Тако је заустављена епидемија.
Слободан Ћирић, Политика